MISTERIOZNI VULKAN JE GURNUO EVROPU U LEDENO DOBA: Već 700 godina naučnici ne mogu da ga pronađu, a iza sebe je OSTAVIO PUSTOŠ! (VIDEO)

Venčanje napuljskog kralja Alfonsa II i Ipolite Marije Sforce 10. oktobra 1465. bilo je istorijski događaj sam po sebi. A onda je usred bela dana sunce postalo duboko azurno. Ljudi su bili zatečeni lepotom nebeskog spektakla i pitali se čak da li je reč o pomračenju Sunca.

Četiri godine kasnije Evropa je zapela u minijaturnom ledenom dobu. Ribe su se smrzavale u vodotocima, u Bolonji su nanosi snega po putevima bili toliki da su kočije morale da se voze niz zamrznute reke. Prema svemu zabeleženom, vulkan koji je Evropi priuštio sve to, morao je da bude toliki da je mogao da se čuje i na udaljenosti od 2.000 kilometara. Morao je da bude smešten u tropima i morao je da izazove cunami koji je uništio područije stotine kilometara unaokolo.

Što se tiče oslobođene energije, ona je nesumnjivo morala biti veća od one iz erupcije Tambore iz 1815., koja je eksplodirala silinom 2,2 miliona puta snažnijom od atomske bombe kojom su SAD 1946. razorile Hirošimu. Tragove te erupcije pronašli su od Antarktika do Grenlanda, samo... tom vulkanu dan danas nema traga. Da je erupcije bilo, nema nikakve sumnje već i zbog ogromnih koncentracija sulfatne kiseline u ledu u polarnim krugovima na osnovu čega se dovoljno precizno može da odredi i šta se i kad se dogodilo, pa i više od toga. Tračak nade blesnuo je 50-ih godina prošlog veka kad se pojavila glasina da je ostrvo Tongoa u pacifičkoj državi Vanuatu pre puno stotina godina bilo spojena velikim kopnom sa ostrvom Epi.

Predanje kaže da su stanovnici većim delom pobegli zbog potresa koji su prethodili erupciji, da su svi ostali izginuli, da su stene letele u vazduh brzinom od stotinu kilometara na sat i do visine od 48 kilometara, i da je vulkan izbljuvao lavu zapremine 37 miliona puta veće od zgrade Empajer stejt bildinga. Sredinom prošlog veka naučnici su pokušali da datiraju godinu erupcije sledeći redosled plemenskih poglavica. Došli su do perioda između 1540. i 1654.

Da priča drži vodu pokazala je i lingvistička analiza jezika kojima danas govore stanovnici dva preostala ostrva. 1993. NASA-in JPL dokazao je da sulfatni aerosol apsolutno odbija sunčeve zrake nazad u svemir, do te mere da bi se kakvim "veštačkim" vulkanom možda moglo da se bori protiv klimatskim promena. Jedan od ljudi koji je na tome radio, potrudio se prateći stare istorijske zapise o gladi i godove po okvirima slika portreta iz toga doba, locirao je erupciju u 1453.

Bio je to prvi udarac, jer se radilo o 12 godina prerano za objašnjenje spektakularne boje neba na venčanju Alfonsa II napuljskog i Ipolite Marije Sforce. Pritome, ta godina se savršeno poklopila za potpuno uništenu žetvu i glad te godine u Švedskoj, zatim to što su širom Evrope 1453. stabla bukvalno privremeno prestala da rastu, to što se u Kini te zime desetine hiljada ljudi smrzlo, što je u donjem toku Jangcea sneg padao bez prestanka čak 40 dana, što se Žuto more zamrznulo čak 20 kilometara prema pučini, što su Asteci pretrpeli najveći talas gladi...

Naučnici su se razočarali kada su saznali ispalo da je vulkan u Vanuatuu bio visok samo 1.000 metara, odnosno samo četvrtinu visine Tambore iz 19. veka, što je značilo da je u 15. veku u Vanuatuu reč je bila o nizu manjih erupcija i da takva erupcija nipošto nije mogla da utiče na planetarnu klimu.

U tom smeru je išlo i otkriće iz 2012. u naslagama leda s Antarktika po kojima su u 15. veku bile dve velike erupcije, a prva je bila – 1458., prekasno za erupciju u Vanuatuu, svakako prerano za venčanje kralja Napulja.

Kurir.rs/Express.hr

Foto: Profimedia