ZBOG 36 SEKUNDI SE DESIO PAKAO ČERNOBILJA: Ameri objavili šokantna dokumenta sa tajne sednice vrha SSSR! (VIDEO)

Da li ste se ikad zapitali šta se sve može dogoditi za 36 sekundi? Pa, sudeći prema nedavno prevedenim tajnim dokumentima, o sudbini Sovjetskog Saveza, a samim tim i ostatka sveta, odlučeno je za 36 sekundi. Prošlo je nekoliko sekundi nakon kobnog naređenja za gašenje rashladnih turbina černobilskog nuklearnog reaktora.

„U uputstvima se jasno kaže da se reaktor mora ugasiti pre nego što se turbina ugasi. Zaštitni sistem takođe uključuje automatsko gašenje reaktora kada je sistem za hlađenje zatvoren. Ta zaštita (AZ-5) je trebala istovremeno ugasiti reaktor, ali ispostavilo se da je i on ugašen ", rekao je Ščerbina ispred samog Gorbačova. Ako ste gledali Černobilj seriju, setićete se jednog lika koji je govorio „Pritisnuo sam desno dugme“. Ovo dugme je trebalo da ugasi reaktor. To dugme je bilo beskorisno jer je neko isključio zaštitni sistem. Na samom sastanku Ščerbina navodi sve velike propuste šefova elektrana, od nedostatka komunikacije i koordinacije (šef elektrane Fomin napustio je posao oko 18:00, a zamenik Djatlov je stigao malo pre početka testiranja), do katastrofalne zabune koja je vladala tokom testiranja. Ščerbin navodi da je Djatlov zapravo naredio gašenje reaktora pre nego što je ugasio sve silne sigurnosne mehanizme. Međutim, kako je šef smene Akimov napisao u pismu, niko ga nije obavestio kada će Diatlov isključiti reaktor. Akimov je umro u bolnici od posledica zračenja, a pismo je izgubljeno negde u ladicama. Sam Ščerbina kaže Gorbačov: "Dugo smo tražili to pismo." Svakako je bio izuzetno frustriran činjenicom da se mora boriti da otkrije pozadinu katastrofe koja je ozbiljno uzdrmala reforme Sovjetskog Saveza i Gorbačova.

"Govoreći o odgovornosti Ministarstva za energetiku i elektrifikaciju, mora se napomenuti da zamenik ministra, komesar ŠaŠarin, zadužen za nuklearne elektrane, i šef konglomerata Sojuzatomenergo, drug Veretenikov, nisu rešili probleme reaktora za obezbeđivanje sigurnog rada nuklearnih elektrana. Jaki problemi nisu dobili dovoljno pažnje. Od 1983. Veće ministara nikada nije razgovaralo o sigurnosti nuklearnih elektrana. " Ovim rečima, Ščerbina je jasno i glasno demantovao sovjetsku birokratiju i njihov stav prema bezbednosti radnika, ali i ostatka sveta. RBMK reaktori imali su niz problema. Šerrbina je o njima opširno pričala Gorbačova, ali najvažnije je da su svi znali za ove probleme. Pod tim se podrazumeva osoblje koje ima odgovarajuće veze ili odobrenja, jer su Sovjeti strogo čuvali sve tajne, a posebno neke koje bi ukazivale na slabosti velike Crvene sile. „Ministarstvo ima samo jedan centar za obuku, koji pohađa oko 400 specijalista godišnje, ali za VVEP reaktorski korpus. Ne postoji ekvivalentni centar za obuku stručnjaka koji rade na RBMK reaktorima, mada je Savet ministara donio zaključak o potrebi za centrom za obuku još 1980. godine. Uzimajući u obzir potrebne kapacitete za podršku zemljama Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć, moramo obučiti između 18.000 i 20.000 stručnjaka svake godine. Takođe se mora napomenuti da Ministarstvo energije ne ispunjava sistematski zadatke izgradnje smeštaja i kulturnih i socijalnih ustanova u gradovima za osoblje nuklearnih elektrana, što otežava stvaranje odgovarajućih životnih uslova za njih. Do sada, ministar Drug Majorec, nije savladao situaciju u tom sektoru. Ministarstvo je slabo organizovano. Disciplina menadžmenta je loša ", oštra je bila Ščerbina prema kolegama.

Na istom sastanku 3. jula 1986, samo nekoliko meseci nakon nesreće u Černobilju, Šerrbina je izričito rekla da planirane modifikacije reaktora RBMK moraju dovesti do nižih ekonomskih cifara. Sigurniji reaktori će proizvesti manje energije i na taj način imati veliki utjecaj na ostatak ekonomije. Najgore kritike Ščrbina je uputio prema civilnim zvaničnicima. U seriji „Černobilj“ videli smo kako svi paze da njihova krivica ne izađe na vidjelo. Shcherbina ukazuje upravo na to. „Odgovorni za civilnu odbranu i javno zdravstvo bili su naročito spori u odgovorima na zahteve situacije. Dokazali su se nespremni za nepredviđene situacije. Pripreme i informisanje stanovništva o opasnostima od zračenja nisu bili dovoljno organizovani. Nema ljudi

Znate kako se ponašati u situacijama povišene radioaktivnosti. Moramo razviti nove dozimetre, dekontaminacijske sisteme, sisteme daljinskog upravljanja, ali i efikasne protivpožarne sisteme “, kaže Ščerbina. Gledaoci serije će se setiti cele priče kada je Diatlov rekao da zračenje nije tako opasno jer ima samo 3,6 rendgenskih zraka. Drugi su ga pokušali upozoriti da dozimetri ne mogu meriti veće zračenje. O takvim stvarima je govorio Ščerbina. Možda po prvi put otvoreno govori o takvim problemima. Ščerbina je takođe upozorila na neshvatljivi apsurd. Odbor za sigurnost nuklearnih elektrana nadležan je za sam reaktor, ali sigurnosne sisteme poput rashladnih cevi nadgleda Državni komitet za tehnološki nadzor, a transformatore Državna inspekcija Ministarstva energetike.

"Iako je nedjeljivost sigurnog rada nuklearne elektrane više nego očigledna", ogorčeno zaključuje Ščerbina. Takva samoinicijativna birokratija navela je čak i Gorbačova da kritikuje „hladnu i bezobraznu birokratiju“. Grupa likvidatora, dobrovoljci koji su očistili ozračeno područje, završila je na lečenju u Harkovu. U otvorenom pismu glavnom uredniku Pravde žalili su se na nemar državnog aparata, iako su rizikovali svoje živote i svi su bili teško bolesni. „Prošlo je pet meseci od nesreće. Sve vreme smo bili optimisti u nadi da ćemo se brzo oporaviti i zbog toga nismo brinuli o problemima sa kojima se sada suočavamo. Najviše brinemo o svom zdravlju tokom jeseni i zime. Pogoršanje vremena povećava rizik od razvoja bolesti povezanih sa hladnoćom, uključujući akutne probleme sa disanjem i grip. Kakve će biti posledice, niko još ne zna. Povrh svega, stvarno pitanje našeg budućeg oporavka je neriješeno. Posle prva tri meseca, ne leče nas lekari koji su upoznati sa radijacionom bolešću. Nemamo čak ni redovne preglede. Odeća u koju smo ovog ljeta došli na liječenje za sada nije pogodna, a kupovina tople odjeće u našoj situaciji je praktično nemoguća. Stanovnici zone od 30 kilometara oko elektrane dobili su brojne odštete. O tome saznajemo putem medija. Očigledno je da se svi veliki problemi rešavaju u vrlo kratkom roku i pod stalnim nadzorom najviših partijskih organa. Mi smo, s druge strane, uprkos našem teškom zdravstvenom stanju, ostavljeni po strani. Ne koristimo nikakve privilegije. Čak i kupovina voznih karata je problem za nas. Teško nam je da stanemo u red dugo vremena. Stoga, oslanjajući se na ljudsko razumevanje, tražimo da nas puste na početak reda, kao da milostinju tražimo. Čak ni nešto što nam se čini najpotrebnijom, a to su lekovi koje su nam propisali lekari u Kijevu, nisu tako lako dostupni. "

Sam Gorbačov komentirao je pismo u rezoluciji Centralnog komiteta: u Černobilu. " I sve je pokušavano da se zataška na najfididniji način. Najgore od svega, svi pokušaji zataškavanja samo su otežali lečenje i popravljanje nesreće. "Nesreća se dogodila u nuklearnoj elektrani u Černobilu, a jedan je reaktor oštećen. Sprovodimo mere za otklanjanje posledica nesreće. Pružena je pomoć onima kojima je pomoć potrebna. Vlada je uspostavila komisiju. " Sa ove četiri rečenice, prvi je put Sovjetski Savez priznao da njihova veličanstvena nuklearna sila možda i nije tako fenomenalna kao što predstavljaju u inostranstvu.

Ove ključne četiri rečenice objavljene su kao malo vesti u sovjetskoj novinskoj agenciji TASS nekoliko dana nakon nesreće u Černobilu, a tek nakon što su švedski stručnjaci otkrili povišene nivoe radijacije, pa su se bojali da će se neke od njihovih elektrana pokvariti. Mihail Gorbačov, nekako u to vreme, pokušavao je da progura reforme celog sovjetskog režima, počevši od tradicionalne tajnosti. Njegova politika otvorenosti, glasnosti, imala je priliku da dokaže svoju efikasnost. Možda bi bilo bolje reći da je glasnost pokazala koliko je važno informisati javnost da bi se zaustavile glasine. Tajni izveštaji CIA-e čak navode da je Gorbačov iskoristio nezadovoljstvo javnosti zbog potpune tišine da bi pogurao svoje reforme dalje, ali to je samo mali deo čitave priče. Ljudska patnja u danima i mesecima neposredno posle nesreće bila je gotovo nezamisliva. Čak i satima nakon eksplozije. Kasnija istraga utvrdila je tačno kako i zašto se eksplozija dogodila, kao i krivce za nesreću, ali bez brojnih spasilaca, nuklearna eksplozija u Černobilu mogla je uništiti celu Evropu, a možda i svet. Zato je važno spomenuti sve one koji su dali svoj život da bi se zaustavilo širenje vatre na ostatak elektrane. Vatrogasci iz Pripjata došli su da ugase požar, a u dokumentima CIA-e stoji da im je trebalo samo nekoliko minuta za dolazak i istezanje creva vodom.

Pukovnik Leonid Teljatnikov, šef vatrogasaca u nuklearnoj elektrani, opisao je kako su ugasili vatru dok nisu pali od iscrpljenosti. Kasnije je proglašen nacionalnim herojem. Ono što tada nije znao je da su im vatrogasci pali s nogu, jer im je smrtonosna radijacija bukvalno uništila tela. Svih šest vatrogasaca koji su prvi došli na krov zgrade sa Teljatnikovom da zadrže vatru su ubijeni. A njihove smrti su prilično realno prikazane i u serijama. Visoke doze zračenja u početku daju osećaj mučnine, povraćanja i gubitka apetita. Nakon toga dolazi period bez simptoma i ljudi veruju da je najgore gotovo, barem oni koji ništa ne znaju o štetnim efektima tako visokih doza zračenja, da ih sopstveno telo oslobodi samo nekoliko dana kasnije. Štetno zračenje uništava ćelije, delove našeg tela toliko da se ne mogu normalno deliti i telo ih ne može reciklirati. Nezamislivi bol, ekstremni gubitak tečnosti kroz povraćanje i visoka groznica samo su neki od simptoma koji prate ovaj period. 28 vatrogasaca i radnika elektrana poginulo je u takvoj agoniji, Lokalni partijski zvaničnici nisu želeli previše da uznemiravaju stanovništvo, jer bi to značilo da moraju da priznaju neki problem sa elektranom i zato je evakuacija Pripjata i okolnih sela kasnila.

Desetine hiljada ljudi bili su izloženi visokoj radijaciji samo zato što je bilo važnije da članovi stranke prebace odgovornost na bilo koga drugog. Ukrajinski ministar zdravlja Anatolij Romanenko izdao je prvo upozorenje tek 5. maja, više od nedelju dana nakon nesreće, a njegove beloruske kolege još kasnije. Tajni dokumenti CIA-e upozoravaju na jednu nelogičnost tokom evakuacije stanovništva. Stoka sa državnih i socijalnih gazdinstava u okolini Pripjata evakuisana je tek nakon preseljenja stanovništva u gradu. Ljudi iz sela su autobusima prebačeni tek narednog dana. Evakuacija Pripjata počela je 36 sati nakon nesreće, a ljudi iz okolnih sela morali su danima da trpe štetno zračenje. Nije bilo nikoga da utovari oko pedeset hiljada grla stoke, pa su seljaci bili izloženi zračenju.

Ščerbina je govorila o takvoj nepripremljenosti vlade. Lokalni čelnici stranke odlučili su da evakuišu stanovništvo u krugu od 30 kilometara od elektrane, što nije bilo u redu jer radijacija nije pratila pravilan krug. Zračenje se širilo dok su vetrovi nosili opasne čestice. CIA podseća da su vlasti morale da evakuišu čak 11 sela u ukrajinskom regionu Poleski jer su kasnije shvatile da i tamo nije bezbedan život.

Ogroman problem je bio što je u tim selima bilo smešteno mnogo evakuisanih stanovnika iz Pripjata. Zvanične brojke govore da je evakuisano oko 135.000 ljudi, ali CIA smatra da je taj broj znatno veći. Brojevi kriju pravu meru tragedije. Tokom hitne evakuacije, brojne porodice su razdvojene, deca više nisu bila sa roditeljima, a neki nisu mogli da pronađu braću i sestre nedeljama posle preseljenja. Prisilno preseljenje. Sa svim tim tragedijama, mnogi nisu ni znali kuda idu, jer neka mesta jednostavno nisu prihvatila ljude od Černobila zbog straha od zračenja. Dok su se političari brinuli šta će se dogoditi sa javnim mnijenjem, plašili su se da će Černobil preneti svoje nezadovoljstvo iz Kirgizije na Baltiku, plašili su se šta će reći njihovi nadređeni, a nevini su stalno patili. Čak i kada su uspeli da nađu mesto gde mogu da pronađu utočište, nisu ih toplo primili.

Meštani su im zamerili jer su preuzeli njihove stanove, fabrike su morale da angažuju radnike koji im nisu potrebni i sve je to stvaralo otpor, a na nekim mestima otvara mržnju prema žrtvama. A one su najveće žrtve sistema.

Kurir.rs/Express.hr

Foto: Screenshot