Prava pomama za ikonografijom i simbolikom smrti proteklih godina je formirala pop kulturu, ili sudeći po širini iste - uticala na širu populaciju.

Lobanje na majicama, Bogorodica u obliku koastura i proslave smrti na televiziji, tetovaže, slike, modni detalji postali su fenomen koji je nadišao svoje originalno okruženje.

Reč je o kultu zvanom ‘Santa Muerte’, Gospi od Svete Smrti – još jednom hibridu hrišćanstva i lokalnih tradicija, ovaj puta proizašlom iz meksičkog folklora. Baš kao što je i hudu mešavina afričkog vudua i novijih hrišćanskih kretanja na Haitiju, Santeria kubanskih i novih tradicija, Santa Muerte je personifikacija smrti povezana s isceljivanjem, zaštitom i posredovanjem u prelasku ka zagrobnom životu.

Reč je o čudnom miksu katoličke Gospe i astečke boginje smrti Mictekakihuatl. Slične kamuflaže indijanskih kultura u evropske religije radi očuvanja tradicije vidli smo i tokom zaštite psihoaktivnih biljaka (‘San Pedro’ kao ‘Sveti Petar’ i sl.), ali još nije viđen ovako rasprostranjen i rastući kult. Naime, do 2000. godine Santa Muerte praktično nije bila ništa drugo nego privatna i opskurna ideja jedne manje grupe u Meksiku. Ali onda dobiva žestoki uticaj od strane pop kulture, pa je danas najrapidniji kult unutar katoličke crkve sa čak 12 miliona sledbenika širom sveta.

Sama Santa Muerte privlači pažnju svojim izgledom kostura prekrivenog dugom haljinomom, a u ruci drži kosu i globus. Opremu joj ne karakteriše jedna boja već postoji različito tumačenje boja kojima je prekrivena. La Flakuita (mršavica), Senjora de las Sombras (Dama senki), la Dama Poderosa (moćna) i La Madrina (kuma) samo su neki od nadimaka svetice čije sinkretičke korene možemo videti i u svetkovinama poput ‘Dana mrtvih’ kada narodi Srednje i Južne Amerike poštuju upravo Svetu Smrt.

Umetnik i majstor propagande Hoze Gvadalupe Posada priču je popularisao još u prvoj polovini dvadesetog veka, ali kao što smo i ranije naveli – pravi bum dolazi u 21. veku kada kult dobija medijski i finansijski blagoslov sa najviših instanci. Santa Muerte u kratkom roku nadilazi i najveću meksičku sveticu – Devicu od Gvadalupea – a vojska i vlast nastoje xda silom ugase kult.

Simbolika se od tada proširila i u SAD. Tamo je često prikazivana i s vagom, peščanim satom, uljnom lampom ili sovom. Simboli se tumače kao prikazi smrtnosti, navigacije mračnim svetom i negativnom energijom, kao i posredništvom ka duhovnosti. Trenutak kada je Vatikan ovu devijaciju prozvao ‘blasfemičnom religijskom degeneracijom’ polako je kult u protekle tri godine distancirao od crkve, pa se institucija odvojila i njezino širenje danas praktično prolazi u sopstvenom aranžmanu.

Katolička crkva izvan Meksika sve proziva satanističkom ideologijom, ali u ovoj državi i dalje postoji koketiranje u oba pravca – vernici često pohađaju svetkovine obe organizacije. Ono što ju je tako brzo proguralo u ‘mejnstrim’ sigurno je i privatno poštovanje. Svetilišta su tako najčešće u kužama, a svako ima pravo da igra ulogu sveštenika. Na taj način se izbegla institualizacija, a isto tako omogućilo se i korištenje sakramenata indijanskih civilizacija poput pejotla ili Salvije.

Sledbenici su mešavina siromašnog sloja i urbane srednje klase, većinom mladih ljudi do trideset godina s velikim procentom žena. Iako je reč o protestnoj manifestaciji koja prihvata sve one razočarane rastućim crkvenim bogatstvima i nejednakostima ili društvene otpadnike, finansijski je propagiraju i potpomažu korporacije i najviši slojevi poput političara – ovo im je naime savršena platforma za okultne rituale bez straha od progona.

Santa Muerte je isto tako i zaštitnica LGBT zajednice, pa na njezinim misama i ceremonijama vrlo često vidimo i homoseksualna venčanja. Narko-karteli su je prigrlili kao svojevrsni bunt – ‘Svetica narko kartela’ jedan je od sve učestalijih naziva, a proziva je se i ‘Svecem izopštenih’. Nije strano ni da je se koristi kao medijim zaštite prilikom prizivanja demona u magijskim ritualima, pošto poseduje segmente katoličke ‘religijske policije’ i poganskih ‘duhova prirode’.

Tumači religijskih spisa njezinu tenziju da prilikom molitve nešto traži zauzvrat prozivaju ‘demonskom karakteristikom’. Sveta Smrt možda nije jedino božanstvo takvog tipa, no ono što ga čini različitim svakako je brzo širenje, prihvaćanje u raznim krugovima, rasprostranjenost i dostupnost vođenja njezinih ceremonija koje nisu rezervisane samo za kler, i mogućnost molitve za neuobičajene situacije poput kriminala, kletve i sl. Stručnjaci tvrde da će njenu sudbinu odrediti širenje u Evropu – ukoliko kult uspe da prodre na konzervativni kontinent, Santa Muerte polako postaje prava pretnja svojoj protivteži, hrišćanstvu.

Kurir.rs/Dnevno.hr

Foto: EPA