OVAJ ČOVEK JE PRE 30 GODINA OTIŠAO U ŠUMU: Živi u drvetu, leči se vatrom i vodom, a evo šta kaže o modernom svetu VIDEO

Pre 30 godina, Mik Dodž (68) je odlučio da napusti moderni svet, a novi dom našao je u prirodi poluostrva Olimpik, nadomak američke države Vašington.

Radio je kao mehaničar na velikim brodovima kada je, kako kaže, izuo cipele, rešio da hoda bos i otisnuo se u divljinu.

Bekstvom u prirodu započeo je "istraživanje fizičke aktivnosti", a s godinama nestali su njegovi hronični problemi - bol u stopalima i leđima, a i srce mu je u vrlo dobrom stanju otkako je postao bosonogi nomad.

"Bolele su me noge. Imao sam kriva, deformisana stopala i noge. Bolelo me tako jako da sam jedva mogao da hodam, a uvek sam šetao i trčao kako bi se nosio sa stresom modernog života, kako bi pronašao smisao. Otišao sam kući da izlečim noge. Prateći noge iskoračio sam iz izolacije savremenog sveta i sleteo na zemlju. Rezultati su došli brzo. Ne samo da su mi noge ozdravile, bol u leđima, bol u vratu i najbolje od svega, bol u srcu je nestao, više nisam bio u slepoj trci, iskoračio sam iz sedećeg, stresnog, punog sedativa, osiguranog življenja u modernom svetu", kaže slikovito Mik Dodž.

On u prirodi redovno vežba. Umesto tegova i skupe opreme koristi kamenje i drveće, često pešači, a čak podučava i učenike svom stilu života. Ljudi koje sreće mu često pozajme i koju knjigu.

!Ako knjiga nema smisla, zasadim za nju jedno drvo i onda je koristim kao toalet papir. Ako knjiga valja, zasadim drvo i dam knjigu nekom drugom", rekao je.

Mik živi u šupljem drvetu i kaže da mu moderna civilizacija ne nedostaje.

"Ne nedostaje mi. Ne postoji način da pobegnete od nje. Zato sam razvio telesnu fitnes vežbu kako iskoračiti u nju i iz nje, iskoračiti iz zidova, mašina, elektronike, društvenog žamora na neko vreme, prizemljiti se natrag u prirodni tok zemlje, a zatim se vratiti nazad. Na jednom od mojih dugih trkačkih potraga s mojim golim tabanima u visoravnima Olimpusa, dobio sam lekciju od planine. Bilo je to početkom zime. Pao je sneg i skoro sam izgubio prste na nogama. Nisam imao obuću sa sobom. Hodao sam 30 milja. Rasekao sam svoju kožnu jaknu i napravio set mekanih čizama da zaštitim svoje noge. Tada sam shvatio da je bolje promeniti stav i zavet o golim stopalima. To je bila moćna lekcija. Naučio sam značenje i mudrost stare izreke mojih starih: "Nemojte izbaciti bebu zajedno s vodom iz kade".

On, međutim, kaže da mu zime u divljni ne padaju toliko teško.

"Ne postoji mnogo toga što ja ne jedem. Ja sam svaštojed, mogu da jedem raznoliku hranu, što takođe znači da sam naučio kako da postanem sakupljač. Međutim, naišao bih i na losa kojeg je ubila puma. Kad puma ubije losa, cela šuma dođe da jede. Ja sam učinio isto. Često skupim s puta divljač pregaženu automobilima. Mnogi ljudi se boje takve hrane, a ipak jedu sušeno meso, a to je ništa drugo nego osušeno meso na suncu. Dakle, ono što jedem tokom normalne nedelje menja se u zavisnosti od toga na koja ću tri terena da pođem. Ipak, postoji jedna vrlo “duhovna” hrana koju sam pokušao da zadržim u svojim tajnim skladištima – keks s komadićima čokolade. Moja baka me navukla na njih", otkrio je.

Kad se razboli Mik se leči vatrom i vodom.

"Uostalom, svi smo hodajuće vreće vode. Shvatio sam onda kada sam bio s ljudima iz grada, dobio bih prehladu ili grip. Otišao bih natrag u moju šumu da pijem vodu i potopim celo telo u ledenu vodu. Postoje mnoge vrste gljiva, lekovitog bilja, itd. koje se koriste za lečenje...", objašnjava.

Poštovanje je slaba reč za ono što oseća prema Zemlji.

"Jedna od lekcija koje sam naučio na jednom od mojih dugačkih potraga u divljini bila je da se oslobodimo od polarizacije u savremenom svetu. Ljudi uvek pokušavaju da vas stave u kutiju. Tražio sam šta ima smisla, šta mi odgovara i integracija divljine i pitomosti mi je imala smisla. Dakle, naučio sam da pronalazim i pratim srednji put, srednji način. Nije lako s vremena na vreme pronaći srednji put između modernog sveta i Zemlje. Ali, to je zabavno i avanturistički", kaže Mik.

On modernom čoveku poručuje da "iskorači iz svoje kutije za cipele i prošeta kroz stanište, kroz lokalno područje".

"Kada to učinite, možda ćete početi da primećujete neke jednostavne stvari. Šta će se dogoditi kada počnete da sledite svoje noge? Nemam pojma, niko nema. Znam samo svoju priču. Ali, ja isto tako znam ovo: svi smo mi pripovedači, pa se nadam da će ljudi izaći iz cipela dovoljno dugo da osete sećanja, razviju praksu oporavka i započnu obnovu svog hodanja Zemljom", zaključio je.

Kurir.rs/Worldtruth.tv

Foto: Youtube/National Geographic