Grad Samara, u kome je fudbalska reprezentacija Srbije zapocela odiseju na Svetskom prvenstvu, tokom Drugog svetskog rata bio je rezervna prestonica Sovjetskog saveza. Staljin je doneo odluku da u slučaju pada Moskve u ruke Nemaca, vlast preseli u Kjubišev, kako se tada Samara zvala.

U prilog tome u februaru 1942. godine je naredio izgradnju bunkera odakle će voditi rat protiv Nemačke. Bunker je izgraden u rekordnom roku za deset meseci. Najniža tacka bunkera je 37 metara ispod površine zemlje i tu se nalazio Staljinov radni kabinet.

O kakvoj se dubini radi najbolje govori podatak da su Čerčil i Ruzvelt bunker izgradili na 16 metara dubine.

Bunker je građen u trenutku kada su Nemci prišli na 60 kilometara od Moskve, ali pošto je junački ruski narod uspeo da odbrani grad, Staljin nije imao potrebu da se preseli u Kjubišev i koristi bunker.


Bunker ima pet nivoa, svi su bili obezbeđeni svim neophodnim detaljima za život pod zemljom, od dotoka vazduha i vode, do grejanja.

KURIR U TAJNOM STALJINOVOM BUNKERU: Za njega niko nije znao punih 50 godina! Da je Moskva pala, ovo bi bila ruska prestonica! (KURIR TV) Autor: Dejan Ignjatović
Na dnu bunkera se nalazio Staljinov radni kabinet. U njemu skroman nameštaj, sto i stolica sa telefonom i krevet. Staljin je naredio da se na zidu okače portreti dvojice vojskovođa koje je najviše cenio - Kutuzova i Suvorova.

U bunkeru se nalazi i prostorija koja je trebala da posluži kao sala za sastanke najvišeg državnog vrha. Zanimljivo je da je Staljin naredio da ministri sede ledima okrenuti jedni drugima, odnosno da ne mogu da gledaju jedni druge u oči.

whatsapp-image-20180618-at-13.47.19.jpg
Dejan Ignjatović 

Bilo je planirano da u bunkeru živi najviše 115 ljudi.

Iako je izgraden 1942. godine, gotovo punih 50 godina, odnosno do 1991. godine ruska javnost nije znala za postojanje ovog bunkera. Čak ni komšiluk u Samari nije znao šta se krije iza malih, neuglednih železnih vrata.

Danas je Staljinov bunker jedna od glavnih atrakcija u prelepom ruskom gradu na obali reke Volge.

D. Ignjatović

Foto: D. Ignjatović