ZBOG NJEGA NAS RODITELJI UČE DA NE UZIMAMO BOMBONE OD STRANACA: Malog Čarlija je ljubazni čika namamio na slatkiše! Nikad ga niko više nije video (VIDEO)

Svake godine samo u SAD nestane oko 800.000 dece mlađe od 18 godina, a to je samo broj prijavljenih slučajeva nestalih. Najveći strah roditelja su naravno otmice zbog trgovanja decom, pedofili i slični mračni scenariji.

Ali gotovo 100 godina pre Itana i Adama, prvo nestalo dete koje je napunilo naslovnice bio je dečak Čarli Ros. Upravo je njegov nestanak stvarna tragedija koja je pokrenula čuvenu roditeljsku izreku "ne uzimaj slatkiše od neznanca".

Bilo je to u leto 1874. u Filadelfiji, kad su se Čarli i njegov stariji brat Valter igrali u dvorištu svoje kuće. Iako je komšiluk bio poprilično imućan, Rosovi više nisu pripadali toj kalsi - pad berze godinu dana ranije doneo im je ozbiljne finansijske teškoće. Četvorogodišnji Čarli i petogodišnji Volter bili su, srećom, detinje nesvesni problema u kojima se porodica nalazi.

U tim trenucima najviše im je nedostajala majka, koja je otišla sa starijom sestrom u Atlantik Siti kako bi se oporavila od bolesti. Jednog dana krajem juna Volter i Ros su ispričali kako su im prišla dvojica muškaraca s kočijom i konjima te su im ponudili nešto slatkiša. Njihov otac, kom je bilo neprijatno zbog toga, rekao im je da ih sledeći put odbiju i da uopšte ne uzimaju bonbone od stranca. Dečaci su to prihvatili, a tokom sledećih dana sve do 4. jula, neznancima nje bilo ni traga ni glasa. Dečaci su hteli da kupe nešto pirotehnike za proslavu Dana nezavisnosti, a otac im je rekao da će ih odvesti u radnju na praznik jer je strahovao da će zapaliti kuću bez ako vatromete i petarde nabave ranije.

Odlučio je da ih iznenadi i 1. jula se ranije vratio kući s posla da idu u nabavku, ali kad je stigao, dečaka nije bilo. Pitao je članove domaćinstva gde su, a oni su ih poslednji put videli na trotoaru kako se igraju sa decom. Ros je pojurio po komšiluku, kucao na vrata i pitao gde su mu deca. Još nije paničio jer je mislio da su kod nekog od drugara. Ali kad ih nije našao u celom komšiluku, zabrinuo se. Pogotovo kad ga je komšija pitao misli li da su dečaci možda otišli da se provozaju jer je nekoliko sati video strance u kočiji i dečake kako se penju u nju. Ros se setio nepoznatih ljudi koji su njegovim sinovima nudili bonbone, pa je odmah otišao u policiju.

Usput je naišao na Voltera, pa mu je kamen pao sa srca, ali opet se sledio kad Volter od straha nije mogao da mu kaže gde mu je brat. Na kraju je procedio da su im stranci obećali petarde ako uđu u kočiju. Kad su se zaustavili, Čarli je počeo da plače i traži da ide kući. Muškarci su poslali Voltera u radnju, a kad je izašao, video je da je kočija nestala. Uplašeno dete nije znalo ni gde je ni kako da se vrati kući, pa se rasplakao. Uto je naišao komšija i poveo ga kući, a usput su naišli na Rosa.

Nekoliko ljudi potvrdilo je njegovu priču. Ros je samo mogao da opiše policajcima Čarlija, a oni su telegramom obavestili sve policijske stanice u gradu. Nisu bili zabrinuti jer su mislili da će se sve razrešiti.

Otac je postao nestrpljiv i počeo je sam da ispituje ljude. Uskoro su vesti o njegovom nestanku dospele na naslovnice novina širom zemlje. I dok je njegova žena žurila nazad kući, Ros je primio prve zahteve za otkup, što je ukazivalo na planiranu otmicu. Na naškrabanoj poruci od njega su tražili 20.000 dolara (oko 4.200.000 današnjih dolara), koje nesrećni otac nije imao odakle da stvori.

A i da je imao, ne bi platio da ne bi podstakao ljude da otimaju decu kako bi se obogatili. Umesto toga, Rosovi su angažovali detektivsku agenciju Pinkerton, nadajući se kako će oni biti sposobniji od lokalne policije. Tražili su svuda, ali bez uspeha. Rosu su i dalje pristizala pisma otmičara, a kad je konačno uspeo da sakupi 20.000 dolara, otmičari se nisu pojavili na dogovorenom mestu. Ubrzo su prestali i da se javljaju.

Slučaj je rešen tek godinu dana kasnije, kad su dvojica upucana dok su pokušavala da provale u dom sudije u Bej Ridžu, u američkoj saveznoj državi Njujork. Bili su to Bil Mošer i Džo Daglas, kriminalci koji su celi život proveli po zatvorima i baš su slavili puštanje na slobodu - pljačkom doma slavnog sudije. Ali komšije su ih čule, uletele u kuću i upucale ih.

Daglas je umro na licu mesta, a Mošer je poživeo još nekoliko sati. Znajući da mu nema spasa, odlučio je da olakša savest i prizna da su njih dvojica oteli Čarlija Rosa - ali to je promrmljao tako da svedoci nisu mogli da shvate da li su oni i ubili dečaka ili su ga samo ostavili negde.

Čarlijev brat, Volter, koji je tada imao šest godina, doveden je da ih identifikuje. Dečak je potvrdio da su to otmičari, a posebno se sećao Mošera, koji je imao "specifičan nos". Gde je i kako je Čarli završio ostalo je nepoznanica, a Ros je celog života nastavio da traži sina i potrošio još 60.000 dolara.

Vek nakon nestanka, ime Čarlija Rosa nije zaboravljeno - u SAD se velika baza podataka s informacijama o nestaloj deci zove Projekat Čarli, a njegova ostavština živi dalje u večnom upozorenju "nikad ne uzimaj bonbone od stranaca".

Kurir.rs/Express.hr

Foto: Screenshot