RUSI SU PROTOTIP STELT LOVCA IMALI JOŠ 2000. GODINE: Da je ovaj avion zaživeo, NATO dugo ne bi mogao da čuva ničije nebo

Tokom prethodne decenije, ruski pokušaji razvoja lovca pete generacije si bili identifikovani sa Su-57. Ali Su-57 je bio samo drugi pokušaj Rusije da razvije avion pete generacije, kojima je prethodilo nekoliko decenija sa potpuno drugačijim projektom.

Godine 1979. sovjetska vojna komanda utvrdila je da je potrebna nova generacija borbenih aviona kako bi se osigurala konkurentnost sovjetskog ratnog vazduhoplovstva (VVS) u 1990-ima i dalje. Tajming nije mogao biti prikladniji, samo nekoliko godina kasnije, američke avijacije su počele da istražuju i razvijaju ono što će postati veoma sposoban borac F-22.

Projekat, koji je postao poznat kao MFI ili "Multifunkcionalni borac na prvoj liniji", uspostavio je skup osnovnih kriterijuma dizajna koji približno odgovaraju sovjetskom i ranom ruskom razumevanju onoga što čini borca pete generacije: supermanevrabilnost, sposobnost superkruiziranja (održavana nadzvučna brzina bez upotreba sistema za naknadno sagorevanje), niski radarski poprečnog preseka, integrisanog avionskog sistema i znatno poboljšane sposobnosti sletanja / poletanja.

Nalog za nabavku je otišao sovetskom proizvođaču aviona Mikojan 1983. godine. Nakon dužeg eksperimentiranja s nekoliko aerodinamičkih šema, Mikojan se na kraju smestio na dizajn patuljastog delta krila kako bi razlikovao njihov borac od krilatog krilca konkurentskog proizvođača aviona Suhoj. Rivalstvo Mikojan-Sukoja bilo je jedan od razloga za neuspeha MiG-a 1.44, pošto je Suhoj nastavio da insistira na tome da njihov tekući projekat Su-37 može da donese bolji rezultat uz niže troškove.

Na kraju mučnog istraživanja i razvoja, Mikojan je do 1991. godine sastavio prototip VVS-odobrenog prototipa. Konačne specifikacije MiG-a 1,44 ostaju obavijene misterijom, pošto su gotovo sve poznate specifikacije lovaca iz MFI-a. Ono što je poznato je, međutim, da je MiG 1.44 dizajniran da se koristi sa AL-41F motorom, imao je brzinu od oko 1.500 km i domet do 4.500 km, dvanaest unutrašnjih i osam spoljnih tačaka, i bio je kompatibilan sa skoro ceo paket sovjetskih raketa R-73 / R-77. Ne postoje pouzdane informacije o kvalitetu "integrisane" avionike i stelt sposobnosti MiG-1.44, što su dva najvažnija kriterijuma za projektovanje.

Kao i sa mnogim ambicioznim sovjetskim vojnim projektima iz 1980-ih, sovjetski kolaps nametnuo je neprihvatljiv stepen pritiska na Mikojanov ionako veliki budžet. Novoformirana ruska vlada je odložila program MFI nakon kratkog perioda testiranja 1994. godine, navodeći zabrinutost zbog troškova, i otkazala je program 1997. godine.

Kako još nije spreman da prizna poraz, Mikojan je uspeo da proizvede i testira radni prototip MiG-1.44 2000. godine. Probni let je otkrio niz neotkrivenih nedostataka u performansama i inženjerskih problema, što je bila polsednja kap u časi i Kremlj je odistao od projekta. Ruski borbeni program pete generacije morao je biti ponovo pokrenut sa Suhojem T-50 (sada poznatim kao Su-57) projekat, što je rezultiralo masovnim potonjim troškovima petnaestogodišnjeg istraživanja i razvoja.

Mučeno rođenje MiG-1.44 i još bolnija smrt je odlična ilustracija urođenih opasnosti razvoja vodećeg vojnog hardvera, gde decenije skupog istraživanja i razvoja često ne predstavljaju ništa. Ali to se takođe može posmatrati kao priča o nerealizovanom potencijalu, da se sovjetski vojno-industrijski kompleks ponovo obavezao na program MFI-a u ranijoj fazi, greške MIG-a 1.44 možda su se otkrile mnogo ranije ili se uopšte izbegle.

Kurir.rs/National interest

Foto: Screenshot