ZAŠTO JE KORONA TAKO JAKO UDARILA EU I SAD? Niko nije shvatio ozbiljno JEDNU VEST od 31. januara koja je STIGLA IZ KINE

Turska agencija Anadolu objavila je 31. januara 2020. vest kako je Kina naručila 200 miliona zaštitnih maski. Budući da je u svetu toga dana bilo službeno registrovano svega 9.826 slučajeva zaraze novim koronavirusom, od čega je 9.720 slučajeva bilo u Kini, a turska godišnja proizvodnja zaštitnih maski manja je od 150 miliona komada, dok je Kina njihov najveći proizvođač s dnevnim kapacitetom od 20 miliona komada, sve zajedno trebalo je alarmirati na uzbunu kod svih onih koji su plaćeni da reaguju na ovakve vesti.

Sada se kao veliki politički uspeh beleže kineske avionske pošiljke zaštitne opreme u specijalnim međudržavnim aranžmanima, a posebno je vredno zapaziti da je Trampova administracija dala nalog svojoj diplomatskoj mreži da u zemljama u kojima službuju krenu u potražnju, ako treba i uz malo političkog pritiska, za svim vrstama zaštitne opreme, respiratora i ostalog potrebnog materijala za bolnička odeljenja intenzivne nege.

Kako piše "Foreign Policy", David Hal, trećerangirani diplomata u Stejt Departmentu, poslao je 22. marta imejl američkim diplomatskim predstavništvima u državama Europe i Azije u kome traži njihov angažman u nabavci navedenoga zbog "kritične situacije i urgentno potrebnih količina zaštitne opreme u stotinama miliona kao i respiratora u stotinama hiljada komada“.

Nakon što su državne i zdravstvene vlasti u najrazvijenijim državama sveta prespavale pola januara, ceo februar, a neke i deo marta, COVID-19 stigao je u svojoj razornoj snazi svima na naplatu. Koliko će lekara, medicinskih sestara, kao i ostalog bolničkog osoblja i pacijenata koji boluju od drugih bolesti biti na kraju zaraženo novim koronavirusom samo zbog ovakve sramotne nepripremljenosti nećemo nikada saznati.

Svakodnevno možemo gledati ili čitati ispovesti medicinskog osoblja koje radi u najbogatijim državama i najopremljenijim zdravstvenim sistemima kako im nedostaju maske i zaštitna odeća ili da nemaju dovoljan broj respiratora za sve one čiji životi od njih zavise. To što se ovih dana i nedelja događa u Milanu, Bergamu, Madridu, Cirihu, Teheranu ili Njujorku među ostalim posledica je potpunoga ignorisanja svega što se dešavalo u Vuhanu.

Kada su Kinezi gradili privremene bolnice u nekoliko dana, ostatku sveta to je bio samo jako zanimljiv organizacijski i građevinski poduhvat, a kada su stanovnici Vuhana u dugotrajnom karantinu izlazili na svoje balkone kako bi zajedničkom pesmom i aplauzima podržali bolničko osoblje, ostatku sveta to je bilo nadasve simpatično. Retki su tada pomislili kako gledaju sopstvenu budućnost, kao što danas još mnogi misle da se italijanski, iranski, španski ili njujorški scenario ne može ponoviti i u njihovoj zemlji, i u njihovome gradu.

Velika većina razvijenih država s dobro organizovanim zdravstvenim sistemima nije na vreme započela sa sistematskim testiranjem stanovništava, a neke poput Hrvatske su još do juče radile neobjašnjivo malen broj dnevnih testova.

Svetska zdravstvena organizacija objavila je 6. februara listu od 15 referentnih laboratorija za testiranje, a do toga dana isporučila je 250.000 testova u 159 laboratorija na svim kontinentima.

U narednih pet nedelja poslala je ukupno 1,5 miliona testova u laboratorije u 120 država te je nejasno zbog čega je i dalje u mnogim zemljama naglašen problem testiranja. Čelnici i eksperti Svetske zdravstvene organizacije u svakodnevnim javnim nastupima traže da države yprovode što veći broj testiranja jer je to osnovni preduslov da se zaražene osobe registruju, smeste u karantin ili po potrebi u bolnicu i da se na taj način ograniči dalje širenje epidemije.

Upravo je nesprovođenje testiranja glavni razlog što je u SAD bilo samo 75 registrovanih slučajeva 1. marta, a u nedelju 29. marta 140.000. U istom razdoblju u Španiji je broj zaraženih osoba povećan sa 84 na 79.000, a u Nemačkoj sa 130 na 60.000. Svet bez Kine imao je 1. marta 8.559 slučajeva, a u nedelju ih je bilo više od 630.000. Nije teško zaključiti da je u većini država postojala masovna neregeistrovana lokalna transmisija i da je tek promenom protokola i sprovođenjem većeg broja testiranja bila zabeležena, a ponekad i ponegde tek obdukcijom preminulih.

Nekontrolirano šetanje zaraženih osoba dovelo je u celom nizu slučajeva i do kompromitovanja bolnica i staračkih domova. Kada je vlastima pojedinih država postalo jasno da su zbog prerestriktivno određenih uslova za testiranje i premalog broja testiranja uspeli da registruju samo manji broj slučajeva i da postoji lokalna transmisija u nepoznatom broju i opsegu, nije im preostalo ništa drugo nego da započnu s politikom socijalnoga distanciranja.

Tako smo u mnogim državama došli u fazu poziva na rad od kuće, zatvaranja škola, fakulteta, prodavnica i restorana, ograničenja kretanja, a ponegde i uvođenja policijskog časa iako je broj službeno zabeleženih slučajeva bio još relativno mali.

Zbog toga je i deo građana bio uveren kako njihove vlasti preteruju te nisu najbolje i u dobroj veri prihvatili sva nametnuta ograničenja i zabrane. Nakon eksponencijalnog povećanja broja slučajeva većina građana ipak je postala svesna opasnosti po sopstveno zdravlje i živote najbližih, moguću dugotrajnost epidemije te katastrofalne ekonomske i finansijske posledice koju će ista prouzrokovati.

Bez obzira na isti uzrok teško da možemo pronaći barem dve države čije vlasti imaju identični pristup i mere za rešavanje najdublje krize u kojoj se našlo čovečanstvo od Drugoga svetskog rata. Evropska unija trenutno vegetira na vrlo slabašnoj solidarnosti između pojedinih članica bez ikakve ideje kako će uopšte funkcionisati u predstojećem razdoblju koje može potrajati sve do pronalaska i upotrebe vakcine.

Kurir.rs/Telegram.hr