MOSKVA JE NAJZAŠTIĆENIJI GRAD NA SVETU, A NE VAŠINGTON: Ovo je jedina prestonica koju čuvaju nuklearne rakete! (VIDEO)

Ministarstvo odbrane Ruske Federacije saopštilo je da će borbene sposobnosti sistema protivraketne odbrane Moskve biti proširene. Ali ovo je već najzaštićeniji grad na svetu, iako bi neko možda pomislio da je to Vašington.

Deset godina kasnije, najkomplikovaniji sistem je uveden u naoružanje. Ali nije se tapkalo u mestu, i balističke rakete prve generacije zamenjene su balističkim raketama sa više bojevih glava — bilo je potrebno poboljšati protivraketnu odbranu, piše vojni analitičar Dmitrij Kornjev u svom autorskom tekstu.

Posle dugogodišnjeg rada konstruktora, industrije i vojske, sistem protivraketne odbrane Moskve i Centralnog industrijskog regiona, kome su dali naziv A-135 „Amur“ (u NATO klasifikaciji — ABM-3 „Gorgon“), prema Ukazu predsednika Ruske Federacije 1996. godine stupio je u naoružanje.

Sada se, prema izjavama Ministarstva odbrane Rusije, „uspešno odvijaju radovi na perspektivnim antibalističkim raketama, prelazi se na savremenu bazu elemenata, uvode se visokoproduktivna specijalizovana sredstva za elektronsko računanje“.

"Oči" sistema predstavlja višenamenska radarska stanica „Don 2N“, sa sedištem u Moskovskoj oblasti. Radovi su započeti 1979. godine i trajali su sedam godina.

Ovo je zaista jedinstveno radio-inženjersko postrojenje koje može da „vidi“ čak i minimalne objekte (prečnika pet centimetara) na udaljenosti do 2.000 kilometara.

„Mozak“ sistema protivraketne odbrane je komandno-računarska stanica 5K80 sa superkompjuterima „Elbrus 2“. On se nalazi na udaljenosti od 100 kilometara od radara „Don 2N“ i povezan je sa njom uz pomoć kompleksa za prenos podataka. Modernizovan je 2000—2010-ih godina. Za vreme raketne odbrane upravo komandno-računarska stanica kontroliše rad čitavog sistema protivraketne odbrane u potpuno automatskom režimu.

Udarne jedinice su antibalističke rakete-presretači srednjeg i kratkog presretanja. Stanje krajem devedesetih godina: dva lansirna sistema od po osam raketa srednjeg dometa 51T6 i pet sistema antibalističkih raketa kratkog dometa 53T6 (68 raketa — dva lansirna sistema sa po 16 raketa i tri sistema sa po 12 raketa).

Kada se rakete lansiraju bilo gde u svetu, ruski veštački sateliti sistema za upozoravanje na raketne napade počinju da rade. Sateliti identifikuju rakete i određuju pravac njihovog leta. Ako su rakete lansirane u pravcu Rusije, one će se za nekoliko minuta pojaviti u radarskom vidnom polju. Radar određuje stepen opasnosti raketa za zaštićeno područje i predviđa putanju njihovog leta.

Ako opasnost ipak postoji, informacija o mogućem raketnom napadu stiže do rukovodstva Oružanih snaga Rusije i sistema protivraketne odbrane.

Moskovski sistem protivraketne odbrane sa svojim moćnim radarom „Don 2N“ počinje da prati rakete koje se približavaju, čim se pojave iznad radio-horizonta. Utvrđuje se putanja njihovog leta i donosi se odluka o mogućnosti pogađanja ovih meta. Radar identifikuje sve delove ovih složenih balističkih raketa, pokušava da odredi stvarne borbene jedinice rakete koja napada i da ih razlikuje od ostalih komponenti rakete i lažnih meta.

Zatim započinje sa radom komando-računarski centar sistema protivraketne odbrane. Raketna odbrana je brza, i nakon komande dežurne posade, raketna odbrana automatski počinje da uništava sve raspoložive mete. U situaciji kada se neprijateljske rakete približavaju strateškim ciljevima velikom brzinom, čekanje komande za uzvratnu reakciju od višeg vojnog rukovodstva države je poput samoubistva, čak i ako čitav proces traje nekoliko minuta.

Pretpostavlja se da antibalističke rakete dalekog presretanja 51T6 sa nuklearnim bojevim glavama treba da budu prve koje ulaze u bitku. Njihov zadatak je da unište mete izvan atmosfere na udaljenosti 300-500 kilometara od položaja sistema protivraketne odbrane.

Raketa bi, u idealnoj situaciji, trebalo da eliminiše sve komponente. U stvarnosti, najzaštićeniji elementi rakete — borbeni blokovi — mogu da „prežive“.

Radar „Don 2N“ prati da li se nakon granatiranja raketama-presretačima velikog dometa promenila balistička meta i analizira da li su ostale još neke mete za ešalon sistema protivraketne odbrane. Ako neki objekti nastave da se kreću po prethodnoj putanji, tada rakete kratkog presretanja 53T6 počinju da rade. Oni uništavaju metu na udaljenosti od 20 do 100 kilometara od lansirnih rampi i već u atmosferi na visini do 30-40 kilometara. Ove rakete su takođe opremljene nuklearnim bojevim glavama.

Činjenica je da je 90-ih godina prošlog veka, kada je stvoren sistem protivraketne odbrane, samo nuklearna eksplozija mogla garantovati potpuno uništenje borbenih blokova rakete koja napada. Tokom 2010. godine, proizvodnja rakete 53T6 nastavljena je uz upotrebu samo ruskih komponenti uz određene promene u konstrukciji. Nova raketa — 53T6M — već ulazi u sastav naoružanja u okviru programa modernizacije sistema A-135. Iako tačni podaci nisu objavljeni, smatra se da su obnovljene rakete preciznije.

Prema podacima radara „Don 2N“ komandni centar upravlja raketom, kontroliše njen let svake sekunde. Brzina približavanje rakete meti je zaista kosmička — do sedam-osam kilometara u sekundi i više. Kašnjenje u navođenju od milisekunde pri ovim brzinama dovodi do promašaja od desetak metara.

Veruje se da će sistem protivraketne odbrane A-235 koji se trenutno razvija i koji će zameniti prethodni, imati mogućnost za presretanje raketa bez primene nuklearnih punjenja. Možda je to ono što se podrazumevalo pod „perspektivnim raketama“ o kojima se pre nekoliko dana govorilo u Ministarstvu odbrane Rusije. Međutim, zbog tajnosti projekta, trenutno nisu dostupne nikakve informacije.

U budućnosti, rakete mogu biti opremljene bezatomskim kinetičkim presretačem, malim uređajem koji može da uništi metu zahvaljujući kinetičkoj energiji u direktnom sudaru sa metom. Takođe je moguća i upotreba rasprskavajuće bojeve glave za ciljano delovanje. Ali to još nije potvrđeno, i odbrana Moskve u potpunosti, kao i pre, zavisi od nuklearnih bojevih glava.

Sistem A-135 je jedinstven. Sistem je stvoren da bi se glavni grad osigurao od ograničenog raketnog udara iz bilo kog pravca.

Veruje sa da sistem ima mogućnost da uništi oko desetine komplikovanih balističkih meta. Pritom, savremena interkontinentalna balistička raketa može da pošalje nekoliko bojevih glava duž pojedinih putanja do mete, a svaku takvu bojevu glavu će sistem protivraketne odbrane shvatiti kao poseban cilj.

Može se pretpostaviti da će i sam komandni centar protivraketne odbrane biti jedan od glavnih ciljeva prvog udara. Međutim, glavni zadatak sistema verovatno će biti rešen: on će vojno-političkom rukovodstvu zemlje pružiti dovoljno vremena da odluči o napadu naše nuklearne trijade.

(Kurir.rs/Sputnjik Srbija/Foto ilustracija: Profimedia)