ONA JE PRVA ŽENA KOJU JE KGB UBIO POSLE II SVETSKOG RATA: Godinama se skrivala, a onda je klupko počelo da se odmotava

Antonina Makarova osuđena je na smrt 11. avgusta 1979 u gradu Briansk i tako je postala prva od tri žene koje su u SSSR-u doživele smrtnu kaznu. Tokom Drugog svetskog rata sarađivala je sa Nemcima i streljala sovjetske partizane i civilne zarobljenike. Nakon rata, sakrila je svoj pravi identitet i živela mirnim životom - sve dok je KGB nije pronašao.

Nekoliko meseci lutali su zajedno, pokušavajući da izađu iz nemačkog okruženja. U januaru 1942. uspeli su da stignu do sela Krasni Kolodec, gde je Nikolaj imao ženu i decu. Nakon što je Nikolaj odbio Antoninu ljubav, ostala je sama. Jedno vreme je živela sa lokalnim stanovnicima Krasnog Kolodeca, ali zbog njenog promiskuitetnog seksualnog života ljudi su ubrzo počeli negativno da se odnose prema njoj i morala je da napusti selo.

Kratko vreme Antonina je lutala selima, živeći sa različitim ljudima, i ubrzo je krenula da se pridruži sovjetskim partizanima. Međutim, videvši loše uslove, odlučila je umesto toga da pređe u službu Nemaca.

Prvo se Antonina bavila prostitucijom, ali ubrzo joj je glavni burgmaster Bronislav Kaminski dao mitraljez za ubijanje sovjetskih partizana i njihovih porodica. Ona se složila i zbog toga je dobila sobu na lokalnoj farmi, koja je bila pretvorena u zatvor.

Prilikom svog prvog pogubljenja, Antonina dugo nije mogla da opali prvi hitac pa su je Nemci naterali da pije alkohol. Za sledeća pogubljenja joj nije bio potreban alkohol. Tokom ispitivanja, Antonina je opisala svoj odnos prema pogubljenima:

"Nisam znala koga sam ubila. Nisu me poznavali. Tako da se nisam stidela pred njima. Ponekad, pucaš, priđeš bliže, a neki se i dalje mrdaju. Onda samo ponovo pucaš u glavu... Svi osuđeni na smrt bili su isti za mene. Promenio se samo njihov broj. Obično mi je bilo naređeno da ubijem grupu od 27 ljudi - toliko partizana se uklapalo u sobu za pogubljenje. Nakon naredbe vlasti kleknula sam i pucala u ljude dok nisu pali na zemlju".

Tokom ispitivanja je tvrdila da smatra pogubljenja posledicama ratnog vremena i da je činila do tri egzekucije svaki dan. Prema nezavisnim procenama, pucala je oko 1.500 ljudi dok je radila za Nemce, ali je bilo moguće dokazati samo 168 ljudi. Uglavnom, sovjetski partizani, članovi njihovih porodica i civili - uključujući žene, decu i starije osobe - bili su izloženi pogubljenju.

Za izvršenje jedne egzekucije, Antonina je dobila nagradu od 30 maraka. Posle je skinula odeću sa mrtvih koju je želela da zadrži. Prema sećanjima očevidaca, Antonina je često posećivala zatvor i pregledala zatvorenike, tražeći novu odeću. Ubrzo su se u okrugu proširile glasine o ženi zvanoj „Tonja, devojka sa mitraljezom“. Neki partizani su proglasili poternicu za njom, ali nisu mogli da je nađu.

Veče je Antonina provodila u muzičkom klubu u kojem je, zajedno sa drugim ženama, konzumirala alkohol, plesala i bila intimna sa nemačkim vojnicima. U leto 1943. godine odvedena je u nemačku bolnicu u zadnjem delu radi lečenja sifilisa. To ju je spasilo od zarobljavanja Crvene armije, koja je 5. septembra oslobodila Lokot. Antonina je započela aferu sa nemačkim kaplarom, koji ju je potajno odveo u Ukrajinu, a potom u Poljsku.

U Poljskoj su Nemci ubili čoveka koji je pomagao Antonini i ona je poslata u koncentracioni logor u Koenigsbergu. Bila je tu do 1945. godine, kada je Crvena armija zauzela grad. Da bi izbegla otkrivanje njenog stvarnog identiteta, Antonina je tvrdila da je sovjetska medicinska sestra u 422. sanitarnom bataljonu od 1941. do 1944. Zahvaljujući ukradenom vojnom kartonu ubijenog zarobljenika, uspela je da izbegne kaznu i dobila je posao medicinske sestre u sovjetskoj mobilnoj bolnici.

Nakon nekog vremena, Antonina je upoznala narednika Viktora Ginzburga, za koga se udala nekoliko dana kasnije. Antonina Makarova uzela je prezime svoga supruga i započela novi život kao Antonina Ginzburg. Mladenci su se nastanili u gradu Lepelu i ubrzo su imali dve ćerke. Antonina je radila u fabrici odeće, dobijala nagrade, a njene fotografije prikazane su u lokalnom muzeju.

Međutim, dugo je bila povučena i ćutljiva. Tokom ispitivanja, rekla je: „Nemoguće je stalno se bojati. Prvih deset godina čekala sam da pokucate na vrata, a onda sam se smirila. Nema takvih grehova koji muče čitav život čoveka."

Službenici državne bezbednosti započeli su potragu za saradnicom Tonjom 1943. Međutim, svedoci su imali malo podataka - setili su se njenog lica, ali niko nije znao njeno ime. Iz tog razloga, potraga se vukla dugi niz godina. A 1976. slučajno je saslušan saradnik Nikolaj Ivanin, koji je znao za Antoninu Makarovu. Pored toga, iste godine, jedan od njene braće ispričao je KGB-u o svojoj porodici i sestri po imenu Antonina Ginzburg, koja se zvala Antonina Makarova.

U julu 1978. godine, oficiri KGB-a sproveli su tajne operacije, tokom kojih je nekoliko svedoka identifikovalo Antoninu Ginzburg kao egzekutoru. U septembru je Antonina uhapšena i odvedena u Briansk, gde je smeštena u istražni pritvor. Operativni Piter Golovačev opisao je da je bila "bez straha, bez uzbuđenja, bez suza. Do poslednjeg trenutka."

Dok se nalazila u istražnom pritvoru, Antonina se ponašala hladnokrvno, sigurna da neće dobiti više od tri godine zatvora. Tokom ispitivanja bila je mirna i bez oklevanja je odgovarala na sva pitanja istražitelja. Pritvor "veteranke" Antonine Ginzburg odjeknuo je u javnosti, a informacije o tome objavljene su u novinama.

Tokom istrage, Antonina nije razgovarala o svojoj porodici i nije želela da komunicira sa njima. Viktor Ginzburg, ne znajući razlog hapšenja njegove žene, više puta je pokušao da je izdejstuje puštanje na slobodu. Pretio je istražiteljima da će napisati žalbu američkom generalnom sekretaru i sovjetskom generalnom sekretaru Brežnjevu. Zbog toga su mu istražitelji rekli celu istinu. Navodi se da je Viktor „postao siv i ostario za jednu noć.“ Odmah je uzeo ćerke i napustio Lepel.

20. novembra 1978. Antonina je priznala krivicu za dokazano ubistvo 168 ljudi, ali kada je saznala da je osuđena na streljanje, nekoliko puta je podnela zahtev za pomilovanje. Sve njene molbe su odbijene. 11. avgusta 1979, u 6 sati, izvršena je smrtna kazna.

Priča o Antonini Makarovi često se naziva mračna strana Velikog državnog rata. Ona je jedna od najkrvavijih žena u istoriji. Trenutno se njen krivični slučaj čuva u zatvorenim arhivima KGB-a.

(Kurir.rs/Warhistoryonline/Foto: Printscreen Youtube NTV)