KAO DEVOJČICA JE PREŽIVELA KRVAVU KRISTALNU NOĆ NACISTA: Rut je pobegla preko krovova kuća, a tog dana je naprasno odrasla! To je bio POČETAK HOLOKAUSTA (VIDEO)

Pre 81 godinu, nacistički progon Jevreja u noći haosa najednom je postao nasilan. Ta noć i naredni dan poznati su kao Kristalna noć, iliti noć slomljenog stakla - a još su živi ljudi koji se toga sećaju.

Rut Vinkelman danas ima 90 godina, ali izgleda mnogo mlađe. Oči su joj boje lešnika dok gleda ka nebu iznad terase stare jevrejske osnovne škole usred istočnog Berlina.

„Kad stanem ovde i pogledam ka oblacima, pomislim da me otac gleda i to je veoma dobar osećaj", kaže ona.

Rut potom pokazuje prstom preko krovova, ka kupolama berlinske Nove sinagoge, danas rekonstruisane i blistave na sunčevom svetlu, prisećajući se dima koji je videla kako kulja iz nje kad su je nacisti zapalili pre 80 godina.

Ona je 10. novembra 1938. godine imala samo 10 godina. Dan je počeo normalno, ali dok ju je otac vozio u školu, prisustvovali su uznemirujućim scenama.

„Na putu do škole, viđali smo razbijene izloge i krhotine stakla svuda po ulicama. A onda smo videli radnju preko koje je neko ispisao reč 'Jevrejin' i razmazao Davidovu zvezdu."

Vozeći se dalje, videli su jednog Jevrejina u crnom kaputu.

Držalo ga je nekoliko nacističkih jurišnika i crtalo mu Davidovu zvezdu na leđa. Posle toga su ga pretukli.

„Pomislila sam: 'Moj otac je sa mnom i ništa loše mi se ne može desiti', ali bio je to veoma neprijatan prizor i ja sam se tresla." Rut je imala svako pravo da bude uplašena.

Kad je stigla u školu, dežurni učitelj odveo je devojčice pravo u zbornicu.

„Tamo smo čule šta se tokom noći dešavalo u Berlinu - da su jevrejske radnje uništene, a ljudi brutalno ubijeni. Izlozi su svuda bili razbijeni, a reči 'Jevrejin' ili 'jevrejska svinja' ispisane su na mnogim mestima."

„Svi smo bili veoma uplašeni. I toga dana, po prvi put otkako sam krenula da pohađam tu školu 1934. godine, začule su se molitve. Bila je to jevrejske škola, ali ne ortodoksna, ne religiozna."

Devojčice su kroz školske prozore pokušavale da vide šta se dešavalo na ulici ispod njih.

„Sa mesta sa kog smo gledale niste mogle da vidite jurišnike, samo njihove zastave - a oni su vikali i pravili nesnosnu buku. Zagradili su ulaz i iscrtali svašta čak i po školi - Davidovu zvezdu i reči 'Jevrej' i 'Jevreji napolje' i tome slično."

Nacistička vlada redovno je donosila zakone koji diskriminišu Jevreje, uključujući decu poput Rut, čiji je otac Herman Džeks bio Jevrejin, a majka Eli protestantkinja koja je prešla u judaizam da bi se udala za njega.

Nirnberški zakoni su 1935. godine postali pravna osnova za izopštavanje Jevreja iz javnog života u Nemačkoj. Nacisti su beležili tačno ko je Jevrejin i u kolikoj meri - bile su to definicije koje su za mnoge predstavljale razliku između života i smrti.

Kristalne noći je podmukli progon prerastao u otvoreno i krvavo nasilje.

Toga dana su Rut i druge devojčice morale da pobegnu preko školskog potkrovlja, hodajući dve po dve preko tuđih tavana dok nisu našle put do dole niz neke stepenice i u zadnje dvorište iza glavne ulice.

„Naši učitelji su nam rekli da idemo pravo kući zato što jurišnici i dalje mogu da nas vide s mesta na kom su stajali. Strašno smo se plašile."

Kad je konačno stigla kući, Rut je shvatila da se ne plaše samo deca, već i njeni roditelji i deda i baka.

I oni su videli dim kako kulja iz Nove sinagoge nakon što su nacistički jurišnici provalili u nju, oskrnavivši zapise iz Tore i zapalivši sve što su tamo zatekli.

Bio je to jedan od nekoliko stotina jevrejskih hramova napadnutih u Nemačkoj te noći, baš kao i jevrejski domovi, škole, bolnice i više od 7.500 firmi.

Ubijeno je skoro 100 Jevreja, a oko 30.000 jevrejskih muškaraca uhapšeno je i poslato u koncentracione logore.

Rut je shvatila da se to dešava tek kad se vratila u školu, gde je saznala da je nekolicina očeva nestalo - bili su uhapšeni ili deportovani: prvo poljski Jevreji, a potom i nemački.

Dok sedim sa Rut uz šolju čaja u njenom udobnom domu blizu šume u severnom Berlinu, ona mi pokazuje crno-bele fotografije porodice i kuće u kojoj je odrasla, u sličnoj pošumljenoj ulici severnije od te lokacije.

Zbog Nirnberških zakona, roditelji njenog oca bili su primorani da prodaju firmu za otpadno gvožđe, zbog čega je njen otac ostao bez posla. A potom su bili prisiljeni i da prodaju kuću.

Kasnije su njeni deda i baka i druga jevrejska rodbina bili deportovani. Petnaestoro njih je umrlo; samo je jedan preživeo. Roditelji njenog oca umrli su od gladi u koncentracionom logoru Terezin, u današnjoj Češkoj republici.

Iznenadno nasilje u Kristalnoj noći urezano je u Rutino sećanje.

„Kad se danas osvrnem, shvatam da sam toga dana odrasla", kaže mi ona. „Noć pogroma oduzela mi je detinjstvo."

Ona mi pokazuje ličnu kartu iz vremena nacizma označenu pečatom J, kao Jevrejin.

Složeni nacistički rasni zakoni proglasili su decu kao što su Rut i njena mlađa sestra Edi "mešanom rasom prvog reda", jer iako je njihov otac Herman bio Jevrejin, njihova majka bila je protestantkinja.

Za naciste ona se i dalje vodila kao „arijevka", uprkos prelasku u drugu veru, zbog njene nemačke krvi.

Ali zbog toga što su dve devojčice bile registrovane kao pripadnice jevrejske zajednice, one su proglašene Jevrejkama - Geltungsjuden. Kasnije su bile prisiljene da nose žutu zvezdu na kaputima i svojim pravim imenima dodaju ime „Sara".

U pokušaju da spasu decu, Rutini roditelji su se dogovorili da se razvedu. Međutim, to je Rutinog dragog oca načinilo još ranjivijim. On je deportovan u Aušvic 1943. godine.

Rut je od oca dobila četiri razglednice, poslate iz logora smrti. Čuva ih i dan-danas.

Sada jedva čitljive, one jasno pokazuju da je poslednji izliv ljubavi oca prema svojoj deci bio da ih zaštiti od užasa koncentracionog logora.

Ona mi čita jednu od njih: „Drage moje, dobro sam. Kako ste vi? Stigao mi je vaš paket sa hlebom, kolačem i duvanom. Hvala vam mnogo, to je bilo baš lepo od vas. Inače, tu nema ništa novo. Prenesite čestitke mami za rođendan. Voli vas i ljubi vaš tata."

Rutin otac bio je zarobljenik u Monovicu, delu Aušvica, gde su zatvorenici bili na prinudnom radu u hemijskoj industriji. Radio je na nekoj skeli kad ga je neko gurnuo sa nje.

Rut je saznala da je njen otac odvezen dok je bio bez svesti, u kombiju sa smrtonosnim gasom, maskiranim u ambulantna kola.

„Svi su mislili da se više neće probuditi, ali to se gotovo sigurno desilo", kaže ona. „Iz arhive Aušvica mnogo kasnije sam saznala da nije stradao sve do januara 1944. godine."

U Berlinu je hrana za Rut, njenu majku i sestru postala krajnje oskudna. Sa 14 godina, Rut je trebalo da bude poslata na prinudni rad. Sve tri su dobile poziv od Gestapoa i zamalo su uspele da izbegnu deportaciju.

Rutina majka Eli odlučila je da je vreme da one počnu da se kriju. Odabrala je drvenu šupu na komadu zemlje u južnom Berlinu koji je pripadao članu nacističke partije Leu Lindenbergu, kome se ona dopadala.

„Nismo se osećale bezbedno u šupi, ali bilo je bolje od bilo koje druge alternative, jer smo tamo mogle da živimo kao nejevrejke", priseća se Rut.

„Nikad na kaputu tamo nisam nosila žutu zvezdu, inače bi se Leo Lindenberg našao u velikoj nevolji. Komšijama smo rekle da je naš stan u Berlinu uništen u bombardovanju. To je bila dovoljno česta pojava, tako da niko nije postavljao previše pitanja."

Život u šupi bio je surov - nije bilo vode, struje niti grejanja.

„Kad je temperatura napolju pala na minus 10, i unutra je bilo minus 10. A poslednja četiri meseca živele smo samo na repi i ovsenoj kaši", priseća se Rut.

Ovsenu kašu morale su da melju od celog zrna, provlačeći ga tri puta kroz mlin za kafu i potom ga prosejavajući. Trebalo im je pola sata da naprave količine za tri kašike.

Neposredno pred kraj rata, Rutina sestra Edi umrla je od dizenterije. Ali Rut i njena majka su preživele.

Kasnije se Eli udala za Lea Lindenberga, koji je tražio da njegova poćerka primi hrišćanstvo i Rut je na to pristala. Ali ona i dalje oko vrata nosi Davidovu zvezdu.

„Promenila sam veru iz zahvalnosti zato što je Leo rizikovao život zbog nas", objašnjava Rut.

„Ali moja vera je uvek ostala dvojna. Ne mogu reći da sam Jevrejka, a ne mogu reći ni da sam protestantkinja. Kad malo bolje razmislite, judaizam je vera iz koje je proisteklo hrišćanstvo, koren te vere. Mislim da ako sledim 10 zapovesti, ne mogu da budem loša osoba.

Moj otac to definitivno ne bi osudio, a njegovo mišljenje mi je oduvek bilo najvažnije. Ni moja majka ne bi imala ništa protiv. Više nego bilo šta drugo, želela je da živim dobro i da budem srećna."

Rut kaže da ni i u najmračnijim trenucima nije prestajala da veruje u Boga.

„To ne znači da često idem u crkvu", kaže ona, „ali kad sam napolju u prirodi i imam sve što poželim, zahvalim mu se što i dalje živim lepim životom. Ne doživi mnogo ljudi 90 godina, još pri tom u relativno dobrom zdravlju. Veoma sam zahvalna Bogu."

Ona, međutim, više ne nosi Davidovu zvezdu, nakon što je u podzemnoj železnici videla jednog putnika kako otkida polumesec sa lančića jedne turske devojke.

Nosi je samo na porodičnim okupljanjima i kad drži govore - što radi često, uprkos godinama.

Za Rut je najvažnije povezivanje sa mladima i prenošenje njene životne priče novim generacijama.

„Najvažnije što želim da im prenesem jeste koliko je teško živeti u demokratiji. Svi imaju različito mišljenje, a da bi se izabralo ono najbolje potrebni su veliki trud i pažnja", kaže ona.

"Ali demokratija je jedini mogući način života. Život pod diktaturom je nemoguć."

Rut me vodi do kuće u kojoj je odrasla. U trotoar ispred kuće ugrađena je mala uglačana mesingana ploča, veličine kocke za kaldrmu. Zove se Stolperstein - kamen spoticanja - i na njoj se nalazi ime njenog oca i datum kad je ubijen u Aušvicu. Ona se saginje da mi ga pokaže.

„Za mene je ovo način da odam poštu ocu. Zato što, naravno, za njega nemamo pogrebnu ploču, nigde ne postoji grob. I kad god prolazim ovuda, zastanem na čas - to je kao da sam ga nakratko posetila.

Kad god dođem ovamo, osećam se kao da moj otac i dalje stoji tu u dvorištu i glača naše bicikle ili cipele čitave porodice. To je voleo da radi nedeljom ujutro."

Rut je proživela život zapanjujuće lišen ogorčenosti. Ali da li je brine uspon krajnje desnice u Evropi, pitam je.

„Naravno da me brine", priznaje ona.

„Ali nadam se da je čovečanstvo naučilo lekciju iz nacističkog vremena. Brine me uspon tih partija, ali mislim da nikada više nećemo doživeti sistematsko istrebljenje kao što je bio holokaust."

Ponovo se srećem sa Rut pored Nove sinagoge, odmah iza škole gde je prvi put videla događaje iz Kristalne noći.

Kraj ulaza, pored naoružanih čuvara koji su sada stalno prisutni, nalazi se crna spomen-ploča ispisana zlatnim slovima.

Ona prolaznike podseća na to da su nacisti sinagogu zapalili u noći 9. novembra 1938. godine i da je ona najvećim delom uništena u savezničkom bombardovanju 1943. godine, nakon čega je ponovo obnovljena.

Krupnim slovima pri dnu stoji: „Nikad nećemo zaboraviti."

Kurir.rs/BBC
Foto: Screenshot