OVOG SVETITELJA JE I STALJIN ODLIKOVAO: Sveti Luka Simferopoljski, episkop i hirurg, spasao je hiljade vojnika u Drugom svetskom ratu, ali se svog KRSTA NIJE ODREKAO (VIDEO)

Kruži Rusijom neobična priča: kaže da je u sovjetsko vreme bio hirurg-sveštenik. Položi bolesnika na operacioni sto, očita nad njim molitvu i podom nacrta krst na mestu gde treba rezati, pa tek potom uzima skalpel. I rezultati njegovih operacija su bili čudesni: slepi bi progledali, nepokretni bi stajali na noge. Da li je to pomagala nauka, da li Bog...

Na požutelim fotografijama iz sovjetskih vremena videćete sedog starca obučenog u rasu. Na grudima krst i znak arhijerejskog dostojanstva - panagija. Ozbiljno i pronicljivo gleda preko staračkih naočara.

Profesor - episkop je gotovo naš savremenik - proživeo je pod sovjetskom vlašću preko četrdeset leta; po njegovim knjigama je učilo nekoliko pokolenja sovjetskih hirurga. Držao je predavanja studentima, na naučnim skupovima i konferencijama i propovedi u hramovima. Dobro su ga znali ranjenici u vojnim bolnicama i izgnanici koji su bili izgnani u Arhangelskom i Krasnojarskom kraju.

Jednostavno je predpostaviti, da je profesor - episkop, sjedinivši u svojim rukama krst i skalpel, porazio savremenike upravo tim neobičnim sjedinjavanjem dve raznorodne sfere delatnosti. Propaganda je ubedila građane u to, da su nauka i religija nespojivi, i čak više od toga, te dve sfere mogu postojati, samo vodeći jedna protiv druge neprestani žestoki rat. I odjednom se pojavljuje on - episkop i profesor. Neverovatno, no to je fakat.

Savremenike je čudila rasa hirurga, no još čudesnijim se činio nepokorni karakter episkopa. Sačuvana su svedočenja očevidaca njegovog razgovora sa vrhovnim Taškentskog Komiteta Petersom, koji je važio za svirepog čoveka, čije ruke su bile zalivene krvlju. Peters je upitao profesora:

"Kako to vi, Vojno-Jasenicki, noću se molite, a danju režete ljude?"

"Ja režem ljude u ime njihovog spasenja", odgovorio je sveštenik, "a u čije ime ih vi režete?"

"Kako možete verovati u Boga? Zar ste Ga videli?"

"Ne, nisam ga video. No, ja sam mnogo operisao na mozgu i otvarajući lobanju nikada tamo nisam video um. Ni savest takođe tamo nisam našao. Znači li to da oni ne postoje?"

Enciklopedijska zabeleška o njegovoj biografiji izgledala bi na primer ovako: Vojno-Jasenicki Valentin Feliksovič. Rodio se 1877.g. u Kerči. Umro 11. juna 1961.g. u Simteropolju. Hirurg, doktor medicine. Do 1917.g. lekar u bolnicama srednje Rusije, kasnije - glavni lekar Taškentske gradske bolnice, profesor Srednjeazijskog državnog univerziteta. Početkom dvadesetih godina zamonašen sa imenom Luka, hirotonisan za episkopa. Mnogo puta je zatvaran i odvođen u progonstvo. Autor je 55 naučnih radova iz hirurgije i anatomije, a takođe i desetine tomova propovedi. Najpoznatija mu je knjiga „Ogledi iz gnojne hirurgije", koja je doživela tri izdanja (1934, `45, `56.g). Izabran je za počasnog člana Moskovske duhovne akademije u Zagorsku. Nagrade: Priznanje Varšavskog Univerziteta (1916.g.), brilijantni krst od Patrijarha sve Rusije (1944.g.), medalja „Za herojski rad u Velikom Otadžbinskom ratu", (1945.g.), Staljinova nagrada prvog stepena za knjigu „Ogledi iz gnojne hirurgije", i „Kasnije amputacije usled ranjavanja zglobova iz vatrenog oružja" (1946.g.). Vojno-Jasenicki je umro u činu arhiepiskopa Krimskog i Simferopoljskog.

Od detinjstva Valentin je imao veliki dar za slikanje, i okončavši gimnaziju, a potom kijevsku umetničku školu, pripremao se za upis u Petrogradsku umetničku akademiju. Maštao je da postane umetnik. No, za vreme prijemnih ispita u njemu se pojavila sumnja: da li je ispravno da se on bavi onim što voli, kada je okolo toliko stradalnika kojima je potrebna pomoć? I tada, pročitavši u Novom Zavetu: „Žetve je mnogo a delatnika malo" (Mt. 9,37), osetio je da te reči Gospod govori neposredno njemu. Toga se udostojavaju retki izabranici Božiji. Tako je sveti Antonije Veliki, čuvši u hramu reči Jevanđelja: „Ako hoćeš da budeš savršen, idi, prodaj imanje svoje i razdaj siromašnima; i imaćeš blago na nebesima; i hajde za Mnom" (Mt. 19,21), osetio, da Gospod upravo njemu to zapoveda. Pošao je i ispunio sve do kraja. Zato je i Veliki.

Mladi Valentin, čuvši priziv Božji, uzdrhtao je i uzviknuo: „O Gospode! Zar je zaista u Tebe malo delatnika?!" On tada nije mogao ni zamisliti da će postati upravo takav delatnik na njivi Gospodnjoj. Kasnije, posle mnogo leta, kada ga je Gospod prizvao kao radnika na njivu Svoju, on je bio siguran da je taj jevanđelski tekst bio prvi priziv Gospodnji da Mu služi.

Stupivši na medicinski fakultet Kijevskog univerziteta, on je sa interesovanjem počeo da izučava prirodne nauke i uskoro je postao najbolji student fakulteta. Mladi lekar Vojno-Jasenicki diplomirao je sa desetkom. Školski drugovi su ga upitali čime namerava da se bavi ubuduće, i bili su jako začuđeni kada su čuli da se Vojno-Jasenicki sprema da postane lekar u državnoj službi, umesto da se bavi naukom. „Bio sam tužan zbog toga što me oni uopšte ne razumeju, jer ja sam izučavao medicinu sa isključivim ciljem da ceo svoj život budem seoski lekar, da pomažem siromašnim ljudima", - seća se arhiepiskop. Da ceo život bude seoski lekar svetitelju nije bilo suđeno, ali da ceo život služi ljudima, jeste.

Uskoro je postao sjajan hirurg, odbranio je doktorsku disertaciju u Moskvi. Počeo je pisati knjigu „Ogledi iz gnojne hirurgije", koja je spasila živote mnoštvu ranjenika u vreme Drugog svetskog rata. „I tada, na moje iznenađenje, - piše on, - u meni se pojavila krajnje neobična i drska misao: „Kada ova knjiga bude napisana, na njoj će stajati ime episkopa".

„Da budem sveštenoslužitelj, šta više episkop, ni u snu nisam mogao sanjati, no nama nedokučivi, putevi našeg života, u potpunosti su poznati Svevidećem Bogu, još dok smo u utrobi materinoj", - napisaće kasnije sveti Luka, već na zalasku svojih leta.

Sve što se dešava po Promislu Božijem, dešava se kao samo od sebe, bez nekih vidljivih napora od strane čoveka. Do revolucije, Valentin Feliksovič Vojno-Jasenicki bio je prosto dobar hirurg, a posle 1917.g. počap je putem mučeništva i ispovedništva. Najpre zatvor u Taškentu. Zatim smrt mlade žene. Ostao je sam sa četvoro dce. Dve noći bez sna čitao je Psaltir nad odrom voljene, i tu je Gospod opet govorio s njim: „Koji useljuje neplodnu u dom, mater koja se raduje deci" (Ps. 112,9). Te reči Psalma bile su upućene njemu nesumnjivo od Boga, zato što su unele u njegovu dušu nadu i utehu. Uskoro se zaista našla ta samopožrtvovana žena, koja mu je postala dobrom sestrom, a njegovoj deci majkom za ceo život. Upravo ih je ona odnegovala, jer je budući svetitelj ubrzo postao sveštenik, što je u to vreme značilo postati večno progonjen mučenik, i gotovo ne viđati svoju decu.

Početkom 20-ih godina, episkop Taškentski i Turkestanski Inokentije, rekao je Vojno-Jasenickom: „Doktore, vi treba da budete sveštenik". Profesor, koji do tada nikada nije razmišljao o sveštenstvu, saglasio se. Postavši sveštenik, on je kao i ranije operisao, držao predavanja studentima, ali samo u rasi i sa krstom na grudima. U operacionoj sali profesora Vojno-Jasenickog visila je ikona Majke Božije, pred kojom se on molio za uspešan ishod operacija. Jednom su po naređenju komesara Goljtgota ikonu skinuli sa zida operacione sale. Nekoliko dana profesor je presedeo kod kuće, radeći na svojoj knjizi „Ogledi iz gnojne hirurgije", no ubrzo su ga zamolili da se vrati u bolnicu zbog jedne teške operacije. On se izvinio pred kolegama: „To se desilo krivicom komesara Goljtgota, u koga se uselio demon, i on je oskrnavio ikonu".

Mnogi lekari su pričali, da se o. Valentin uvek sa velikom ljubavlju i dubokom pažnjom odnosio prema svakom bolesnom čoveku, da su njegovi odnosi prema bolesnicima bili idealni.

1923.g. 46-togodišnji sveštenik bio je tajno zamonašen i kasnije, iste godine, hirotonisan za episkopa sa imenom apostola-jevanđeliste, lekara i ikonopisca Luke. Hirotonija je bila tajna, no kada su o njoj obavestili Patrijarha Tihona, on ju je potvrdio i ozakonio. Postati episkop u to vreme, značilo je potpisati samome sebi smrtnu presudu. I već posle prve arhijerejske službe, pred njegov stan je došla „crna vrana" (naziv za maricu). Tako je počeo jedanaestogodišnji period njegovog stradanja po zatvorima i progonstvima.

Bog je od mladosti izabrao svetog Luku, dao mu krst, pod čijom težinom bi iznemogao običan čovek, i poveo ga na Golgotu. Pošto su njega zatvorili, decu i Sofiju Sergijevnu, koja im je zamenila majku, isterali su iz stana. U zatvoru su ga ispitivali, po njihovom ustaljenom običaju, svaku noć. A danju, on je pisao svoju knjigu „Ogledi iz gnojne hirurgije". Na naslovnom listu je napisao: „Episkop Luka, profesor Vojno-Jasenicki".

U svoje prvo izgnanstvo vladika je upućen u zimu 1923.g. U „stolipinskom" zatvorskom vagonu do Krasnojarska, potom - na konjima u Jenisejsk. U to vreme uopšte nije bio star, - 46 godina, - ali već veoma bolestan. Troje slepih dečaka izlečio je tako da su progledali. No, ni tu ga nisu ostavljali na miru. Pred Blagovesti su ga uputili u selo Haja na reci Čuna, pritoki Angare. Posle dva meseca opet su ga vratili u Jenisejsk i zatvorili, a zatim uputili niz Jenisej.

Činilo se, kao da je sam satana sedeo tada negde na vrhu u „organima" vlasti pokorene Rusije i smišljao kako da što više nanese zla onima, koji su se usudili da se u ta vremena suprotstave njegovoj volji. Okolo pustoš, glad, no „organi" nisu žalili snage ni sredstava na to, kako bi naneli zla najboljim ljudima u zemlji, premeštajući ih poput šahovskih figura, s mesta na mesto, kroz snežne pustinje i nabujale reke, izdržavajući ogromnu armiju mučitelja i krvnika.

Iz jenisejskog zatvora vladiku su uputili u Turuhansk, gde ga je, kada se iskrcao na obalu Jeniseja, dočekala masa naroda spustivši se na kolena, proseći blagoslov. U GPU episkopu su rekli da mu je strogo zabranjeno da daje blagoslov. A on je odgovorio da je to dužnost episkopa i da ne može odbiti da da blagoslov. Ubrzo su ga uputili po Jeniseju još dalje, na sever, ka polarnom krugu, u seoce Plahino, koje se sastojalo od nekoliko koliba. Živeo je u sobi gde je umesto stakla u prozorima bio led i kroz sve pukotine duvao je ledeni vetar. A kroz tri meseca vladiku su ponovo vratili u Turuhansk, zato što su mesni seljaci organizovali pogrom GPU, jer posle odlaska episkopa Luke nije imao ko da ih leči.

U izgnanstvima, on je kao i ranije bio spreman da pomogne svima kojima je potrebna lekarska pomoć i pastirski blagoslov. On je lečio i operisao ponekad i primitivnim sredstvima: uz pomoć peroreza, mašinskih klešta, zašivajući ranu ženskom dlakom...

Čak i ljudi moćnog duha ponekad, po dopuštenju Božijem, padaju u uninije, osećaju bogoostavljenost. Sam Gospod u Getsimanskom vrtu stradao je „do krvavog znoja", i govorio: „Duša je moja žalosna do smrti..." (Mt. 26,38). I upravo nam je On rekao: „Blaženi izgnani pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko" (Mt. 5,10). Posle osam meseci u izgnanstvu, pao je u uninije izmučeni episkop Luka. U oltaru se vladika molio pred ikonom Spasitelja za izbavljenje, no, kako se on sam seća, u toj molitvi je bio i ropot na Gospoda. I tu je episkop odjednom ugledao kako je Hristos odlučno okrenuo Svoj Prečisti Lik od njega. Tada je shvatio svoje bezumlje i drskost. Razumeo je da treba da zavoli stradanje poslato mu od Boga.

Teško je čoveku da zavoli stradanje, čak nemoguće bez pomoći Božije. Gospod je stvorio dušu ljudsku po obrazu i podobiju Svome za rajsku harmoniju i radost, zato nas žalosne okolnosti ranjavaju, poput neprijateljskog metka. Zalečiti ranu i pretvoriti žalost u radost može samo Bog. U tu pomoć Lekara duša i tela naših verovali su svetitelji i zato su sve udare sudbine primali sa čvrstinom i hrabrošću. Time se oni i razlikuju od nas, malovernih i malodušnih.

Onaj koji istinski traži spasenje na svom iskustvu se uverio da upravo tradanje menja srž srca čovečijeg, čineći ga sposobnim za primanje blagodati, i zato ga i voli. Olakšanje je došlo kada se episkop Luka do kraja smirio, savladavši glavnu nauku u svom životu: naučio se trpljenju, uzvišenoj mudrosti, poslatoj od Boga. „Milosrdni otac naš - piše sveti Antonije Veliki, - kada uzblagovoli izvesti iz iskušenja istinske sinove svoje, ne oslobađa ih samoga iskušenja, već daje trpljenje, i oni primaju zajedno sa trpljenjem blagodat Svetoga Duha na utvrđivanje duša svojih".

Završio se rok vladičinog izgnanstva, no poslednji parobrod je otplovio iz Turuhanska u Krasnojarsk bez njega. Episkop Luka je bio spokojan. Gospod mu je za vreme molitve, kako je to bivalo više puta u njegovom životu, rekao: „Urazumljujem te i pripremam za put kojim ćeš poći". Posle tri meseca, on se uputio u Krasnojarsk po zaleđenom Janiseju u pokrivenim sankama, koje su seljaci specijalno napravili za njega, blagosiljajući usput žitelje priobalnih sela, gde arhijereja nikada nisu videli. Svuda su ga dočekivali sa crkvenim zvonima, služio je molebne i propovedao. Bio je to zaista slavan arhijerejski put.

Svetitelja je očekivalo još mnoštvo mitarstava: progoni, zatvori, isleđivanja. No, on se već naučio da se hrabro drži, i Gospod ga je nagradio blagodaću Svetoga Duha, koga se udostojavaju ispovednici i mučenici. A kada je Duh Utešitelj sa tobom, tada ništa nije strašno.

Godine 1937. optužili su ga za špijunažu, dve nedelje su ga ispitivali, ne dajući mu da spava, pokušavajući da ga nateraju da potpiše priznanje te laži. Gotovo svi koji su bili podvrgnuti tim mučenjima, nisu izdržali i potpisali bi priznanje. Vladika je izdržao i nije potpisao. I opet su ga poslali u izgnanstvo u Sibir.

Moralno oslobođenje došlo je svetitelju kao i celom Ruskom narodu, početkom Drugog svetskog rata. To samo na prvi pogled zvuči paradoksalno. U stvarnosti, to je očigledno. I „vlasti" i „organi" shvatili su da armija najamnih mučitelja i krvnika ne može da zaštiti zemlju. Da spasu Rusiju od ropstva mogu samo najumniji, samopožrtvovani, trudoljubivi, koje je svih tih godina sovjetska vlast pokušavala svim silama da pogubi, uništi, slomi. No, po milosti Božijoj, nisu sve pogubili, nisu sve slomili. I oni su odjednom postali potrebni.

Kada je počeo rat, na gradski telegraf stigao je telegram. Bio je adresovan na Predsednika Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR Mihaila Ivanoviča Kalinjina. Telegram u Moskvi nisu isporučili, već su u skladu sa postojećim pravilima napravili zapisnik. U njemu je sadržaj telegrama: „Ja, episkop Luka, profesor Vojno-Jasenicki, izdržavam izgnanstvo u selu Boljšaja Murta, Krasnojarski kraj. Budući da sam specijalista gnojne hirurgije, mogu ukazati pomoć vojnicima na frontu ili u pozadini, gde mi bude povereno. Molim da moje izgnanstvo prekinete i uputite me u bolnicu. Po okončanju rata spreman sam da se vratim u izgnanstvo. Episkop Luka".

Molba je bila zadovoljena. Za episkopa Luku, genijalnog hirurga, doleteo je avion u seoce Boljšaja Murta i dovezao ga u Krasnojarsku bolnicu. Tu je on spasao živote mnogim ranjenicima, a u crkvu je morao da ide daleko izvan grada, jer u Krasnojarsku nije ostao ni jedan hram.

Za vreme rata, sveti Luka rukovodio je hirurškim odeljenjem u bolnici. Zbrinjavao je najteže bolesnike i ranjenike i čudesno vršio operacije. Posle rata arhiepiskop je bio nagrađen medaljom „Za herojski trud u Velikom Otadžbinskom ratu". No to nije smetalo vlastima da nastave progon svetitelja - on je bio prinuđen da se vrati u izgnanstvo.

Stranice memoara episkopa Luke daju izražajnu, gotovo živopisnu sliku njegovog života u izgnanstvu: surova hladnoća, glad, bili su stalni saputnici profesora-sveštenika. No, ništa nije moglo slomiti tog čoveka. U jednom od pisama iz tog doba pisao je da je zavoleo stradanje, koje tako čudesno očvršćuje dušu.

Posle rata svetitelj je rukovodio bolnicom u Simbirskoj guberniji, operisao danju i noću - na očima, na bubrezima, želudcu, vršio otvaranje lobanje, ginekološke operacije. Slava o znamenitom hirurgu brzo se proširila. Pod krov bolnice nagrnuli su posetioci iz drugih pokrajina. Jednom je vratio vid mladom sleporođenom siročetu. To je okupilo slepce iz celog okruga, i oni su u dugačkom redu, držeći jedan drugoga za štap došli u bolnicu.

Jednom, kako se seća njegov kolega doktor Levitanus, profesor, saznavši za smrt bolesnika, tražio je da mu detaljno navedu šta je tačno učinjeno za stradalog pacijenta. Doktor Federmeser počela je da nabraja lekarske radnje, no, potom je odmahnula rukom i sama sebe zaustavila: „Ma šta govorim! Bolesnik je svejedno bio izgubljen..." Izgubljen? Veličanstven, uvek smiren profesor bukvalno se proderao: „Vi nemate nikakvog prava da prekidate borbu za život bolesnika! Vi čak ne smete ni da pomislite na neuspeh! Samo da radite sve što je potrebno! Da učinite sve, čujete?!"

Da viče na lekara, to je Vojno-Jasenicki veoma retko sebi dozvoljavao. No bolesnik je centralna figura. Bilo da je noć ili nedelja, bilo da je na godišnjem odmoru ili na bolovanju - ništa ga ne oslobađa od obaveze da se hitno javi na odeljenje, ako je to neophodno za spasenje pacijenta. Taj strogo uspostavljeni poredak, profesor je i sam ispunjavao bez i najmanjeg roptaja.

Ideja, koja je rukovodila postupcima svetitelja, jasno je odredila sistem njegovih odnosa sa društvom. On je bio saglasan da postoji u tom društvu samo pri jednom uslovu: ako mu sačuvaju pravo na veru. Svet bez vere, bez strogog moralnog poretka bio je za njega prosto nemoguć.

No, episkop Luka je časno i dostojanstveno nosio svoj krst. Moralni i etički principi tog čoveka bili su potpuno jasni. Evo nekoliko izvoda iz njegovih memoara: „Najvažnije u životu je - uvek činiti dobro ljudima. Ako ne možeš učiniti veliko dobro za ljude, potrudi se da učiniš makar malo". U maju 1946.g. Vladika Luka je bio postavljen na dužnost arhiepiskopa Simteropoljskog i Krimskog. U godinama upravljanja Krimskom eparhijom Visokopreosvećeni Luka izgovorio je veliki deo svojih propovedi. Počeo je da propoveda još u Taškentu, no zbog zatvora i progonstva mnoge godine je bio prinuđen da ćuti. Ali, od proleća 1943. kada je u Krasnojarsku otvoren hram, pa do kraja života arhiepiskop Luka je neumorno propovedao: pisao je propovedi, izgovarao ih, štampao ih i listiće sa tekstom slao po gradovima širom zemlje. „Smatram svojom glavnom arhijerejskom obavezom da uvek i svuda propovedam o Hristu", - govorio je on.

Duge godine zatvora i progona, a takođe i iskušenja tokom celog njegovog teškog života i kao posledica njegovog izuzetno napornog rada, odrazili su se na zdravlje arhiepiskopa Luke. Pet godina pre smrti, on, koji je povratio vid tolikim ljudima, potpuno je oslepeo. No, prihvatio je to sa dobrodušnim smirenjem, nastavljajući da služi i propoveda.

Za 38 godina sveštenstva Vladika Luka izgovorio je 1250 propovedi, od kojih je najmanje 750 zapisano i sačinjavalo je dvanaest obimnih kucanih tomova (4500 stranica). Savet Moskovske duhovne akademije nazvao je tu zbirku propovedi izuzetnom pojavom u savremenom crkveno-bogoslovskom životu i izabrao autora za počasnog člana akademije. Vernici, koji su prisustvovali bogosluženjima, zapamtili su za ceo život kako je služio Vladika Luka. Bilo je to stajanje pred Gospodom. Svaku reč je izgovarao jasno, da bi došla u dubinu bića. Naročito je nadahnuto čitao Veliki pokajni kanon Andreja Kritskog.

Dok je još video, trudio se da služi liturgiju svaki dan, čak i ako su samo dve tri starice došle u hram. Nastavio je da služi i kada je već sasvim oslepeo.

Zadivljuje Vladičin podvig: jer, ne samo da ga je slepoća opterećivala, već i dijabetes, od kojeg je imao strašnu slabost, tako da je sva njegova odeća bila mokra od znoja, pri tom su još stradale i noge zbog jakog tromboflebita i kostobolje. Pred službu bi dolazili da mu noge uviju u zavoje. No, on nikada nije skraćivao službe i kod kuće se jako dugo molio.

Na dan Svih Svetih u zemlji Ruskoj prosijavših, 11. juna 1961. godine arhiepiskop Luka se upokojio. Tokom tri dana nije prestajao mimohod pored odra Vladike i lekara, a na dan sahrane procesija je bila duga tri kilometra. Vladičina sahrana postala je veličanstveno ispovedništvo sve pravoslavne Rusije pred licem bezbožne vlasti, koja je zabranila da se njegov odar nosi glavnom ulicom Simteropolja. No, ljudska reka je polomila sve prepreke i ogromna procesija je tri ipo sata prolazila kroz ceo grad i pevala: „Svjati Bože, Svjati Krepkij, Svjati Besmertni pomiluj nas". I niko ih nije mogao naterati da ućute. „Mi sahranjujemo svoga arhiepiskopa", - govorili su. Zatim su počele stizati vesti da su mnogi bolesnici, došavši na grob svetoga Luke, po molitvama dobijali isceljenja.

Odlukom Arhijerejskog Sabora 2000.g. Arhiepiskop Luka je pribrojan liku svetih. Njegove mošti su izložene radi poklonjenja u sabornom hramu Svete Trojice u Semteropolju.

Ako dospete na gradsko groblje u Semteropolju, sa desne strane glavnog ulaza u grobljansku crkvu naići ćete na grob sa spomenikom od belog mermera. On je uočljiv iz daleka: po gomilama svežeg cveća, koje se ne prekidaju tu ni zimi, ni leti, po neobično jasnom - zlatnom natpisu na mermeru:

ARHIEPISKOP LUKA
(VOJNO-JASENICKI)
27/IV 1877. - 11/VI 1961.

Doktor medicinskih nauka, Profesor hirurgije. Kažu da je arhiepiskop Luka sam sastavio taj natpis. I to ima duboki smisao. U srcima ljudi on će zauvek ostati episkop - hirurg.

Kurir.rs/Mitropolija Crnogorsko primoska

Foto: Screenshot