KOBNA GREŠKA AMERIKE! Evo kako je Tramp JEDNOM RAKETOM UNIŠTIO dosadašnji trud diplomata i ceo region ISPORUČIO PUTINU!

U jednom od stripova, Talični Tom se nađe u Teksasu i bavi se naftom. Dno svake od sličica je crn i predstavlja kaljugu koju je napravila nafta. Nakon uobičajenih peripetija, jedan od sporednih junaka, bušač nafte, ljutito preseče: “Dosta mi je ove nafte. Idem negde gde je nema, gde je sve suvo. Idem u Arabiju, tamo je samo pesak”.

Džordž Kenan, američki diplomata, 1946. godine šalje poznati telegram kojim upozorava na opasnost koju SSSR predstavlja Sjedinjenim Državama. Time su postavljeni temelji doktrine američkog predsednika Harija Trumana čime neformalno počinje Hladni rat. Jezgro Trumanove doktrine je sprečavanje širenja geopolitičkog uticaja Sovjetskog Saveza.

Proces dekolonizacije

Prostor MENA nakon Drugog svetskog rata doživljava turbulentne promene. Nedavno je hrvatski profesor Daniel Bučan, arabista i ambasador u Egiptu, precizno definisao da ne treba da nas čudi sadašnje stanje u MENA-i jer je ono takvo već sto godina, od raspada Osmanskog Carstva. Tada je Liga naroda definisala mandate koje su dobile Velika Britanija (Irak, Palestina) i Francuska (Sirija i Liban), a Italija je već bila ušla u Libiju. Pariz i London su se za to bili pripremili, njihove diplomate su još 1916. godine izradili plan podele osmanskih područja. Postoji i anegdota da je granica Jordana tako izlomljena jer je Vinston Čerčil malo popio, pa je štucnuo dok je povlačio liniju koja zato nije ravna.

Nakon 1945. godine UN počinje proces dekolonizacije koji je uključivao i ukidanje mandata. A onda je doneta odluka o podeli Palestine i formiranju države Izrael. Što postaje prvo izvor, a posebno u novije doba, sve više povod za sukobe u MENA-i. Presudni je događaj Suecka kriza 1956. godine koja je potvrdila da Francuska i Britanija više nisu ključni regionalni akteri. Novi igrači su SAD i SSSR.

Zbog toga je 1957. godine definisala svoju doktrinu koja daje svakoj zemlji MENA-e mogućnost da zatraži američku ekonomsku saradnju ili vojnu pomoć SAD “ako joj zapreti oružana agresija”. SAD se tako pozicionira kao ultimativni zaštitnik zemalja MENA-e. Ta je politika upala u određenu krizu nakon što je SAD preuzeo i funkciju glavnog zaštitnika Izraela, ali u pravilu nije smetala poslovnim odnosima, pre svega trgovini naftom. Sve do 1973. godine kada izbija naftna kriza: zemlje članice naftnog kartela OPEK tada nameću embargo na prodaju crnog zlata zemljama za koje su ocenile da su pomagale Izraelu 1973. godine u poznatom Jomkipurskom ratu.

SAD je bio na toj listi (uz Japan i Kanadu, na primer). Vašington nakon toga pokreće opsežnu diplomatsku inicijativu koja ima veliko finale 1978. godine. Tada američki predsednik Džimi Karter u Kamp Dejvidu postiže istorijski dogovor: izraelski premijer Menahem Begin i egipatski predsednik Anvar el-Sadat potpisanim sporazumima utiru put mirovnom sporazumu tih dveju država potpisanom godinu dana kasnije. SAD je garant sporazuma, ali ne samo deklarativno: preuzeo je obvezu da Egiptu godišnje isplaćuje nekoliko milijardi dolara vojne, ali i ekonomske pomoći. Od Kamp Dejvida Egipat je dobio oko 50 milijardi dolara direktne američke pomoći. Izvan NATO-a, samo je Izrael dobio više.

Ipak, čini se da je fokusiranje na egipatsko-izraelske pregovore učinilo tadašnju administraciju neopreznom - ili preterano samouverenom - pa je doživjela dva najteža udarca od Drugog svetskog rata (da, gora i od vijetnamskog poraza). Oba iste godine, 1979. Prvo je u Iranu izbila Islamska revolucija nakon koje Teheran i Vašington prekidaju diplomatske odnose sve do danas, a zatim je SSSR vojno intervenisao u Avganistanu. Što je dubinski promenilo odnose u MENA-i: Iran je bio stameni američki saveznik koji postaje zagriženi neprijatelj i Zaliv više nije pod punom kontrolom Vašingtona. SAD će se okrenuti prema neprijatelju svog neprijatelja, Iraku, koji ubrzo pokreće rat sa Iranom.

U Avganistanu će Vašington odmah pokrenuti operaciju opremanja gerilskih boraca, mudžahedina, koji postaju najozbiljniji problem sovjetskih okupatora. Novac se nije štedeo i obilato se trošilo za obe operacije. Karter grčevito pokušava da sačuva obraz pred američkom javnošću, pa u govoru o stanju nacije 1980. godine dodatno precizira i širi staru doktrinu: SAD će upotrebiti vojnu silu, bude li potrebno, kako bi zaštitio svoje nacionalne interese u Persijskom zalivu.

Odluka Vrhovnog suda

No, Iran ostaje trn u srcu i najveća pretnja SAD-u u regiji. Situacija se ozbiljno okreće u korist SAD 1990. godine kada irački diktator Sadam Husein osvaja Kuvajt. Džordž Buš tada organizuje globalnu vojnu alijansu, u kojoj su bile i arapske države, i u kratkom ratu izbacuje Irak iz Kuvajta. Uporedni raspad bipolarnog sistema pretvorio je SAD u globalnog lidera - sa dve bolne tačke: Irak i Iran u kojima nikako da ostvari željeni uticaj.

I onda 2000. godine odlukom Vrhovnog suda SAD Džordž Buš mlađi postaje predsednik. Uz njega je stala tada moćna grupacija neokonzervativaca koji preuzimaju ključne pozicije u administraciji. I onda sledi nova prelona tačka: 11. septembar 2001. godine i napad Al Kaide na Njujork i Vašington. Neokonzervativci odmah udaraju u ratne bubnjeve i pokreću vojnu operaciju u Avganistanu, a zatim i operaciju rušenja Sadama Huseina. Reč je o jednoj od najlošije pripremljenih, ne samo američkih vojnih intervencija, koja je izazvala dugoročne negativne, maligne posledice. I potvrdila istorijsku istinu: kad se vojna operacija bazira na lažnim informacijama, iz nje se teško rađa nešto pozitivno.

Iračka je nafta bila samo jedan od argumenata za ovu katastrofalnu avanturu. Bilo je tu želje da se osveti Sadamu Huseinu, nebulozne ideje da bi Irak mogao postati nova američka čvrsta tačka u regionu sa koje bi se širila moć prema Iranu što je dugoročno trebalo da dovede do kraha režima.

To je bila prva akcija u kojoj je došlo do ozbiljnog spora sa Turskom koja je odbila da otvori prostor za invaziju sa severa. To je i akcija koja je pokazala da značajan deo NATO-a više ne podržava američku samovolju - taj će proces rezultirati sadašnjim ozbiljnim tenzijama u transatlantskim odnosima. To je akcija u kojoj nije odrađena školska lekcija: šta kada srušimo Sadama, kako ćemo formirati novu vlast, kako osigurati podršku lokalnih grupa. Sve je to rezultiralo pobunom sunita koja ni dosada nije ugušena, samo je donekle prigušena.

SAD formira vlast koja bi trebalo da garantuje zastupljenost tri osnovne grupacije: većinskih šijita, manjinskih sunita i Kurda. No, ta se dobra namera transformiše u travestiju vlasti u kojoj Kurdi učestvuju samo formalno, pa šijiti preuzimaju glavnu reč. I to šiiti sa dobrim vezama u Iranu koji svesno minorizuju sunite. Pa se tako operacija koja je za cilj imala slabljenje uticaja Irana preokreće u svoju suprotnost: Iran postaje regionalni vladar. U takvim okolnostima radikalne grupacije sunita formiraju lokalnu Al Kaidu koja će prerasti u terorističku grupu Islamska država.

Talasi koji su se iz Iraka širili prema zapadu MENA-e 2011. godine pokrenuli su Arapsko proleće, a zahvaljujući problemima u koje je američka vojska upala u Iraku avganistanski talibani su uspeli da se pregrupišu i pokrenu ofanzivu.

Ljudske žrtve se broje u stotinama hiljada. I to pretežno lokalnog stanovništva, mahom civila. Da ne spominjemo generacije dece koje su ostale bez detinjstva i obrazovanja.

Bezbednosni tim

Barak Obama po ulasku u Belu kuću 2008. godine na stolu, osim globalne finansijske krize, nalazi i haos u MENA-i. U takvim će okolnostima njegov bezbednosni tim zacrtati novu politiku za sledeću deceniju. Ključna je odrednica izvlačenje SAD iz ratova u MENA-e. Mnogi zaboravljaju da su intervenciju u Libiji počeli Evropljani, a da se SAD uključio kad je Bengaziju zapretila humanitarna katastrofa. A i tada primarno logistički. Obama je čak i nakon što je pregažena njegova “crvena linija” (napadi hemijskim oružjem) odbio da direktno vojno interveniše u Siriji.

Obamina doktrina je značila kraj nekadašnje: SAD više nema nacionalnih interesa u MENA-i. Zemlja je ostvarila energetsku bezbednost i bez dotoka nafte sa tog prostora, razvija obnovljive izvore energije i shvata realnosti novog doba. No, Obama nije želeo da nasledniku ostavi haos u MENA-i kakav je njega dočekao, pa je učinio sve da se pronađe neko kompromisno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba. Ali, to su Palestinci minirali. Uporedo je radio na postavljanju temelja nove bezbednosne arhitekture MENA-e, definisanju sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Obamina je logika bila izuzetno racionalna i realna: pritiscima nismo uspeli da učinimo Iran kooperativnim. Treba probati ustupcima, ali uslovljenim. Svaki pregovarač zna da se kompleksni problemi ne mogu rešavati u celini.

Prvi korak je bio bio JCPOA, potpisan 2015. godine. Obama je bio uključiv, za sto je doveo svoje i iranske saveznike: Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Velika Britanija. Scenario je bio mudar: otvoriti Iran svetu ukidanjem sankcija i tako katalizirati procese koji u Iranu traju. Reč je o nezadovoljstvu mladog i građanskog stanovništva teokratskim režimom i “večnom” vlašću vrhovnog religijskog vođe Alija Hamneija. Nakon predsedničkih izbora 2009. godine izbili su burni i krvavi protesti zbog verovatno nameštene pobede Mahmuda Ahmadinedžada. Vlast je imala ozbiljnih problema u gušenju. Tim je snagama Obama želeo da da novi podsticaj, jer je bilo jasno da će predsednik Hasan Rohani krenuti u podizanje životnog standarda. Građanski i mladi krugovi (60 posto stanovništva Irana mlađe je od 35 godina) tražiće više, a ajatolasi će naići na opštenarodni bunt kad će ta stremljenja pokušati da uguše. Taj je proces i krenuo već krajem 2016. godine kad su žene počele da skidaju marame sa glave na javnim mestima.

Strateški obrt

Ali, tada je predsednik već bio Donald Tramp. Koji je izašao iz nuklearnog sporazuma uveren da će strategijom maksimalnog pritiska naterati Hamneija i režim da pristanu na razgovor sa njim. Kao što je mislio da je naterao severnokorejskog diktatora Kim Džong-Una, koji je svojom porukom s kraja prošle godine da se više ne smatra obveznim da se pridržava motrenja na nuklearne eksperimente, pokazao kako je Trampa lako nasankati. Tramp je uveren da je genijalan pregovarač, a dosad je izgubio sve pregovaračke bitke.

Tramp je srušio taj projekt istovremeno gubeći i ono malo uticaja što je SAD imao na tom prostoru. Sirija je pod kontrolom Turske, Rusije i Irana, Jemen je sve bliže Iranu, Liban pred kolapsom, talibani kontrolišu više od pola Avganistana. Uz SAD je neupitno Saudijska Arabija, koja je zbog neobuzdanog prestolonasljednika Mohameda bin Salmana na sve gorem glasu i u arapskom i islamskom svetu, kao i Izrael. Ujedinjeni Arapski Emirati razmišljaju strateški. Žele dobre odnose sa SAD, ali vide da se u njih ne mogu osloniti kao na saveznika i svesni su da je projekat izmeštanja Vašingtona na druge strateške pozicije nepovratan.

Iran ostaje ovde, moćniji je od Saudijske Arabije, ima i stratešku pozadinu jer gradi odnose sa budućim liderima Avganistana i sadašnjim Pakistana i zato treba voditi uravnoteženu politiku, pojednostavljeno sve snažnije otvarati vrata prema Teheranu. Slično razmišljaju i Katar, Oman, Kuvajt, pa i Jordan.

Trampova akcija je konačno širom otvorila vrata Rusiji i Kini. Ova prva trenutno deluje puno aktivnija, angažovanija, ali doseg njene moći je ograničen ekonomskom slabošću. Ipak, moćna oružana sila je u MENA-i i dalje vrlo važan argument. Moskva je, osim toga, pokazala da ne ostavlja svoje saveznike na cedilu, pa je tako očuvala vlast Bašara al-Asada u Siriji. Za uzvrat je dobila baze iz kojih je niko neće moći isterati. A ima i veliku stratešku prednost pred Vašingtonom: dobre odnose sa svim zemljama na prostoru MENA-e, od Maroka do Avganistana. Ruski predsednik Vladimir Putin može u bilateralnu posetu Rijadu i Teheranu, Ankari i Jerusalimu, Bejrutu i Sani. A i u celom Avganistanu jača svoj uticaj. U sledećem razdoblju se na ovim prostorima neće moći doneti nijedna važna i ostvariva odluka bez saglasnosti Rusije.

Kurir.rs/Euractiv