SEVERNI POL VIŠE NIJE TAMO GDE JE BIO: Sada juri ka Sibiru, a ako se okrene, Zemlja će biti u velikoj opasnosti! (VIDEO)

Možete li pokazati na Severni pol? Skoro pa ne. Čak i ako ste naoružani kompasom, lako biste mogli da pogrešite. Ako ste u Kaliforniji, igla može pogrešiti punih 18 stepeni.

1900. bio je u Kanadi. Vek kasnije bio je blizu Grenlanda. U proteklih 18 godina jurio je na istok oko 40 kilometara godišnje, a trenutno se kreće prema Sibiru.

Ipak, čudno ponašanje Zemljinog magnetnog polja se ni tu ne završava. Ono povremeno takođe potpuno obrće svoj polaritet: bilo je trenutaka u istoriji naše planete kada je igla kompasa pokazivala na ono što danas nazivamo Južnim polom. Čak i danas ima mesta na kojima bi kompas pokazivao u pogrešnom smeru. Šta se događa? Ova misterija ima ozbiljne implikacije za tehnologiju i budućnost naše planete.

Razlika u temperaturi između spoljnih i unutrašnjih delova spoljašnjeg jezgre uzrokuje da tečnost neprestano teče u tzv. konvekcijskim strujama. Vruće tečno gvožđe uzdiže se prema hladnijoj površini jezgra, zatim se hladi, postaje gušće i ponovo se spušta u dubine. Metal je prepun elektrona pa taj tok električnog naboja indukcijom stvara magnetno polje.

Kada bi kretanje zavisilo samo o konvekciji, Zemljino magnetno polje poprimilo bi relativno jednostavan oblik. Međutim, rotacija planete gura tečnost u drugom smeru silom koja zavisi od toga u kojem području planete se tečnost nalazi.

Kada se sve to uzme u obzir, može se činiti iznenađujuće to što magnetni severni pol ne luta i mnogo dramatičnije nego što se to zbiva u stvarnosti. Stvar je u tome da se protok tečnog metala odvija usporeno.

"Kada kažemo da je protok turbulentan, mislimo na rokove od nekoliko desetina hiljada godina", kaže Geri Glacmajer sa Univerziteta Kalifornija u Santa Kruzu.

"Severni pol već 18 godina putuje prema istoku i trenutno se kreće prema Sibiru", dodaje.

Lutajući polovi mogu se objasniti tom usporenom turbulencijom. Međutim, ono što će se sledeće dogoditi teško je predvideti. Hoće li severni magnetni pol nastaviti da se kreće i koliko daleko uopšte može da ode? Je li moguće da se nalazi na pragu potpunog obrtanja? To su pitanja koja je važno postaviti.

Jedan od načina da se predvidi budućnost magnetnog polja jeste da se istraži njegova prošlost. Kada se magnetska stena, kao što je feldspat, zagreje i zatim ponovo ohladi, kristali unutar nje ostaju usklađeni s prevladavajućim magnetnim poljima vremena u kojem je bila otopljena.

Magnetno polje Zemlje je kroz istoriju slabilo i jačalo, a povremeno se čak i potpuno obrtalo.

Ipak, naučnici ne mogu da se oslanjaju samo na merenja iz prošlosti već moraju da pronađu način da predvide šta bi moglo da se dogodi u budućnosti.

Međutim, niko nema računarsku snagu dovoljnu za realistično modelovanje magnetnih polja.

Naučnici se stoga nadaju da bi nešto više mogli da saznaju u novom i poboljšanom projektu koji je trenutno u izgradnji u Drezdenu.

Istraživači laboratorije Helmholc-Zentrum Drezden-Rozendorf (HZDR) izračunali su da bi rotiranje natrijuma na dve ose trebalo spontano da uključi polje. Njihovi proračuni takođe su simulirali situaciju u kojoj Zemljina osa rotacije od vertikale na svoju orbitalnu ravan odstupa za 23,5 stepeni.

Praktična primena ove ideje nije za plašljive. Ona će uključivati ​​cilindar napunjen s osam tona tečnog natrijuma. On će se rotirati 10 puta u sekundi oko glavne ose i jednom u sekundi na malo pomerenoj osi. Sigurnost je ovde od najvećeg mogućeg značaja.

"Imamo zgradu posvećenu eksperimentima, a postoji i druga zgrada unutar nje koja služi za bezbednost", kaže Andre Giesek iz HZDR-a.

"Tokom eksperimenata u zgradi neće biti nikoga", ističe.

Ako uspemo da shvatimo kako naše magnetno polje varira, mogli bismo da preduzmemo nešto kako bismo zaštitili svoje energetske mreže od solarnih oluja koje se mogu probiti kroz oslabljeno Zemljino polje ili da sprečimo da kosmički zraci naštete ljudima.

U nekom krajnjem, distopijskom slučaju, moglo bi se dogoditi da potpuno izgubimo magnetno polje, kao što se to dogodilo na Marsu pre četiri milijarde godina. To bi oslabilo Zemljino gravitacijsko zadržavanje atmosfere i na kraju naš dom učinilo potpuno nemogućim za život.

Kurir.rs/Index.hr
Foto: Profimedia/Ilustracija