JEDAN LET NA SEVERNI POL JE MOGAO DA PROMENI SVET KAKAV POZNAJEMO: Ovako je izgubljeni špijunski avion umalo izazvao rat, falila je samo jedna varnica! (VIDEO)

Oktobra 1962. godine Kubanska kriza pretila je da eksalira u globalni termonuklearni rat. SAD i Sovjetski savez mobilisali su vojske zbog raketa sa nuklearnim bojevim glavama na Kubi i bila je dovoljna jedna varnica da ugasi civilizaciju kakvu je poznajemo.

Četvrtog oktobra američki špijunski avion nadleteo je Kubu i otkrio sovjetske balističke rakete kratkog i srednjeg dometa, SS-4 i SS-5. Sovjetski lider Nikita Hruščov oberučke je prihvatio ponudu Fidela Kastra da postavi rakete u njegovoj zemlji, na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara od SAD.

Odgovor Vašingtona bio je žustar i nepokolebljiv - naređena je blokada ostrvske zemlje, što je tehnički objava rata i pripremljen je invazioni plan, koji je podrazumevao iskrcavanje kopnenih trupa i dejstvovanje nuklearnim projektilima. Američke trupe bile su u stanju DEFKON 2, jednom stepenu ispod nuklearnog rata.

Krajem oktobra, američke obaveštajne službe pokušale su da naprave procenu o stanju gradnje raketnih postrojenja na Kubi, a jedan U-2 špijunski avion sa majorom Rudolfom Andersonom oboren je iznad ostrva. Obaranje aviona je pomoćnik ministra odbrane SAD prokomentarisao: „Sovjeti su prvi zapucali.“

Ono što tada nije bilo poznato jeste da su postojale velike šanse da se desi i drugi pucanj, koji bi verovatno pokrenuo sveopšti rat.

Dok je američka obaveštajna zajednica pod lupom držala Kubu, ostale delatnosti protiv SSSR-a odigravale su se uobičajenim tempom.

U skladu sa tim, 27. oktobra kapetan Čarls Moltsbi poleteo je u avionu U-2 iz vazduhoplovne baze „Ejlson“ na Aljasci i zaputio se prema Severnom polu, gde je trebalo da prikupi uzorke vazduha iz kojih je trebalo da sazna nešto više o sovjetskim nuklearnim testovima na Arktiku.

GPS tada nije postojao, a Moltsbi je već bio predaleko na severu kako bi mogao da se uzda u navigacione sisteme, pa se navodio prema zvezdama.

Nažalost po njega, severna svetlost ga je ometala, pa se izgubio i otišao prema sovjetskom vazdušnom prostoru.

Sovjetska vazdušna komanda otkrila ga je i poslala lovce "mig-19" da ga presretnu. Istovremeno, američko vazduhoplovstvo podiglo je dva lovca "F-102 delta deger“ da ga zaštite i vrate kući.

Lovci su obično nosili rakete vazduh-vazduh tipa „falkon“, ali pošto je Pentagon pomerio stanje pripravnosti na DEFKON 3, avioni su bili opremljeni projektilima sa nuklearnim bojevim glavama i imali su odobrenje da ih lansiraju po svojoj proceni.

Srećom, Moltsbi je bio priseban. Kada je primetio migove, popeo se na visinu od 21 kilometra, znajući da migovi mogu da dostignu 18 kilometara. Problem je, međutim, bila količina goriva u rezervoaru, jer je leteo već devet časova.

Moltstbi je, ipak, dobro poznavao svoju letelicu i znao da U-2 može da jedri više od 300 kilometara. Sa migovima koji ga prate, američki kapetan ugasio je svoj motor i sve elektronske uređaje.

Posle nekog vremena, migovi su prekinuli poteru zbog goriva, ali su novi avioni bili spremni. Znajući šta je na kocki, Moltsbi je bio odlučan da ne padne u sovjetske ruke, već je nastavio, a dolaskom zore video je da je na dobrom putu, išao je prema Aljasci.

Trinaest dana nakon što je Moltsbi uspeo da pobegne, tenzije su oslabile. Hruščov je pristao da ukloni rakete sa Kube.

Da je slučajno došlo do obračuna i da su američki avioni lansirali rakete, Sovjeti bi sasvim sigurno protumačili to kao početak nuklearnog rata, a onda bi usledio i odgovor - uništavanje što većeg broja američkih postrojenja sa nuklearnim projektilima.

Ključan element udara bio bi lansiranje raketa sa Kube ka ciljevima poput Vašingtona i Njujorka. Naravno, odmah bi usledio i odgovor koji bi recipročno ciljao mete u Sovjetskom savezu.

Kurir.rs/Foxtrotalpha
Foto: Profimedia