RAT U LIBIJI JE UŠAO U NOVU FAZU: Svi se bore za naftu i gas, a jedan akter bi mogao sve dodatno da zakomplikuje

Sukob između dve NATO sile, Francuske i Turske, nastavlja da muči mediteranski region, Egipat se priprema da šalje vojsku, a i mnogi drugi igrači operišu u toj oblasti, piše u analizi Karin Knajsl, bivša austrijska ministarka spoljnih poslova.

Nije se sam Gadafi promenio, već koliko je koristio saveznicima, smatra Knajslova.

Libijci su slali velike sume novca u Evropu, naročito u Pariz i Rim, a takođe, štitili su južnu granicu Sredozemlja za EU.

Ipak, Francuska je 2011. godine započela rat, uz podršku Londona. Humanitarna intervencija se pretvorila u svrgavanje režima, a i američka strana na čelu sa tadašnjom državnom sekretarkom Hilari Klinton, zalagala se za vojnu intervenciju. Svi znamo kako se to završilo.

Zvaničnicima u Vašingtonu je u međuvremenu opalo interesovanje za Libiju, ali se i to promenilo u proteklih nekoliko nedelja.

Američki predsednik Donald Tramp je o aktuelnim pitanjima razgovarao sa francuskim i turskim kolegama, Emanuelom Makronom i Redžepom Tajipom Erdoganom.

Francuska podržava snage generala Haftara, dok EU i Turska podržavaju Vladu nacionalnog jedinstva.

Sve je eskaliralo kada su se na Mediteranu sukobili francuski i turski brodovi zbog čega je Pariz odlučio da se povuče iz zajedničkih pomorskih operacija NATO koje treba da kontrolišu embargo na oružje za Libiju.

Sve se događa zbog nafte i gasa

Još pre 15 godina, britanska i italijanska energetska kompanija su prve krenule na libijsku naftu.

"Proučavala sam neke od tih ugovora i pitala sam se zašto bi kompanije prihvatile takve uslove. Odgovor verovatno leži u tome što je cena nafte rasla, a Libija je bila bliska evropskom tržištu", navela je Knajslova u autorskom tekstu.

Dalje piše da je u septembru 2011, istog dana kada je u Parizu otvorena konferencija "Prijatelji Libije", objavljen tajni naftni ugovor francuske kompanije Total.

Francuskoj strani su obećane zanimljive koncesije na naftu. Proizvodnja nafte je tada opala zbog rata, privlačeći sponzore, militante i krijumčare sa svih strana.

Situacija u Libiji je postajala sve gora.

U zamenu za vojnu podršku, Turska je nedavno dobila pristup naftnim poljima nedaleko od libijske obale.

Na taj način, turska ulazi u grčke i kiparske teritorijalne vode, a Makron podseća EU da u Sredozemlju ima i "drugih igrača".

Pravo je pitanje - ko ima moć da dovede do deeskalacije? Da li će to biti američki predsednik, ili će ruska i turska diplomatija biti u stanju da proizvedu mir, pita se Karin Knajsl.

Odnosi Rusije i Turske su najzanimljiviji primer klasične diplomatije - uspeli su da održe odnose čak i u vremenima direktnog vojnog sukoba.

U međuvremenu, još jedan akter bi mogao da situaciju još više zakomplikuje. 20. jula egipatski parlament je jednoglasno usvojio odluku o slanju trupa van granica zemlje, a time se najavljuje moguć direktan sukob sa turskim trupama u Libiji. Egipatska vojska bi mogla da bude mobilisana kako bi pružila podršku snagama generala Halifa Haftara, a Kairo bi se tako još više takmičio sa Alžirom, trošeći ogromne sume novca na vojno obezbeđivanje granice sa Libijom. Alžir je u prošlosti računao na podršku SAD, ali to više nije tako, makar ne u tom obimu.

Od svih aktera koji su trenutno aktivni u Libiji, dve sile bi mogle da drže pod kontrolom sledeću fazu rata oko nafte - Rusija i SAD, zaključuje austrijska analitičarka i bivša ministarka Karin Knajsl.

Kurir.rs