SPAS NA KRVI! Ovo su najveće tajne NEUNIŠTIVOG hrama u Sankt Peterburgu!

Jedan od glavnih simbola Sankt Peterburga ─ Hram Vaskrsenja Hristovog, ponos je i dika svakog Peterburžanina, a ispod njegovih živopisnih kupola koje mame poglede turista sakrivene su mnoge tajne, koje ne znaju čak ni mnogi meštani. Reč je o hramu koji ne pleni samo lepotom, već je i svedok rata, razaranja i prolivene carske krvi.

Interesantno je da dimenzije građevine nisu izabrane slučajno. Visina najveće kupole je 81 metar i simbolizuje godinu tragične smrti Aleksandra Drugog ─ 1881. godinu, dok visina druge po veličini kupole iznosi 63 metra ─ upravo je toliko godina imao car kada je ubijen u atentatu.

Mozaik umesto freski

Unutrašnjost hrama je i dalje neverovatna, mada su dragulji, koji su prvobitno bili deo dekoracije, izgubljeni. Od ukupnog budžeta za izgradnju hrama (4,6 miliona rubalja), gotovo polovina je izdvojena samo za ukrašavanje.

Graditelji crkve odustali su od tradicionalnih freski, jer one brzo propadaju u uslovima vlažne i hladne klime. Čitav hram je iznutra i spolja ukrašen neverovatno lepim mozaicima. Najveći majstori tog vremena radili su na njihovim skicama ─ slikari Viktor Vasnjecov, Mihail Nesterov, Andrej Rjabuškin i drugi majstori Akademije umetnosti. Najbogatija kolekcija dragulja, poludragog kamenja i specijalnog nakita od emajla upotpunila je uređenje hrama, koje je bilo jedinstveno još u to vreme.

Kako je hram tri puta izbegao rušenje

Hram su, u sovjetsko doba, hteli da demontiraju tri puta. Prvi put je takva odluka doneta u okviru antireligijske kampanje 1931. godine. Regionalna komisija za pitanja kultova smatrala je da „hram ne predstavlja istorijsku i umetničku dragocenost i da je njegova arhitektura strana izgledu grada“. Međutim, izvršenje odluke bilo je odloženo na neodređeno vreme.

Od 1930. godine bio je zatvoren i koristio se kao skladište, mnogi vredni elementi enterijera su bili izgubljeni, ali je sam hram bio sačuvan. Odluka o rušenju hrama doneta je ponovo 1938. godine. Plan za njegovo uništenje već je bio odobren, a 1941. godine čak su počele i pripreme. Planirano je bilo da se delovi ukrasa predaju muzejima, ali rat je sprečio demontiranje.

Pitanje rušenja hrama se treći put pokretalo posle rata, 1956. godine, kada je grad počeo aktivno da se obnavlja. Tada se nije radilo toliko o antireligijskoj kampanji, koliko o činjenici da je Spas na krvi ometao plan izgradnje novih puteva u severnoj prestonici, kako se često naziva Peterburg. Ovaj put su u zaštitu velelepnom i jedinstvenom hramu stali istoričari, arhitekte, istoričari umetnosti i rukovodioci nekoliko lenjingradskih muzeja.

Mrtvačnica i skladište povrća

Za vreme opsade Lenjingrada, hram je služio kao mrtvačnica. U njemu su smeštana tela stanovnika umrlih od gladi i posledica granatiranja. Kada je blokada konačno bila slomljena, a tela sahranjena, građevina je pre kraja rata bila adaptirana za skladištenje krompira. Građani su hram nazvali „Spas u krompiru“, pri čemu u takvom nazivu nije bilo ni nagoveštaja šale, jer je posle užasnih godina blokade krompir spasao od gladi one koji su preživeli.

Posle rata, unutar građevine se nalazio magacin za dekoraciju Malog pozorišta opere i baleta Musorgskog, što je za očuvanje jedinstvenog spomenika arhitekture daleko bolje od pretvaranja u mrtvačnicu i skladište povrća.

Međutim, hram je u nekom trenutku preživeo i požar, kada su se dekoracije zapalile, a vatra je nanela značajnu štetu jedinstvenom mozaiku hrama.

Eksploziv pod kupolom

Nakon požara, 1961. godine, u centralnoj kupoli otkrivena je nemačka granata, koja je „zalutala“ tamo za vreme rata. Očigledno je tokom granatiranja Lenjingrada probila svod kupole, ali nekim čudom nije eksplodirala. Granata kalibra 240 milimetara i težine oko 150 kilograma ležala je ispod kupole, a da niko nije primetio punih 20 godina.

Šteta koju je spomeniku nanela sovjetska privreda, rat i požar bila je katastrofalna. Obnova hrama je započela 1972. godine i trajala je četvrt veka.

Kurir.rs/Sputnjik