DESNA RUKA NELSONA MANDELE ZA KURIR! ZOLANI MKIVA: Afrika nije slobodna! I dalje je u rukama belih ljudi!

Afrika i dalje nije slobodna jer u njoj nema pravde, a novac je i dalje u rukama belih ljudi, a ne u rukama većine, kaže u intervjuu za Kurir Zolani Mkiva, čovek koga je Nelson Mandela zvao kraljem afričke tradicionalne poezije i svojom desnom rukom.

Kako je do Afrike stigao Kusturičin rad?

- Putem medija. Ono što on radi sa ovih planina, sa Kustendorfa, njegov glas, prenosi se preko bilo koje granice i ulazi u svaki dom, u svaku zajednicu, u svaku dušu bilo gde na svetu. Moramo zahvaliti socijalnim medijima jer je preko njih Kusturičina moćna poruka uspela da dođe do nas. Danas naša deca i studenti osećaju njegovu muziku, filmove. U Africi on je važna referenca. Mi ne govorimo o nekom holivudskom reditelju, govorimo o Kusturici. On nam je važniji od Holivuda, jer njegove priče odnose se na nas, na naš život, na našu strast za življenjem. Ono o čemu on priča ne leti nam iznad glave, ide direktno u naše duše i srce. Njegova priča je naša priča. U njemu i u onome što govori leži ono što smo mi. Jer i mi kao i Srbi znamo da cenimo svoju pravdu i da bez nje, nema slobode.

Nazivaju vas kraljem afričke tradicionalne poezije, zbog čega vam je i pripala privilegija da budete, takoreći, spona između Mandele i naroda. Ko je za vas bio Mandela?
- Nelson Mandela je bio moj prijatelj. Sve je počelo kada sam ga dočekao iz zatvora kao sedamnaestogodišnjak. Bio sam njegov saputnik kroz Afriku i ceo svet. Bio sam njegov predstavnik narodu. Dužnost mi je pripala kao najpoznatijem izvođaču i čuvaru tradicionalne afričke imbongi poezije. Kada je postao predsednik 1994, predstavljao sam ga na svim putovanjima. I u parlamentu, kao i na zborovima - govorio sam svuda. Davao mi je zadatke koje sam umesto njega završavao po drugim zemljama, kao na primer u Libiji. Pomagao sam u borbi za mir i procesima da se dostigne mir u mnogim mestima. Kao mladom umetniku i poeti, to je za mene značilo mnogo. Kada je umro, njegova porodica, kao i vlada pitali su me da govorim na komemoraciji pre sahrane. Delio sam scenu sa Barakom Obamom, Raulom Kastrom, predsednikom Indije, Kine... Tamo sam bio na sceni, sa tim ljudima... Ne postoje reči da se opiše ta privilegija.

Šta je za vas najvažnije što vas je Mandela naučio i ostavio vam u amanet?
- Ono što ću zauvek pamtiti i poštovati jeste njegova politika koja se vodila time da lideri moraju da puste ljude ispred. Njihovi privatni interesi moraju da ostanu iza njih. Nelson Mandela i njegovo liderstvo bilo je takvo. On sebe nije smatrao vođom, već slugom naroda. On je narod video kao svog šefa. Sve svoje materijalno i duhovno podredio je narodu. Verovao je da ne može da jede i uživa u vrednostima ako ljudi nemaju šta da jedu. Sećam se svaki put kada smo sedali da jedemo, on bi rekao: "Dajte prvo tanjir poetskom kralju", i mislio je na mene. To je bio Mandela. On nikada nije jeo pre nekog. Rekao mi je: "Ti si moj lider", podario mi je liderstvo. Meni. Svaki put kada je trebalo da održim govor, on bi ustao pre mene. Da mi ukaže poštovanje. Čak i u godinama kada više nije mogao da stoji, jedva bi se uzdigao i zahvalio se uz "vaše visočanstvo". Takav je bio. Spuštao je sebe i davao se narodu. To sam ja naučio od njega. Učio je ljude čistoj logici. Njegova harizma i dragost činile su ga bliskim narodu. Bio je veoma ubedljiv. Uspeo je da priđe Afrikancima, da ih uči kako da delaju pravo, da nađu svoje mesto u društvu i da se za to izbore. Međutim, on sada nije tu da završi ono što je počeo, svoju misiju. A znate kako ide, kada ljudi osete novac ništa ne može da se uradi. Nažalost, mnogi ne reaguju dobro na sve to. Ne odgovora im. Ali ja i ljudi koji su bili uz Mandelu ćemo se truditi da to sprovodimo jer takva misija je pravo liderstvo, pravo značenje toga da čovek svoj život shvata ozbiljno. Rasizam nema mesta u društvu. U Mandelinim knjigama o liderstvu on veruje da svako ko poštuje rasizam je jednak idiotu. Smatrao je da ljudi moraju da se vrednuju po njihovom karakteru, a ne po boji kože. Mandela nikada nije mislio da je afrička kultura superiornija od drugih. Verovao je da dobre stvari iz afričke kultura moraju da se šire svuda po svetu, ali i da Afrikanci moraju da nauče iz drugih. To je njegova misija.

Uz Mandelu ste bili i kada se završio aparthejd pre 25 godina. Kako na to gledate danas? Da li je Afrika slobodna?
- U smislu govora, mišljenja, slobode izražavanje jeste. Ali to je samo prividno. Nema slobode kada je u pitanju pravda. Nema je. Afrika i dalje nije slobodna. Izborili smo se za političku vlast, za slobodu kretanja, za slobodu izražavanja, ali zemlja nije vraćena Afrikancima, zakonitim vlasnicima. Dakle, imamo ograničenu slobodu bez pravde, a to se slobodom ne može nazvati. Ekonomski, novac je i dalje u rukama belih ljudi, ne u rukama većine. Ali moramo da nastavimo da se nadamo i borimo za nju. Mandela jeste. Do kraja.

Nagrada Šampion kulture prvi put je pripala Nelsonu Mandeli, a potom i Fidelu Kastru, Ugu Čavezu... Šta je ono što povezuje sve te ljude?
- Nagrada je nastala 1999. Svi ovi ljudi koji su primili ovu nagradu u sebi neguju sloboda i šire je dalje, kao i humanost, zajedništvo, pravdu... Oni vole mir, oni su ljudi ljubavi, pravde i poštenja. Njihova misija je humanost, sloboda i mir.

Kurir.rs / Mona Cukić / Foto: Promo Kustendorf