OD OVOG RUSKOG SISTEMA STREPI IZRAEL: Šta sve može S-300, koji bi mogao da završi u Siriji (VIDEO)

Obaranje ruskog aviona Iljušin-20 od strane sirijske PVO, dok su ga izraelski F-16 koristili kao paravan, izazvalo je spekulacije da bi u odgovoru Rusija mogla da isporuči sistem S-300 Asadu.

Sistem S-300 je osmišljen radi zaštite od avionskih i krstarećih raketa za potrebe sovjetske protiv-vazdušne odbrane. Naknadne varijante osposobljene su za presretanje balističkih raketa, tj. postale su protiv balističke rakete.

Nakon svog nastanka S-300 je prvi put razmešten u Sovjetskom Savezu 1979 godine, usmeren na zaštitu od napada iz vazduha, štitio je velike industrijske i upravne objekte, vojne baze, uz to vršio je i kontrolu vazdušnog prostora, u cilju zaštite od mogućih vazdušnih napada protivnika. Sistem je potpuno automatizovan, iako je ručno osmatranje i upravljanje moguće. Lansirna vozila mogu biti blizu centralnog komandnog mesta ili na razdaljini do 40 km.

Svaki radar omogućava obeležavanje (pronalaženje) ciljeva koje prenosi centralnom komandnom mestu. Komandni mesto (vozilo) upoređuje podatke dobijene od radara koji hvataju cilj do daljine od 80 km, uz otkrivanje (filtriranje) lažnih meta, što je vrlo težak zadatak na tako velikim udaljenostima. Centralno komandno vozilo sadrži oba moda, kako za aktivno tako i za pasivno otkrivanje ciljeva.

Glavni izvođač razvojnog projekta sistem S-300 je ruski koncern Almaz (u vlasništvu države) koji je deo "Almaz-Antej" koncerna zaduženog za protiv vazdušnu odbranu. Rakete koje upotrebljava S-300 razvio je MKB "Farkel".

S-300 se smatra jednim od najmoćnijih zemlja-vazduh raketnih sistema tj, balističkih raketa u svetu. Jedna od naprednijih verzija je Antej-2500, kao i S-400 Trijumf (sa NATO oznakom SA-21 Growler) koji može pogađati ciljeve na ivici zemljine atmosfere, koji je ušao u ograničenu upotrebu od 2004 godine, u okviru Snaga vazdušno kosmičke odbrane Rusije.

Kurir.rs/Vikipedija

Fot: Shutterstock