OVDE SU NAJSMRTONOSNIJI VIRUSI! Sve o laboratorijama S4: Koliko su bezbedne, ko ovde radi, šta je PRAVILO ČETVORO OČIJU!

Zbog pandemije Kovid-19, u fokusu su se ponovo našle i naučne laboratorije. Kako izgledaju bezbednosni mehanizmi u onim malobrojnim laboratorijama sa oznakom S4 u kojima se proučavaju najsmrtonosniji virusi?

Četiri stepena bezbednosti za četiri rizične grupe

Izazivači bolesti se svrstavaju u grupe rizika, a svaka grupa se povezuje sa određenim stepenom predostrožnosti odnosno stepenom zaštite. Od tog stepena zavise pravila za prostorije, opremu i način rada. Grupa najvećeg rizika je označena brojem 4. U nju su svrstane biološke supstance koje u ljudskom organizmu izazivaju teške bolesti za koje ne postoji ni vakcina ni lek. Takvi su virusi, na primer, lojo,hendra i nipa.

Virusi korone SARS-COV-1, MERS-CoV, kao i novi SARS-COV-2 trenutno su svrstani u grupu rizika 3. To znači da se takvi virusi ispituju u S3 laboratorijama u kojima važe stroga pravila, ali ne tako drastična kao u S4 laboratorijama.

Malobrojne laboratorije u svetu istražuju

Takvih laboratorija na bezbednosnom nivou 4 nema puno, zbog velikih troškova povezanih sa merama predostrožnosti. Na Vikipediji je nabrojano 40 naučnih instituta s ovakvim stepenom bezbednosti. Najviše ih ima u Sjedinjenim Američkim Državama, sledi Nemačka sa četiri laboratorije, Švajcarska i Indija imaju po tri, Australija i Rusija po dve.

Koliko je sigurna S4 laboratorija?

Takve laboratorije bi trebalo da omoguće istpitivanje rizičnih izazivača bolesti, a da pri tome ne ugroze zdravlje okolnog stanovništva i zaposlenih.

Zato su te laboratorije prostorno i organizaciono odvojene od pripadnih instituta, pošto pristup njima imaju samo oni koji imaju specijalnu dozvovolu. Postoje kontrole pristupa i video nadzor. Imaju potpuno zasebno snabdevanje vodom, vazduhom i strujom. Sve što vazduhom ili u obliku tečnosti ulazi ili izlazi iz laboratorije, prolazi kroz posebne sisteme za filtriranje (HEPA) koji garantuju odsustvo bilo kakvih klica.

Podovi, zidovi i plafoni su od materijala koji ne propušta vodu, a lak je za čišćenje. Sve površine moraju biti otporne na kiselinske, alkalne i druge rastvore, kao i na rastvarače, ali i da mu ne smetaju dezinfekciona sredstva.

Laboratorije sa oznakom S4 imaju manji pritisak od normalnog, da prilikom nastanka neke pukotine supstance iz unutrašnjosti ne bi dospele u okolinu. Ulazak i izlazak iz objekta organizuju kroz više kontrolnih kapija i dezo-barijera. U dezinfekcionim hodnicima su vrata podešena tako da vazduh uvek struji u laboratoriju. Udar bombe ili aviona takođe ne bi doneo opasnost od izbijanja zaraze, jer su virusi, prema navodima nemačkog Instituta Robert Koh, veoma neotporni na vrelinu, pa bi se dezintegrisali. Osim toga, i veoma opasni virusi nalaze se u određenim krajevima sveta u prirodi, pa bi teroristima lakše bilo da tako dođu do njih.

Ko radi u laboratorijama?

Mali broj visokokvalifikovanih stručnjaka ima pristup laboratoriji i to se strogo kontroliše. Oni nose skafandere na naduvavanje sa fiksiranom obućom i posebnim sistemom za snabdevanje kiseonikom. Dva do tri para rukavica se odjednom nose na rukama, a par rukavica koji se poslednji navuče ima sistem za hermetičko zakopčavanje za rukave. U zaštitnoj opremi koja je teška deset kilograma osoblje je izloženo velikom opterećenju, pa je radni dan – tri sata.

Po specijalnoj dozvoli u laboratorijama se čuvaju samo takvi uzročnici bolesti koji su neophodni za istraživanje, i to u malim količinama. Kontaminirana krv i tkiva se posebno zatvaraju u staklene, bezbednosne vitrine na kojima su ugrađene rukavice u koje se spolja gurnu ruke, ako se želi obrađivati hermetički zatvorena unutrašnjost.

Pravilo četvoro očiju

Sve materije se posle posla stavljaju pod ključ. Svi upotrebljavani predmeti se visokom temperaturom i pritiskom sterilizuju u posebnoj komori. Laboratorijski otpad ili tečnosti se „inaktiviraju“ – virusi se specijalnim postupkom ubijaju.

Pre napuštanja laboratorije saradnici u zaštitnim odelima tuširaju se razređenom persirćetnom kiselinom i sličnim sredstvima. Posle toga se skidaju i ponovo tuširaju.

Pošto ne postoje merni instrumenti za kontaminaciju virusima, obično saradnici rade u parovima, jer jedni drugima kontrolišu odela tražeći eventualna oštećenja i pomažu jedni drugima prilikom oblačenja i svlačenja zaštitnih ogledala. To traje od petnaest do trideset minuta.

Kurir.rs/DW