POTRESNA ISKUSTVA IZ NEMAČKE: Nisu umirali od korone, ali su se zbog tog virusa javili mnogi drugi problemi

Nemački lekari svedoče da im dolazi dosta manje bolesnika, ne zove se ni hitna pomoć ni u slučaju moždanog udara ili infarkta kad je svaka sekunda važna. Jer ljudi se boje zaraze - a onda umiru od svojih bolesti.

Ali uprkos tome, nije hteo da otde u bolnicu: "Pa to su žarišta korone, ne idem tamo pa da još i to navučem".

Načelno je imao pravo: mediji su već tada bili prepuni napisa i upozorenja kako baš te bolesti koje on ima lako mogu da vode do teškog razvoja kod zaraze korone i mnogi koji su preminuli u ovoj pandemiji su zaista imali takve poteškoće. Isprva nije bilo jasno ni da li je neko siguran u čekaonicama. Međutim, koliko je bio opravdan strah i nakon moždanog udara?

Tomas S. nipošto nije bio jedini: brojke zdravstvenog osiguranja ovog aprila pokazuju kako se na odeljenjima hitne službe smanjio broj slučajeva infarkta i moždanog udara za 30 odsto. Ne odlazi se lekaru ni na pregled: kardiolozi i onkolozi kažu kako se broj pacijenata u njihovim ordinacijama prepolovio. Bolesni su redom otkazivali već dogovorene termine jer su strahovali da će biti zaraženi koronom u čekaonici.

Slično je bilo i u drugim državama. Više od 2.000 lekara iz stotinak zemalja je saopštilo kako je broj pacijenata pao za 50 do 70 posto u odnosu na prošlu godinu.

"Moždani udar i infarkt su hitni slučajevi gde je odlučujuć svaki minut, čak i u doba pandemije", upozorio je još početkom aprila Kristijan Gerlof, primarijus Univerzitetske klinike Hamburg-Ependorf.

"Pacijenti nipošto ne treba da izbegavaju bolnički tretman zato što strahuju da će biti zaraženi", kaže Gerlof.

Slično je sa moždanim udarom: u čitavom svetu godišnje umre oko 14 miliona ljudi, a i u Nemačkoj je to na trećem mestu među uzrocima smrti.

"Kad je reč o bolnicama, ništa se nije prominilo u slučajevima akutnog zbrinjavanja slučajeva moždanog udara. Problema je bilo jedino iz stava pacijenata koji su prekasno, ili uopšte nisu došli u bolnicu", kaže Mario Leisle iz Fondacije za pomoć žrtvama moždanog udara.

Ozbiljan problem je ispao i sa naredbom o zabrani poseta bolnicama: „Bolnice nam javljaju kako su i pacijenti sa moždanim udarom gotovo uvek u bolnicu dolazili sami, bez pratnje nekoga iz porodice. To znači da neurolozi često nisu uopšte mogli da dobiju važne informacije, na primer, šta se tačno dogodilo i koje lekove pacijent uzima što je odlučujuće u postupku lečenja", upozorava čelnik Fondacije.

Slično je prošao i Tomas S.: dok je ipak konačno dospeo u bolnicu prošlo je više dragocenih sati. U međuvremenu više nije mogao ni da govori. Svakom petom pacijentu koji preživi moždani onda ostanu i dugoročne posledice zbog kojih je onda zavisi od pomoći drugih. U Nemačkoj je to sudbina otprilike milion ljudi.

I institucije za rehabilitaciju imaju velike probleme jer nije moguće držati se odredbi o udaljenosti među osobama. I radnici takvih institucija često su i sami "rizična grupa" zbog svoje starosti ili prethodnih oboljenja. Zbog toga su i mnoge ambulante za rehabilitaciju morale drastično da smanje broj pacijenata koje tretiraju.

Na posledice zabrane poseta bolesnicima upozorava i Kristijan Mais iz Centra afazičara (osobe koje su izgubile govor zbog oštećenja u kortikalnim centrima):

"Tužno je to što takvi pacijenti ne smeju da imaju kontakt čak ni sa članovima porodica. Neki možda jesu u stanju da razgovaraju telefonom sa svojim najbližima", kaže Mais i dodaje kako ništa ne može da zameni lični kontakt.

I Tomas S. je tu pogođen: proveo je osam nedelja na rehabilitaciji, ali još veoma teško govori i ne može da piše. Neke klinike za rehabilitaciju su pacijentima stavile su na raspolaganje tablet računare preko kojeg barem elektronski mogu da komuniciraju sa porodicom.

Kurir.rs/Dojče vele