STRAŠNA PRIČA ČOVEKA KOJI JE PREŽIVEO NAPAD AJKULE: Odmah sam ostao bez ruke i noge, a tek onda je počeo pravi užas! Shvatio sam da ne mogu ništa da uradim! (VIDEO)

Australijski ronilac Pol de Gelder imao je dva najveća straha - plašio se ajkula i javnog nastupa.

"Ronjenje me celog ispunjavalo, dalo mi je svrhu i smisao postojanja. Odlučio sam da nastavim da se borim i da vratim život tamo gde je naglo bio prekinut. Proveo sam devet nedelja u bolnici, prošao kroz osam programa i vežbao sam koliko god sam mogao. Kad sam došao kući prijatelji su me svaki dan vozili u teretanu, a išao sam kad god bol popusti. Sam sam sebi određivao doze lekova protiv bolova, a znao sam od pre kako je to živeti u polusvesnom stanuju - kao tinejdžer sam se drogirao. Zato sam sam odredio doze oksikotina. Ubrzo sam shvatio da sam već jednom bio zavisnik i da sam zbog toga uništio svoj život, a to nisam hteo da ponovim. To je bio glavni motiv da se skinem s lekova mnogo pre nego što su se lekari nadali", započeo je svoju ispovest.

Kao tinejdžer nije baš znao šta želi da radi, pa je kratko bio konobar, reper, a čak je i dilovao drogu. Onda je još dugo tražio odgovarajuće zanimanje i pronašao ga u marincima kao ronilac.

U novembru 2000. godine postao je vojnik i to je, kako kaže, bila njegova poslednja šansa da ispuni svoje snove o avanturi života.

"Postao sam padobranac u pešadiji, što znači da bih bio među prvima koji ulazi iza neprijateljskih linija. U aprilu 2002. krenuo sam na prvi zadatak - u sklopu mirovnih snaga UN-a u jugoistočni Timor. Vratio sam se kući krajem 2002. s osećajem kao da sam upravo osvojio Superboul. Želeo sam što pre u novu akciju jer sam prvi put mislio da moj posao ima smisla, da služim domovini", navodi on u svojoj ispovesti.

A onda sam odlučio da pređem u ronioce. Trebalo mi je godinu dana teške obuke, puno strpljenja, istrajnosti i treninga i prošao sam selekciju u aprilu 2005. Dobio sam napokon posao iz snova. Istraživačko i razvojno odeljenje Mornarice izgradilo je u to vreme novi automatizovani uređaj koji bi bi bio sastavna deo opreme vojnih brodova. Njime bi se pratilo kretanje raznih objekata i tela pod morem. Trebalo je testirati uređaj i ja sam bio među prvima. Skočio sam u more i bio pod vodom koji minut, ali pre nego što sam se uopšte snašao, osetio sam silovit udarac po nozi. Nisam imao pojma šta se dogodilo", objašnjava.

Kada se okrenuo, našao se lice u lice s velikom sivom ajkulom.

"To se dogodilo 11. februara 2009. Nikad pre nisam video tako nešto. Moj mozak nije mogao tako brzo da procesuira to što sam video. Činilo mi se da se gledamo koji minut, a zapravo je bilo kao treptaj oka. I tek onda su mi proradili instinkti za preživljavanje. 'Moram je se rešiti', bila je jedina misao koja mi je prošla kroz glavu", kaže Geldor.

Dodaje da je pokušao da je pogodi šakom u oko, ali nije mogao da se pomakne. Kada je pogledao donji deo tela, imao je šta i da vidi.

Kako kaže, srećom, ronilačko odelo ga je ponelo prema površini. Tada je počeo da pliva, ali je shvatio da mu od ruke nije ostalo ništa.

"Iz ostatka je šikljala krv. Plivao sam sa samo jednom rukom, a nisam osećao ni desnu nogu. Kroz bazen svoje krvi uspeo sam da doplivam do broda za spasavanje. Lekari su na ruci viškom kože prekrili kost na podlaktici. Ali šta s nogom, koja je ostala bez mišića? Lekar mi je rekao da ću moći ponovo da hodam uz protezu i to kroz godinu dana. Na kraju smo se dogovorili da mi je amputira, ali je bilo strašno. Prošao sam kroz 20 sati neizmernih bolova posle operacije", kazao je Gelder.

Kurir.rs/Popular mechanics
Foto: Youtube/Printscreen