Njihov naziv bio je SADM, a bile su zapravo nuklearne bombe koje su bukvalno mogle da stanu u vojnički ranac. U toku hladnog rata, američka vojska ih je imala desetak a specijalci su obučavani kako da se ubace u neprijateljske jedinice i aktiviraju ovo oružje.

Nakon Korejskog rata SAD je konstantno pokušavao da poveća veliku vojnu prednost koju je imao SSSR, pa je tako razvijao ne samo podmornice i rakete za uništavanja neprijatelja već i oružja kojima bi mali broj vojnika mogao da uništi stotine neprijateljskih boraca.

Bomba SADM je bila teško oko 27 kilograma, a mogla je da se nosi kao deo vojne opreme i koristili bi je specijalci i "foke". Oružje je bilo predviđeno za napade na aerodrome, industriju ali i bojno polje i to u cilju stvaranja radioaktivnosti kojoj ne bi mogli da priđu neprijatelji.


Veteran Mark Bentli je prošao obuku za korišćenje SADM i seća se kako su ih učili gde se bombe postavljaju na željene položaje i kako se pokreće tajmer.

On je znao da je bi njihovo aktiviranje bila samoubilačka misija jer je bomba imala snagu kao jedna šesnaestina one u Hirošimi, a tokom otkucavanja tajmera neko bi uvek morao da bude blizu da ga neprijatelj ne bi otkrio.


Ove bombe nikada nisu korišćene u borbi, ali je SAD planirao da ih upotrebi u Evropi ako bi Sovjeti pokrenuli invaziju. Srećom, otišle su "u penziju" 1989. godine a pretpostavlja se da Pentagon nije smatrao da bi bile mnogo uspešne u ratnom scenariju.


Naročito zato što je postojao određeni rizik je bi puno stvari moglo da krene pogrešnim putem tokom njihovog transporta ili pre izvođenja misije.

A postojao je i strah da bi neprijatelj mogao da proizvede slično oružje, što bi dovelo do nuklearnog nasilja na ratištima.


(Kurir.rs/Popular Mechanics/Foto: Printscreen Youtube)