LIBIJCI BI DA OŽIVE GADAFIJA: Sada slave dan kada je pukovnik došao na vlast, zemlja je RAZORENA, a čoveka zaduženog za smrt vođe POJEO JE MRAK!

Sedam godina posle ustanka u kome je ubijen libijski vođa Moamer Gadafi, stanovnici te zemlje sada priznaju da im nedostaje dugogodišnji diktator, izmučeni svakodnevnim životom ispunjenim haosom, nestancima struje i borbama protivničkih milicija za kontrolu nad duboko podeljenom zemljom.

Pukovnik po činu, Gadafi je vladao čvrstom rukom koristeći se korumpiranim

državnim aparatom, ali istovremeno je držao u miru zavađena libijska plemena i, zahvaljujući ogromnim prihodima od nafte i gasa, osiguravao stanovništvu pristojan standard, nedostižan za narode okolnih država, a i za neke narode u istočnoj Evropi.

Ali, kada je 2011. izbila pobuna, glavni grad Tripoli pao je krajem avgusta, a Gadafi je pobegao u rodni Sirt, koji su okružili pobunjenici. Očajni Gadafi odlučio se tada na samoubilačku akciju probijanja obruča konvojem vozila. Konvoj su bombardovali NATO-avioni, a Gadafi se sakrio u odvodnoj cevi gde su ga pronašli besni pobunjenici i ubili.

Snimci poslednjih trenutaka nekad neprikosnovenog libijskog vođe, izazvale su mučninu i gađenje širom sveta. Gadafi je završio među razularenom ruljom koja ga muči, prebija, siluje nožem i na koncu ubija hicem iz pištolja. Njegovo telo kasnije je izloženo poput lovačkog trofeja.

Libijske vlasti nikada nisu u potpunosti istražile smrt bivšeg lidera, uprkos obećanjima da će to učiniti, a Omran Bin Šaban, pobunjenik zaslužan za hapšenje Gadafija je pod nerazjašnjenim okolnostima umro u Francuskoj 2012. godine dok je primao terapija.

Ali, situacija posle Gadafijevog pada može se opisati kao potpuni haos. Narod kome je dosta nasilja i rata libijske revolucije, želi povratak pravde i vladavine zakona. Ali, vlada nacionalnog jedinstva u Tripoliju koja ima potporu UN-a, bori se kako bi uspostavila svoju vlast u čitavoj zemlji, sa suprotstavljenim parlamentom na istoku zemlje, koji podržava jedinice kontroverznog maršala Kalife Haftara.

Većina Libijaca bi volela da je mogla da vidi Gadafija pred sudom, jer je na mnoga pitanja samo on mogao da odgovori. Uostalom, vladao je više od četiri decenije. Ali, sada većina Libijaca, uključujući i bivše srednje rangirane lidere pobunjenika, misli da je Gadafi ubijen upravo zato da ne bi dobio priliku da govori, jer je znao previše. Gadafijeva ispovest bi nanela ozbiljnu političku sramotu mnogim regionalnim i svetskim liderima.

Bez sumnje, Libija je danas slomljena zemlja bez centralne vlade. Umesto toga, ona ima dve zavađene vlade - jedna u Tripoliju, koju ne priznaje nijedna druga država, a drugu u gradu El Bajada, koja ima beskorisno međunarodno priznanje. Istovremeno, u zemlji deluju i različite terorističke grupe. Najopasnija od njih je Islamska Država (IS), koja se do sada proširila na tri grada: Derna na istoku, Sirt u sredini i Subratu na zapadu. Pre manje od dve nedelje, Islamska država je preduzela do sada svoj najsmeliji napad u Libiji, na zatvor o okviru vazdušne baze Mitiga u Tripoliju, za koju se verovalo da je bezbedna.

Veliki broj Libijaca deli mišljenje da je libija posle Gadafija izneverila sva očekivanja, naročito ako uporede svoju zemlju danas, sa onim što je bila pod vladavinom Gadafija.

U vez s tim, hiljade Libijaca slavilo je početkom septembra 49. godišnjicu revolucije u gradu Sabi, a okupljeni su mahali zastavama sa likom bivšeg lidera Moamera el Gadafija, koji je vodio zemlju od 1969-2011. Praznik se slavi kao sećanje na državni udar i uspostavljanje Gadafijevog režima 1. septembra 1969. godine.

Praznik je pompezno slavljen za vreme vladavine Gadafija, ali su se nakon njegove smrti Libijci ustručavali da proslavljaju dan revolucije, neki iz revolta prema Gadafiju, a neki iz straha da će biti shvaćeni kao njegove pristalice.

Međutim, građani Sabe su odlučili da, prvi put nakon smene vlasti u Libiji, proslave 1. septembar na ulicama, i na taj način iznesu i svoje nezadovoljstvo trenutnim vladajućim strukturama u naftom bogatoj afričkoj državi.

Istovremeno, različite milicije i dalje deluju van svake kontrole vlade, dok sudstvo jedva funkcioniše. Hapšenja, kidnapovanja i ubistva se i dalje dešavaju, mada u manjoj meri nego pre . Sporadične pucnjave, barikade i isključenja struje su postali rutina.

Bengazi, drugi glavni grad u Libiji, u kome je u februaru 2011 revolucija počela, je gotovo potpuno uništen u ratu između vojske međunarodno priznate libijske vlade, sa sedištem u El Bajadi, i različitih islamističkih frakcija koje su skoncentrisane uglavnom u severnom primorskom delu grada.

U odnosu na pre godinu dana, život za obične Libijce u prestonici se možda malo popravio, ali je još uvek daleko od normalnog - a normalno je ono što je nekad bilo pod Gadafijem. Ljudi još uvek nemaju sigurnost i bore se da sastave kraj s krajem, zbog naglog porasta cena i malo dostupnih subvencionisanih osnovnih namirnica. Osnovne medicinske usluge su skoro nepostojeće, što primorava ljude da se leče u susednom Tunisu. Onima koji imaju novca i žele da idu u Evropu iz bilo kog razloga, sve je teže, jer su sve ambasade zapadnih zemalja odavno zatvorene; da bi se prijavili za vizu, Libijci moraju da putuju u Tunis.

Proizvodnja nafte, glavni izvor prihoda vlade je pala za tri četvrtine, a zemlja sada vadi manje od pola miliona barela dnevno, zabog čega nema toliko potrebnog novca za plate hiljade državnih službenika. Plate vladine birokratije kasne najmanje tri meseca. Svi glavni infrastrukturni projekti, koji su bili u toku kada su nemiri počeli pre četiri godine su stali, a sve veće strane kompanije su otišle, ostavljajući za sobom zarđale građevinske kranove. Hiljade Libijaca je i dalje raseljeno unutar zemlje, a procenjuje se da je milion građana bilo prinuđeno da traži sigurnost u inostranstvu - naročito u Egiptu i Tunisu.

Takođe, o haosu koji vlada u Libiji svedoči i to da se migranti koji iz Afrike pokušavaju da dođu do Evrope na pijacama prodaju i kupuju kao robovi. U intervjuima sa Međunarodnom organizacijom za migracije, brojni migranti su prepričali kako su bili prodavani i kupovani na parkiralištima i gradskim trgovima. Oni obrazovaniji postižu "više cene". Ali, na tim se pijacama migranti se prodaju za cenu od dva do petsto dolara. Nakon toga ih koriste kao radnu snagu. Žene kupuju "privatni klijenti", nakon čega su prisiljene na prostituciju. I muškarci i žene su prijavili slučajeve fizičkog zlostavljanja. Neki uspeju pda pobegnu, ali drugi ostaju zarobljeni, i rade u nehumanim uslovima, sasvim besplatno.

U međuvremenu, političke frakcije se i dalje svađaju oko sastava naredne vlade u beskrajnim razgovorima pod okriljem UN-a razgovorima u Maroku. Ljudi imaju sve manje nade da će njihova zemlja biti sačuvani u skorije vreme.

(Kurir.rs)