FOTOGRAF ZORAN MARINOVIĆ ZA KURIR: Ko je video jedan rat, video je svaki! Svedoči o eboli i Černobilju, evo za čim žali!

Toliko je priča i događaja koji se dešavaju širom sveta u svakom trenutku, a koje treba ispričati i za koje treba čuti. Malo je ljudi koji su umešni da verno prenesu priču i emocije koje ona nosi, a fotografija i snimci se čine kao idealan način za to. Hrvatski fotograf i reporter Zoran Marinović je poznato ime, čije fotografije često krase stranice brojnih svetskih časopisa.

Ljubav prema fotografiji se kod njega rodila još od malih nogu, a sve je počelo od časopisa koje mu je iz Amerike donosio deda.

"Kao po nekom pravilu, čini mi se, posebno sada, kad pogledam unazad, da mi ništa ne odabiramo. Nešto odabere nas. Hteo, ne hteo. Desilo se da sam imao dedu, Antonija, laka mu zemlja. Živeo je u Kaliforniji, i svako leto bi donosio par brojeva magazina Nacionalna Geografija. U srcu sivog socijalizma, to je bio prozor u šareni svet, koji bi vrlo lako raspirivao dečju maštu. Za razliku od sada.

Dobro, mogu priznati da bi doneo i par brojeva Plejboja, i to je imalo uticaj, ali kasnije. Jedno leto ostavio je i neki mali fotoaparat. Sećam se prvog pokušaja, hteo sam da fotografišem mog psa Čivasa u polju glavatog kupusa. Fotka je sigurno bila dobra, ali nikad nije ugledala ni mračnu komoru, pa tako ni svetlo dana. Filmovi su propali. Mene nisu zanimale sobe za razvijanje. Moj otac, lučki radnik, smatrao je da su to budalaštine. Smatra i danas", rekao je on.

Zoran sarađuje sa brojnim svetskim časopisima (Nacionalna Geografija, Njujork tajsm, britanski Telegraf, Paris Match) i televizijama, pa bi se moglo reći da trenutni živi život iz snova.

"Što se tiče posla, kao i drugi, ti snovi bolje zvuče, nego što izgledaju. Ali sada nema izbora, loš sam pedagog, u sistemu nikakav, loš bi bio zemljoradnik, od brojeva vakcinisan, a ni kako H2 + O postanu H2O nikad nisam shvatio. Do danas. Posebno ne onu crticu između. Tako da i nemam puno izbora. Loš dan u kancelariji, dobar dan u kancelariji... i to je to.

Šalter, polje, katedra ili volan, sve se na kraju svede na isto. Jedino dobro je što mi je to strast, valjda zadnje što je preostalo, a da mi nije teško. Da mi se. Je*eno mi se da čučati na nekom panju, i čekati, nadati se nekoj budalaštini. Ali eto, imam sreće, uvek sam je imao, pa to tu i tamo zaintrigira to neke urednike. Ali da je cena tih budalaština, vrlo visoka,... ne sumnjajte. Uostalom, kao i svaka druga", ističe on.

Za sebe kaže da je frilenser. Nikada nije pristao na redakcije, na zadatke, kao ni na sistem.

"Što se tiče teme, sam je odaberem, sam odaberem kad priča počinje i kad će se završiti. Teme su najčešće takve, da su nedostupne za većinu drugih, mladih i talentovanih. Pa kad je konkurencija već tako, oslabljena, onda nije problem pronaći medij. U svakom slučaju, što se tiče tehnikalija, dosta opsežno je pripremiti priču, a najlakši je otići i ... fotografisati.

Dobijanje dozvola, fiksera, viza, i sl. oduzima dosta energije. Ali ta neizvesnost ujedno je i okidač. Planovi se menjaju, propadaju, pa se ponovo na velika vrata vraćaju, i tako u nedogled. Ali trenutak kad budeš na pravom mestu u pravo vreme, zbrišu sve ono nabrojano. Samo jedna meni 'zadovoljavajuća' fotografija i opet ponovim sve iz početka. Vraćam se da bi ... što pre otišao. Opet. I opet", navodi on.

Fokus njegovog rada i specijalnost, je dokumentovanje konflikata, sukoba, složenih društvenih, socijalnih i humanitarnih situacija u svetu.

"Desilo se, da je od prve upalilo. Jedan, među prvima snimljen dokumentarac o dijamantima u Sijera Leoneu, nije ispao loš. Moglo se. I to u onim težim vremenima, pred digitalnim, krajem prošlog veka. A kad je moglo tada, sada može mnogo lakše. Sam rizik na terenu ne doživljavam tako rizičnim.

Malo budistički se prepustim, i nikad, baš nikad, mi nije palo na pamet da bi nešto moglo da krene po zlu. I nije. Nije da podcenjujem druge rodove fotografije, ali ih ujedno i podcenjujem, smatram da je reportaža srce fotografije. Bitak. Ono najbitnije od bitnog. Puno fotografa gleda, ali malo njih vidi. Jednu lepu fotografiju pejzaža, portreta, cveta, može napraviti manje više svako. Ali ispričati priču, celu, emocionalnu, u par fotografija, može malo ko. Ispravite me ako grešim", kaže naš sagovornik.

Fotografiisao je dešavanja u Iraku, Siriji, Ukrajini, Avganistanu, Kongu… Video je brojne tragične događaje, a evo šta on kaže o ratu.

"Kažem, sve češće i češće, ko je video jedan rat, video je svaki. Sve bi to stalo, u jedan grafit, koji je devedesetih osvanuo u Sarajevu, napisan dotrajalim auto-sprejem, onako ne baš pismenim rukopisom, ukoso, crno na belom zidu neke nebitne zgrade. Pisalo je: JE*O NAROD MAJKU SVOJU. Nikad, u svim tim knjigama, nisam video bolji opis rata. I to je to. Od Iraka do Konga", dodaje Zoran.

Bio je u Africi, u području koja se borilo sa ebolom. To je ostavilo snažan utisak na njega i kaže da nikada više ništa slično ne bi ponovio. Nakon tog snimanja je imao PTSP (to je posttraumatski stresni poremećaj koji uzrokuju psihološki traumatični događaji koji predstavljaju preteću smrt ili ozbiljnu povredu same osobe ili drugih).

"Moram priznati da je to prvi put, nakon snimanja, da sam imao PTSP. Zaista teška priča, emocionalno preteška, koju više ne bi ponovio, ni za ništa. A malo je takvih.

Danima bi se budio i imao osećaj da imam temperaturu, da gorim, a toplomer bi pokazivao 36. Stalno sam brisao nos, i čekao kad će krenit krv. Onaj miris hlora i danas namirišem. Ne znam zašto, ali taj nevidljivi dah smrti iz džungle, podmukao, nemilosrdan, neobazriv, baš me je prepao", naveo je on.

Zoran je bio i u Venecueli, u državi koja se tokom poslednjih godina suočava sa velikom političkom I ekonomskom krizom. Brojni protesti su bili udarna vest u svetskim medijima, a vlast i opozicija nikako ne mogu da nađu zajednički jezik.

"Tamo se, nažalost još uvek događa klasna borba. Previranje. Sposobne, ambiciozne, obrazovane, manjinske elite, koje za svoje znanje i rad, žele više. Mnogo više. I većine, koja je za svoj nerad, neznanje i nebrigu, navikla da dobije bonove ulja i brašna, besplatan benzin, struju i vodu, i spremna je da pljeska na beskraj govorancija, obećanja, nada. I sad se tu lomi.

Vojska je kao presudan i neizbežan faktor, još uvek uz 'narod'. Naravno, generali su involvirani u tokove krupnog kapitala, od prodaje nafte do vlasništva u hotelima, i nisi motivisani da bi bogom danog, kominističkog El Presidentea makli. Smakli. Pukovnici, koji inače obave taj nečastivi 'metak u glavu dikratora' i dalje su neodlučni.

A Diosdado, stvarni gospodar života i smrti u Venecueli, još sve konce drži u svojim rukama. Inače, sjedinjeno američke pretnje i direktno uplitanje u unutrašnje pitanje, opoziciji je samo naštetilo. Sumnja je pala na revoluciju, koja zapravo nije ni počela.

Bio sam sa Gvaidom, vođom opozicije, maldim, zgodnim očigledno neharizmatičnim elitistom, pa do demonstracija u kojima policija i vojska ni u jednom trenutku nisu prešli granicu. Malo suzavca, nešto gumenih metaka, puno dima i kamenja, par razbijenih glava i za sada je to to. Ali ne zadugo. Nema sumnje. Proces je u toku", kaže je on.

Pošto izveštava i dokumentujete dešavanja u opasnim područjima, Zoran ističe da ljudi upravo najviše žele da čuju o riziku koji njegov posao nosi.

"To je onaj ku*čeviti deo priče koji želim izbeći. On je ujedno najmanje bitan. Nekad mi se čini opasnije živeti vlastiti komfor, biti uljuljan u rutinu i navike. Svakodnevicu. U svakom slučaju imam nekakav instikt, i ponešto varljivog iskustva, koji me još uvek nisu odveli na mesto na kojem ne želim biti.

A sad, zujanja metaka i gutanja suzavca je bilo, i biće. Ali za razliku od civila koji su žrtve, ili čak vojnika, to su pravila igre koje ja biram. Stoga se i lakše mogu nositi sa situacijama koje su u ovom poslu neizbježne. A patnja? Tuđa. Na nju se čovek ne može nikada naviknuti. Niti sme", ističe on.

Osim toga što verno dokumentuje svetska dešavanja, naš sagovornik voli da fotografiše i prirodu. Evo šta je na njega ostavilo najsnažniji utisak.

"Najbolje, najlepše, najviše čovek može dobiti od prirode. To su utisci, biti sa planinskim gorilama u Virungi, penjati se na Himalaju, ili ploviti Amazonom. Čovek je već druga priča. Prečesto pohlepan. Sebičan. Nemam pojima. Očigledno da postajem pesimista. Bolje da i ne izgovaram šta mislim", dodaje on.

Svaki fotograf koliko god da je fotografija napravio u svojoj karijeri, uvek ima jednu najdražu. Naravno, to ne mora uvek da bude ona koju je uslikao, već kao u Zoranovom slučaju, baš jedna koju nije, za čim i danas žali.

"Ta fotografija, dečaka vojnika u Kongu je meni bitna. Kongo je i inače, najčešće u mom fokusu. Prokleto bogata zemlja. Deca vojnici, veštice, vračevi, paravojske, kopači dijamanata. Sve je tu. Ali opet najbolja je ona koju nisi napravio. To je fotografsko prokletstvo. Kiša pada u džungli. Prema meni ide pun kamion vojnika sa ručnim bacačima. Izgleda kao neki zli jež koji izranja iz šume. Stojim posred tog puta.

Instinktivno želim da podignem fotoaparat i fotografišem. Promislim, umoran sam ko pas, ako ih fotografišem sigurno ću imati problema, trajaće ti problemi, možda sat, možda dan, možda 100 dolara, možda 500. Mislim neću, ne da mi se. I nisam. E to je najbolja fotografija ikada. Dao bih danas i 1.000, i tri dana, samo da sam je napravio", navodi naš sagovornik.

Zoran je krajem prošle godine obišao i kontrolnu sobu reaktora 4 u nuklearnoj elektrani "Černobilj", gde se 1986. godine desila najgora nuklearna katastrofa do sada.

"Najopasnije u Černobilu je ono oku nevidljivo. Radijaca može biti i do nekoliko puta veća od dozvoljene, a opet je ne možeš niti videti niti osetiti, baš ništa. Osim što je sve zlokobno. Upozoravajuće. Opet, priroda će i ovaj put sanirati čovekovu grešku. Ali trebaće joj stotine godine. Za zemlju to je tren, za ljudski život večnost.

Iako sam samo par minuta bio u kontrolnoj sobi reaktora 4, tamo gde je sve počelo ili završilo, mesec dana nakon toga sam bio stalno prehlađen. Iako godinama pre nisam. Opet nekoliko stotina ljudi živi u Pripajtu, a da nikad nisu napustili kontaminirano područje. I dalje žive. U svakom slučaju koga zanima, preporučujem da ga posetite. Svaki dan hiljadu turista uđe u napušteni grad. Vrlo zanimljivo iskustvo. Zlokobno", ističe on.

Pošto radi izuzetno stresan posao i do sada je prisustvovao i dokumentovao izuzetno "teške" događaje širom sveta, evo šta on kaže o emocijma, koje su neizbežne.

"Vlasitite emocije, da ne kažem demone, ne mogu, a niti hoću da delim. Kao što sam već rekao, to su pravila ove igre. Ako možeš ... možeš. Ako ne. Ne. Često me ljudi pitaju zašto? Možda zato što smo ego-triperi, avanturisti, zavisnici, ili tek budale. Možda nešto od toga, ali vrlo verovatno ... sve", ističe Zoran.

Pored toga što naporno radi, Zoran se bavi i humanitarnim radom.

"Neki minimum humanosti je deo priče od koje ne odustajem. Naravno da ne mogu ni da spasim svet, ni da spasim ikoga, računajući i sebe, ali bar malo mogu pomoći. Bar malo. Financiram preko izložbi, jednu školu u Butembu, DR Kongo. Za oko 250 učenika svake godine osiguramo hranu i knjige.

Deca u školu dolaze samo da bi mogli da ručaju, ako nema ručka, ne mogu ni u školu jer moraju raditi na polju. Kupimo odraslim nepismenim ženama, nakon što završe neki kurs, šivaću mašinu. Da mogu bar nešto da rade", dodaje on. Dobitnik je brojnih i prestižnih nagrada (Int. Kontinent Awards, Magazin Professional Photographer, Lens Culture, See Me / Art Takes NY…).

"Vremenom sam od takmičenja odustao. U ovo hiper digitalno doba, nema to više smisla. Takmčiti se. Sad preostaju strukovne nagrade, ove godine sam dobio nagradu HNDa za najbolji prilog, ofanziva na Mosul, ali i Porina za najbolji vizualni identitet albuma. Mislim, Porina je dobio Goran Bare, ali eto ja sam napravio tu fotografiju. Čini mi se da nagrade, više ne mogu posebno uticati na karijeru autora. Osim možda Pulicera ili WPO, ali to su najčešće unaprid rezervisana mesta", iskreno će Zoran.

Što se tiče daljih profesionalnih planova i želja, kaže da ništa posebno ne želi, niti mu pada na pamet, a da zapravo želi sve.

"U svakom slučaju bitno je da se barem na trenutak mogu osetiti dobro i smisleno zbog toga što radim. Mokre čizme, pola riblje konzerve, puna baterija, prašnjavi fotoaparat, čiste čarape u rancu, par cigareta, i to je to. Šta 'poštenom' čoveku više i treba više. Ako se još desi i dobra fotografija, ona koja svet bar malo, milimetar pokrene u nekom boljem smeru, sreći i smislu nema kraja. Ali opet. Sreća je dosadna", zaključuje naš sagovornik.

Kurir.rs/A.Tašković

Foto: Zoran Marinović/Privatna arhiva