ZBOG POVLAČENJA ARALSKOG MORA UZBEKISTANCI SU DOŽIVELI KATASTROFU: Sada su odlučili da uzmu stvari U SVOJE RUKE (VIDEO)

Nestanak Aralskog mora u srednjoj Aziji jedna je od najvećih prirodnih katastrofa. Aralsko more ili Aralsko jezero nalazi se između Kazahstana na severu i Uzbekistana, na jugu. Od 1960-ih je područje Aralskog mora počelo naglo da se smanjuje zbog toga su što su sovjetske vlasti zbog navodnjavanja polja pamuka preusmerile tok reka Amu Darje i Sir Darje.

Sada ambicioznim projektom u okviru koga sade milione drveća pokušavaju da spasu taj deo i njegove stanovnike. Ali, kao i u većini slučajeva, i ovom projektu nedostaje sredstava za finansiranje. Brzinom kojom se danas sade drveća taj bi deo mogao da bude pošumljen za 150 godina.

Sedamdesetosmogodišnji Almas Tolvašev seća se kako je život stanovnika ovog područja u najvećoj meri zavisio od mora.

"Ribolov je bila prva stvar koju je otac pokazivao svojim sinovima", rekao je.

Mojnak je ribarski gradić na obalama Aralskog mora u pokrajini Karakalpakstan, autonomnoj republici u Uzbekistanu. U svojim najslavnijim danima bilo je to mesto iz kojeg je dolazilo oko 98 posto ribe u Uzbekistanu.

"Bio sam prvi musliman kapetan broda, budući da su kapetani većinom bili Rusi. Moj se brod zvao Volga i s njim sam svakog dana lovio po 700 kg ribe. Tada je bilo oko 250 brodova, a danas nema ni brodova ni mora", rekao je.
60-ih godina prošlog veka plan preusmeravanja reka za navodnjavanje polja pamuka bio je uspešan. Proizvodnja pamuka cvetala je, a Kremlj je ignorisao problem u nastajanju. Lokalni stanivnici su primetili nestanak mora i beležili ga uz pomoć štapova koje su zabijali u zemlju kako bi mogli da vide koliko je vodene površine nestalo.

Nestajanjem vode povećala se koncentracija soli i ubrzo je zatrovala sve u moru. Nekada površine Irske, područje Aralskog mora smanjilo se na samo 10 posto svoje prvobitne veličine.

"Smanjila se količina ribe i na kraju smo lovili mrtvu ribu. Mnogi su morali da se odsele u potrazi za poslom. Sada više nije kao pre, voda je loša i vazduh je prepun prašine", nastavlja Tolvašev.

Sovjetske vlasti koje su proširile razvoj industrije pamuka na tom području nisu zapravo predvidele kakav će uticaj imati ogromna upotreba pesticida i herbicida, koji su sa plantaža preko reka završili u Aralskom moru. Stanovnike je pogodilo niz zdravstvenih problema.

"Respiratorni problemi, tuberkuloza i problemi s bubrezima bili su rašireni. Do nedavno je mnogo dece umiralo od proliva", rekao je dr. Juldašbej Dosimov, koji je prvi put na ovo područje došao tokom 80-ih, a tada je obala

već bila udaljena 20 km.

Kontaminirana voda za piće uzrokovala je niz ovakvih problema, što je i nastavilo da se pogoršava. Kada se more smanjilo, povuklo, toksične hemikalije su ostale na morskom dnu. Peščane oluje raširile su ih po atmosferi, pa su pogodile niz ljudi u tom kraju.

Osim već spomenutih zdravstvenih problema koje je primijetio i dr. Dosimov, meštani su se borili s nizom drugih. Usporeni rast, smanjenje plodnosti, problemi s plućima i srčani problemi, a zabeležen je i porast oboljenja od raka.

Zaključak jedne od studija bio je i da se pojava raka jetre udvostručila u razdoblju od 1981. do 1991. godine.

Druga istraga je pokazala da je do kraja 90-ih smrtnost dece bila između 60 i 110 na 1000 rođenih, što je puno više od ostatka Uzbekistana i Rusije koji beleže smrtnost od 48 tj. 24 deteta na njih 1000.

Ove su bolesti bile javna tajna. Tek posle raspada Sovjetskog saveza vlasti su priznale nestanak Aralskog mora i pokušale da pronađu rešenje za koje se nadaju da će u bitnom smislu promeniti kvalitet života ljudi koji tamo žive.

"Moraće da umanje uticaj isušenog mora na zdravlje ljudi i zato planiraju da sade pustinjsko drveće saksaul", rekao je Dosimov.

Seje se seme ovog drveća koje je slično onima koja rastu u pustinjama srednje Azije i trebalo bi da bude prva linija odbrane od klimatskih promena u Uzbekistanu.

"Jedno potpuno odgajeno drvo može 'popraviti' gotovo 10 tona tla oko njegovih korena", objašnjava Orazbaj Alanazarov, šumarski stručnjak.

Stabla bi trebalo da zaustave vetar koji zagađeni pesak iz isušenog morskog tla širi po atmosferi. Plan je da se celo dno prekrije šumom.

"U proseku svako drugo stablo preživi, a njih smo odabrali upravo zato što mogu da prežive na suvom i slanom tlu", rekao je ne krijući svoje oduševljenje mladim biljkama koje su narasle na oko pola metra visine.

Reč je o dugotrajnom procesu sadnje započetom pre pet godina. Drveća se sade u redovima, na udaljenosti od 10 metara kako bi mogla u trenutku sazrevanja svoje seme da otpuste u prostor između. Mašine marljivo rade na morskom dnu koje je pre 40 godina bilo 25 metara ispod vode.

Do sada je oko pola miliona hektara pustinje prekriveno tim stablima, ali još je puno posla pred njima, budući da bi stabla trebalo da budu zasađena na više od tri miliona hektara. Tim tempom, do razvoja prave šume trebaće da prođe 150 godina.

"Spori smo, i trebalo bi ubrzati proces, ali za to nam je potrebno više novca, više stranih investicija", priznaje Alanazarov.

Svestan je da se more možda nikad više neće vratiti i da su polja pamuka zauvek uništila dugogodišnju tradiciju ovog kraja. Ribolov više nije posao koji će se prenositi s kolena na koleno.

Kurir.rs/BBC

Foto: Printscreen Youtube/Geography Videos GGS