OVA BOGATAŠICA BILA JE PRVA ŽENA KOJA JE HTELA DA PREĐE SAHARU: Ubijena je sa svega 33 godine i ostavljena u pustinji, a njena smrt je i danas misterija!

Holandska bogatašica Aleksandrina Tine bila je prva žena koja je pokušala da pređe Saharu. Iako danas gotovo zaboravljena, njene istraživačke pustolovine istorija dobro pamti ali način na koji je ubijena na pesku libijske pustinje i dan-danas je misterija.

Tridesettrogodišnja Aleksandrina je pozvala predvodnika svoje pratnje i zatražila objašnjenje. U tom trenutku jedan Tuareg joj je sabljom zadao udarac u levo rame. Holanđanka je pala na zemlju.

“Njena krv je poletela sve do naših stopala" opisao je taj događaj njen afrički sluga Saada. Nije mogao da joj pomogne.

Teško ranjena Holanđanka satima je zapomagala i na kraju je iskrvarila. Njeno telo su vezali konopcem i izvukli iz logora. Svukli su je, opljačkali i ostavili na pesku libijske pustinje. Tako se, prema rečima očevidaca, završio kratak život Aleksandrine Pjeternela Fransoaz Tine, basnoslovno bogate naslednice u potrazi za velikom pustolovinom.

Ipak, to je samo jedna od verzija njene smrti. Različite teorije tvrde da je Tine bila žrtva sukoba zavađenih grupa Tuaerga, da su pohlepa i mržnja prema hrišćanima bili motiv zločina,a neke i da ju je likvidirao razočarani ljubavnik.

Oko smrti ove neustrašive mlade avanturistkinje pletu se najrazličitije legende, ali činjenica je i da je njen život bio obavijen misterijom.

U Africi se pričalo da luta po svetu s muškarcem u telu psa koji se samo noću pretvara u čoveka. U Evropi su je uglavnom smatrali čudnom, a jedan časopis ju je opisao kao "lepu, neobičnu pojavu".

Aleksandrina nije marila za ono što drugi govore i spremno je rizikovala život zarad velike pustolovine.

"Nikada nisam shvatala zašto je nekome sreća doživeti duboku starost... I ne vidim ništa strašno u pomisli da radosno i hrabro doživim kraj, umesto da vučem na grbači dosadan život, kao što sam to videla kod mnogih... Ne žurim da umrem, ali ako se desi, u redu. Kratak život, ali radostan život" napisala je.

Aleksandrina Tine je rođena 1835. u Hagu. Otac joj je bio trgovac, a majka baronica sa odličnim vezama s kraljevskim dvorom. Još kao mala devojčica u kočijama je putovala po Evropi, a kada je postala punoletna, sav svoj imetak uložila je u putovanja.

Od Egipta, Palestine, Sirije, Libana, putovala je sve dalje i dalje, a težnja da prodre u srce Afrike bila je sve snažnija. “Instinktivno, kao leptira svetlost”, kontinent ju je uvlačio sve dublje u sebe, napisala je u jednom pismu. Kao i mnogi drugi, koji su u to vreme pohodili Afriku, želela je da stigne do izvorišta Nila.

Na putu dotle bila je svedok užasne trgovine robovima, ali se nije protivila ropstvu: da bi osigurala podršku nekog guvernera, Tine mu je poklonila desetogodišnju devojčicu. Osim toga, njena porodica se obogatila zahvaljujući robovima koji su radili na plantažama šećerne repe i kafe u Južoj Americi.

Budući da ju je majka Henrijeta stalno pratila na putovanjima, a nije želela da se odrekne komfora, njih dv esu u pratnji imale čitavu vojsku posluge. Više od 500 nosača teglilo je kroz pustinju krzna i večernje hailje, krinoline i porcelansko posuđe, srebrni pribor za jelo, pa čak i klavir.

Veliki luksuz međutim, nije mogao da ih zaštiti od tropskih bolesti. Tokom ekspedicije u Sudan, Henrijeta je umrla od malarije, a Aleksandrinina tetka Adrijana od tifusa. Izgubila je i dve sluškinje, prevodioca i istraživača.

"Svi su poumirali! Bilo je strašno" pisala je Tine, ali je ipak neustrašivo i dalje putovala, uprkos peščanim olujama i napadima. U Kairu je iznajmila kuću, koja je nekada služila kao harem.

Na poslednje putovanje krenula je 30. januara 1869. iz Tripolija, u pratnji dva holandska mornara, nemačkog gimnazijalca, koji je brinuo o njenom psu, afričkih sluga, robova čiju je slobodu kupila i 76 kamila.

Njen cilj je bio prelazak preko Sahare do Jezera Čad. U gradu Murzuku, u Libiji, srela je istraživača Gustava Nahtigala, s kojim je nameravala da nastavi put posle kraće posete tuareškim plemenima. Što su dublje zadirali u pustinju, to je više rasla napetost među konjanicima iz njene pratnje. Posle pretnje da će biti ubijena za tri dana, odlučila je da se vrati, ali su je ubedili da nastavi. Ipak, svoju smelost je platila životom.

Kurir.rs / Spiegel.de

Foto: Wikipedia

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: