ŠOK ANALIZA! AMERI IRANU PRETE PRAZNOM PUŠKOM: Jednom odgovorili na blokadu Ormuskog moreuza, a iako je na čelu SAD bio ratoborniji predsednik, PRSLI KO ZVEČKA (VIDEO)

Američki institut za strateška predviđanja Stratfor procenjuje da američki plan za zaštitu naftnih tankera u Persijskom zalivu neće sprečiti Iran da pokrene napade, navodeći niz razloga, prije svega neuspeh Vašingtona da reši problem koji podstiče delovanje Irana.

Inicijativa, koja je nazvana kao program "Sentinel" (stražar), podrazumeva raspoređivanje dodatnih ratnih brodova i aviona za pomorske patrole, kao i postavljanje kamera i drugih uređaja za nadzor plovila koja prevoze naftu i koriste zalivski koridor.

Kako bi se smanjio pritisak na američke resurse, Bela kuća pokušava da pridobije podršku regionalnih i međunarodnih saveznika, koji takođe strahuju da će im iranski napadi ugroziti zalihe nafte.

Međutim, sankcije koje je Vašington uveo Iranu prošle godine dovele su do otuđivanja čak i najbližih američkih partnera. Čak i ako Sjedinjene Američke Države uspešno uspostave takvu koaliciju protiv Irana, to još uvek neće biti dovoljno za ublažavanje rizika od budućih napada na tankere, niti će smanjiti pretnje svetskim energetskim tokovima, saopćio je centar Stratfor.

Ovo nije prvi put da se Sjedinjene Američke Države i Iran sučeljavaju u Zalivu oko pitanja osiguravanja tankerskog saobraćaja kroz region. Slične tenzije između dve zemlje izbile su tokom Iransko-iračkog rata 80-ih godina prošlog veka, kada su Teheran i Bagdad uzajamno napadali naftne tankere, što je navelo Vašington da reaguje zbog pretnji sopstvenom uvozu nafte iz regiona.

Godine 1987. je administracija tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana pokrenula operaciju "Earnest Will" (Iskrena namera).

Vašhington je tada rasporedio desetine ratnih brodova i patrolnih aviona u Zalivu. Međutim, bez obzira na njenu impresivnu veličinu, operacija nije uspela odvratiti Iran od napada na iračke tankere i američke saveznike u regionu upotrebom morskih mina, jurišnih čamaca i krstarećih protivbrodskih raketa. To je, na kraju, dovelo do niza sukoba između američkih i iranskih snaga, koji su kulminirali operacijom "Bogomoljka" 1988. godine i završetkom Iransko-iračkog rata ubrzo nakon toga.

Stratfor navodi da, prilikom merenja efikasnosti i rizika programa "Sentinel", postoji nekoliko važnih lekcija koje se mogu izvući iz programa "Earnest Will".

Kao prvo, ovaj program - čak i ako bude uspešno uspostavljen - nikako ne garantuje da će Iran okončati ili smanjiti svoje napade na naftne tankere koji prolaze kroz Zaliv. To je danas možda još jasnije, jer postoji previše potencijalnih energetskih ciljeva u regiji, a premalo snaga da sve to zaštite.

Drugo, motivacija za iranske napade u 1980-im bila je povezana s dubljom krizom, posebno za Iračko-iranski rat. Najnoviji napadi na tankere vjerovatno ukazuju na dublju slabost u Iranu, koja je nesumnjivo potaknuta teškim ekonomskim sankcijama koje je Washington nametnuo toj zemlji prošle godine. S obzirom na to da Teheran neće mnogo izgubiti, ozbiljne finansijske nevolje verovatno su učinile vladu spremnijom na sprovođenje rizičnih operacija.

Osim tih sličnosti, jednako je važno da se razume šta se promenilo od tada do danas, a jedan od najznačajnijih faktora jesu promene u uvozu nafte, do kojih je došlo u proteklih 40 godina. U vreme Iračko-iranskog rata evropske zemlje i SAD bili su među najvećim kupcima nafte iz Zaliva.

Međutim, zemlje Indo-pacifičkog regije, uključujući ključne partnere SAD-a, poput Indije i Južne Koreje, pa sve do američkog suparnika Kine, postali su najveći uvoznici nafte. Takođe, administracija Donalda Trampa ima drugačiji pristup pretnjama nacionalnoj bezbednosti.

Za razliku od ratobornijeg Regana, Tramp daje prioritet naporima za smanjivanje sveukupnih sigurnosnih obaveza Sjedinjenih Američkih Država u inostranstvu. Kao rezultat toga, Bela kuća vrši pritisak na svoje saveznike u Zalivu, ali i na druge velike uvoznike nafte u regionu, kao što su Japan, Južna Koreja, Indija i, u nešto manjoj meri, na evropske države, kako bi uzele značajnije učešće u programu "Sentinel".

"Međutim, bez obzira na oslanjanje tih država na naftu iz regiona, mnogi saveznici i partneri Vašingtona i dalje su veoma oprezni po pitanju američkih motivacija. To nepoverenje u velikoj meri proizlazi iz Trampovog povlačenja iz nuklearnog sporazuma s Iranom iz 2015. godine", navodi Stratfor.

Također, mnogi saveznici SAD-a strahuju da će jačanje vojnog prisustva u Zalivu samo povećati rizik od potencijalnog sukoba između Teherana i Vašingtona.

Čak su i Ujedinjeni Arapski Emirati - koji se tradicionalno protive iranskom ponašanju u regionu - oklevali javno uperiti prst u Teheran zbog nedavnih napada na tankere, strahujući od potencijalno razornih posledica rata na ekonomiju i stabilnost te države, imajući u vidu geografsku blizinu između Irana i UAE-a. Stratfor ističe da srž problema nije veličina programa "Sentinel", nego činjenica da su takve inicijative usmerene samo na rešavanje simptoma, a ne uzroke "iranske agresije".

Bilo da se to dešava u Zalivu ili na nekom drugom mestu na Bliskom istoku, Teheran je očigledno motivisan da nastavi sa odmazdom protiv onoga što vidi kao napore Vašingtona da promeni ili oslabi režim u ovoj zemlji.

Sve dok Vašington nastavi da povećava pritisak na Teheran svojim sankcijama, povećaće se i rizik od toga da napetosti između dve zemlje eskaliraju u direktan sukob, koji bi nesumnjivo imao mnogo razorniji uticaj na region, zaključuje američki centar za strateške studije.

Kurir.rs/Al Džazira

Foto: EPA/Profimedia