NAJOPAKIJI TRAMP KOJI JE IKADA ŽIVEO: Knjiga nećake predsednika SAD otkriva da TO NIJE ON! (VIDEO)

Kada se proširena Trampova porodica u aprilu 2017. okupila u Beloj kući kako bi proslavila rođendane predsednikove dve sestre, predsednik Tramp istakao je uokvirenu crno-belu fotografiju iza stola u Ovalnom kabinetu - sliku brkatog muškarca u jakni i kravati. "Nije li to sjajna slika oca?" Tramp je pitao svoju sestru Merien. Odgovorila je sa ukorom: "Možda bi ti trebalo da imaš i sliku mame."

U „Previše i nikada dovoljno“, Meri L. Tramp, predsednikova nećaka, opisuje te lekcije nekako drugačije. U svom pripovedanju, njen bogati deda bio je opasnog i destruktivnog uticaja: emocionalno nedostupan, okrutan i kontrolisan. Fred Tramp je i usadio i ojačao najgore kvalitete svog srednjeg sina - Donaldovo nasilje, nepoštovanje, nedostatak empatije, nesigurnosti i nemilosrdno samopromatranje - dok mu je davao svaku priliku i finansirao svaku grešku, do te mere da su obojica počela da veruju mitovima koje su stvorili.

U potvrdi ove veze, piše Meri Tramp, je „zloćudno disfunkcionalna porodica“ koja se bavi „slučajnom dehumanizacijom“ oko stola za trpezom, porodica u kojoj privilegovanost i anksioznost idu zajedno, a novac je jedina vrednost, u kojoj je novac laži su u redu, a izvinjenja su samo slaba.

"Previše i nikad dovoljno" je vešto napisan prikaz međugeneracijske traume, ali je takođe obuzet gotovo očajničkom tugom - tugom u pričama koje priča i tugom u pričanju. Meri Tramp na ovaj račun donosi insajdersku perspektivu člana porodice, opservacijske i analitičke sposobnosti kliničkog psihologa i talent pisanja bivšeg diplomiranog studenta komparativne literature.

Ali ona takođe unosi muke otudenosti. Meri Tramp piše da je njen sopstveni otac Fredi, najstariji sin Trampove porodice, lišen naslednog prava i sreće zbog činjenja neoprostivog greha neispunjavanja Fredovih zahteva i očekivanja. Fredi je trebao preuzeti porodični posao, trebao je biti "ubica", što u Trampovoj porodici znači biti krajnje neranjiv. Ali radije je postao pilot komercijalne aviokompanije, ambiciji koju se njegov otac stalno ismevao.

"Fredi jednostavno nije bio ono što je želeo da bude", piše Meri Tramp. "Fred je ponizio svog najstarijeg sina devalvirajući i degradirajući svaki aspekt njegove ličnosti i njegovih prirodnih sposobnosti sve dok nije preostalo samooptuživanje i očajnička potreba da udovolji čoveku koji za njega nije imao koristi." Umesto toga, Donald je uzdignut dok je Fredi, koji pati od alkoholizma i srčanih tegoba, odbačen, cela njegova porodična linija „efektivno izbrisana“, objašnjava Meri, ispisana iz testamenta, hvalospeva i jednostavnih ljubaznosti.

Porodica Tramp, možda strahujući od srama ili još gore, pokušala je žestoko da spreči ovu knjigu, na osnovu odredbi nagodbe u davno prošloj parnici. (Bilo je preko novca - šta drugo.) Nisu uspeli, a Meri Tramp nudi neke sramotne, čak blesave priče o odrastanju Trampa: da je Donald platio prijatelju da mu polaže test sposobnosti; da su Tramp i njegove supruge, uz sve svoje bogatstvo, preskakali božićne poklone, prepravljali stare korpe s hranom i koristili dizajnerske torbe; da je Merien, bivša prekršajni sudija, opisala svog mlađeg brata Donalda kao "klovna" sa "bez principa".

Mari Tramp se takođe seća slučaja kadi se tokom posete Mar-a-Lago pridružila Donaldu i njegovoj tadašnjoj supruzi Marli na ručku na otvorenom posle kupanja, noseći kupaći kostim i kratke šorc. Dok se približavala, Donald se zarežao. "Bože, Meri. Slažete se. " (Tramp koji glasno govori o veličini grudi svoje tadašnje nećakinje, u prisustvu supruge, može se svrstati u jedno od najmanje iznenađujućih otkrića 2020.)

Upečatljiviji od svih takvih detalja su uvidi i druge tvrdnje ove knjige. Meri opisuje svog dedu kao "visoko funkcionalnog sociopatu", stanja koje može uključivati nasilnost, lakoću obmane i ravnodušnost prema pravu i nepravdi. Zajedno s majkom koja je često bila odsutna zbog zdravstvenih problema, i mladim Donaldom počeo je razvijati „snažne, ali primitivne“ mehanizme suočavanja, piše Meri Tramp, uključujući neprijateljstvo, agresiju i ravnodušnost prema zanemarivanju koje je doživeo.

Nemoćan da ispuni svoje emocionalne potrebe, "postao je previše vešt u ponašanju kao da ga nema."

Knjige i eseji napisani su spekulišući o mentalnom zdravlju 45. predsednika; čestim dijagnozama iz fotelje „narcisoidni poremećaj ličnosti“, Meri Tramp može dodati „antisocijalni poremećaj ličnosti“ (hronični kriminal, arogantnost, nepoštovanje drugih) i „zavisni poremećaj ličnosti“ (nesposobnost donošenja odluka ili preuzimanje odgovornosti, nelagodnost zbog same sebe ). Ona čak sugeriše da Tramp ima „dugo nedijagnostifikovani invaliditet učenja“ koji ometa njegovu obradu informacija. Ona pruža malo konkretnih dokaza ili konteksta za ovu tvrdnju - navika koja se ponavlja u celoj knjizi, jer autor daje definitivne potvrde o stanju duha svog ujaka.

„Njegov ego je krhka stvar koja mora da se pojača svakog trenutka, jer duboko u sebi zna da on nije ništa od onoga za šta tvrdi da jeste“, tvrdi ona. "Zna da ga nikada nisu voleli." Predsednik se povlači u zone komfora kao što su Tviter i Foks njuz jer "on je i uvek će biti prestravljen mali dečak." I ona tvrdi da je Tramp većinu svog odraslog života „institucionalizovan“, jer je bio zaštićen svojim nedostacima - bilo da ga je otac spasio od strašnih investicija, bilo savezna vlada koja je sada raspoređena da zaštiti svoj ego.

„Donaldove patologije su toliko složene i njegovo ponašanje je toliko neobjašnjivo da bi postavljanje tačne i sveobuhvatne dijagnoze zahtevalo gomilu psiholoških i neuropsiholoških testova za koje nikada neće uraditi“, zaključuje Meri Tramp.

Najubedljiviji trenuci Meri Tramp su oni kada izvlači paralele o ponašanju između Freda i Donalda. Baš kao i njegov sin iz Ovalnog ureda, Fred Tramp je „uvek naterao svoje molitelje da dođu kod njega, bilo u njegov ured u Bruklinu ili u kuću u Kvinsu, i ostao je da sjedi dok su oni stajali.“ Fred Tramp se izražavao hiperbolom dok je govorio; „Sve je bilo„ sjajno “,„ fantastično “i„ savršeno “, baš kao i Trampov„ savršen “telefonski poziv sa liderom Ukrajine. Njihove profesionalne navike takođe izgledaju slično: "Radit, lagati, varati - što se Freda tiče, sve su to bile legitimne poslovne taktike."

Najviše lično za autora, Donald je takođe oponašao svog oca kada je u pitanju bio njegov tretman prema Frediju - ismevao ga, plašio i na kraju, ignorisao ga. Donald nije prisustvovao Fredijevom venčanju, i onog dana kada je Fredi odveden u bolnicu u teškom stanju, njegov brat je bio previše zauzet da bi svratio. „Dok je moj otac ležao sam,“ piše Meri Tramp, „Donald je išao u bioskope.“

„Previše i nikada dovoljno“ možda je vrsta osvete, možda. Meri Tramp nailazi na tu neobičnost, relativno normalan Tramp, ali ona je ipak Tramp. Kada ona postane tajni izvor za istragu Njujork Tajmsa u Pulicerovoj istrazi o porezima porodice Tramp - isporučivši 19 kutija pravnih i finansijskih dokumenata trojici zadovoljnih novinara - privatno razmišlja o potrebi da se "Donald sruši", ona vrsta razgovor kojim se porodica ponosi. To je njen najubojitiji trenutak.

Ali njen krajnji greh protiv porodice nije pomaganje Tajmsu niti pljuvanje strica i novinama. Reč je o tome da njena knjiga nije baš o Donaldu, već o Fredu - ne novom patrijarhu već starom. Sav haos na nacionalnoj i svetskoj sceni predstavlja oblik najveće porodične disfunkcije, objašnjava ona, predsednikovim neprekidnim hvalisanjem i treperenjem usmerenim na "svoju publiku jednog: svog davno umrlog oca."

Obično kada uz svoje stolove držimo fotografije voljenih ljudi, to je način na koji ih možemo zapamtiti, pogledati njihova lica i razmisliti o dobrom vremenu. Ali nakon čitanja ove knjige, pitam se da li fotografija koja lebdi iza predsednikovog ramena u Ovalnoj kancelariji služi suprotnoj svrsi - ne da Donald može pogledati u Freda, ali zato Fred može pogledati tog uplašenog malog dečaka, sada u visini svoje moći i na kraju, zaista, odobravanje. Kako Mari Trump kaže: „Svaki od Donaldovih prestupa postao je audicija u korist njegovog oca, kao da govori:„Vidite, tata, ja sam opak. Ja sam ubica."

Kurir.rs/Vašington Post