NASTAVAK TRAMPOVE SPOLJNOPOLITIČKE OFANZIVE: Posle Bliskog istoka i Balkana, ova zemlja može da očekuje pomoć SAD! VIDEO

Ova 2020. godina se za Severnu Koreju godina katastrofe. Opustošena sedam decenija socijalističkog lošeg upravljanja, Demokratska Narodna Republika Koreja je pod ekonomskom opsadom Amerike. U januaru je Pjongjang isključio većinu spoljne trgovine i kontakata kako bi ograničio širenje COVID-19. Posle toga, Severnu Koreju su napale jake kiše i poplave. A nedavno ju je pogodilo više tajfuna. Kim Džong-un-ova vizija ubrzanog ekonomskog razvoja bila je isprana zajedno sa velikim delom pejzaža njegove nacije.

Dobijanje međunarodne pomoći biće teže nego ranije. Bez sumnje, Kim ne želi da pokaže slabost prema SAD i Južna Koreja. Ograničenja COVID-19 na severu proterala su diplomate, humanitarne radnike i humanitarne dobrovoljce. Pjongjang je ranije rekao da će zadržati samoblokadu do razvoja vakcine protiv koronavirusa, što gotovo sigurno znači sledeće godine. Čak i ako bi DLRK promenila politiku i pozvala povratak međunarodnih organizacija, oni ne bi želeli da pošalju osoblje zbog nesigurnosti u pogledu stepena zaraze na severu i poteškoća u organizovanju putovanja za sve koji žele da odu.

Ako bi situacija materijalno pogoršala Narodnu Republiku Kinu, najverovatnije ili Rusiju, ili bi mogle uskočiti obe. Oni se plaše haosa na severu, što bi moglo podstaći očajne Severnokorejce na pokušaj prelaska granice koja je u velikoj meri zaključana. Štaviše, Peking i Moskva bi se mogli nadati da će potkopati politiku SAD, i zato što to primorava Vašington da se usredsredi na naizgled nerešiv problem Severne Koreje i smanjuje verovatnoću da bi ih očajna DLRK sklopila sporazum o denuklearizaciji sa SAD-om.

Potonju tačku ne treba potcenjivati. KIna ima malo ljubavi prema Pjongjangu, uprkos njihovom ratnom savezu i retoričkom bratstvu. KSi Đinping odbio je da se sastane sa Kim Džong-unom šest godina do početka 2018. godine, nakon što je zakazan samit Kim-Tramp. Tada je Si bio zabrinut zbog zaobilaženja, a njegovi interesi ignorisani, primoravajući ga da ublaži svoj stav prema Severu. Iako se mogućnost sporazuma između Trampa i Kima smanjila, Si verovatno ostaje oprezan u vezi sa tom mogućnošću, posebno s obzirom na Trampovu nepredvidivost.

Iako se ljubitelji "maksimalnog pritiska", koji još uvek nije uspeo svuda, nadaju se da će trenutna muka DPRK-a naterati predaju. Nažalost, čini se da će se bolni otpor Pjongjanga nastaviti. Nastala situacija nije dobra za Vašington.

Prvo, povećana Kimova želja za ublažavanjem sankcija može dovesti do toga da bude provokativniji. Kim i njegovi zvaničnici već dugo obećavaju ozbiljnu, čak i dramatičnu akciju radi osiguranja režimske bezbednosti. Neki analitičari predviđaju skoro pokretanje SLBM-a; ovo brine Vašington, jer su podmornice relativno neranjive za američki napad.

Zvaničnici Pentagona predviđaju da će Sever otkriti novi ICBM, sposoban da pogodi SAD. Paradna maketa potonjeg - 10. oktobra DLRK će proslaviti 75. godišnjicu Korejske radničke stranke - bila bi pretnja samo skromno izražena. Međutim, lansiranje bi Vašington mogao teško da zanemari. Još veći remetilac bio bi nuklearni test.

Trampu bi bilo neugodno kad bi se jedan od njegovih spoljnopolitičkih uspeha pretvorio u dramatičan i potpun fijasko. Pre izbora, imao bi podsticaj da odgovori na način koji javnosti pokazuje rešenost i čvrstinu. Ako se vrati „vatri i besu“, dve zemlje bi se mogle naći katapultirane natrag na međusobne pretnje i uvrede, kao i na odgovarajući strah od rata, krajem 2017. godine.

Ako bude ponovo izabran, besni Tramp koji se oseća lično izdanim mogao bi pronaći svog unutrašnjeg Boltona, odustati od pregovora i nastaviti pretnje. Neizbežni odgovor Severa - da ri godine severnokorejskog raketnog i nuklearnog razvoja - pogoršale bi krizu.

Novoizabrani Džo Bajden, koji je već skeptičan prema Trampovom pristupu, takođe bi mogao odustati od aktivne diplomatije u korist još jednog kruga „strateškog strpljenja“, sa naglaskom na jačanju veza sa Južnom Korejom, možda zaokupljenim upozorenjima o mogućoj vojnoj akciji.

Umesto da baci svoju jedinstvenu priliku da angažuje Kim, Tramp bi trebalo da iskoristi trenutne poteškoće Severa kao izgovor za ponovno uspostavljanje kontakta. Trebao bi poslati notu Kimu, kako bi se podudarala sa onom koju je severnokorejski lider nekada pisao Trampu. Ovaj poslednji treba da ukaže na svoju zabrinutost zbog poteškoća sa kojima se suočavaju ljudi iz DLRK i sugeriše da bi ovo bio dobar trenutak za zajednički rad u njihovu korist.

Predsednik bi trebalo da izrazi interes za ublažavanjem ograničenja putovanja, olakšavajući humanitarnim radnicima i drugima da posete Severnu Koreju kada Pjongjang ponovo otvori svoje granice. Štaviše, kancelarija za vezu važnija je nego ikad, omogućavajući komunikaciju u okolnostima koje se neprestano menjaju, poput vremenskih nepogoda.

Konačno, Tramp bi trebalo da predloži da humanitarni problemi sa kojima se suočava Sever pokazuju da je potrebna veća fleksibilnost u sankcijama. Predsednik bi trebalo da izrazi želju da napreduje ka povećanju poverenja i posvećenosti u trenutku kada su mnogi ljudi otpisali zajedničku posvećenost dveju zemalja miru. To bi zahtevalo preduzimanje značajnog koraka ka zaustavljanju proizvodnje nuklearnog materijala u Pjongjangu i ka smanjenju njegovog kapaciteta za proizvodnju nuklearnog materijala.

Obe strane bi trebale odabrati pregovarače i pokrenuti rasprave. Predsednik bi mogao primetiti da je u Kimovom interesu da sada započne razgovore. Malo je onih koji veruju da će Bajden nastaviti tamo gde je Trump stao i, s obzirom na dosadašnje podatke o Obaminoj administraciji, čini se da je Bajden manje verovatno da će sklopiti posao koji Kim traži.

Međutim, ako bi Tramp i Kim postigli sporazum - razuman koji bi mogao da izdrži neprijateljsku političku kontrolu u Americi - onda ga Bajden verovatno neće opozvati. Čak i ako je Trampova administracija eliminisala ili suspendovala neke sankcije. Nastup Pjongjanga bio bi neophodan za bilo kakav trajni povratak, ali Tramp će biti na funkciji do 20. januara, čak i ako izgubi, pružajući dovoljno vremena za otvaranje smislenog, ali ograničenog dogovora na kojem bi nadolazeća Bajdenova administracija mogla da gradi.

Čak i kada je predsednik imao dobru ideju, kao što je pregovaranje sa problematičnim državama poput Severne Koreje i Irana, pretpostavljao je da će primenom „maksimalnog pritiska“ njihove države jednostavno da se predaju. Stalno greši i, u slučaju Teherana, zapravo podstiče režim da čini sve što je Amerika nastojala da spreči: obogaćuje uranijum, ometa promet nafte u Zalivu i napada SAD. snage u Iraku.

U slučaju Severne Koreje, predsednik je naizgled propustio priliku da sklopi dobar posao. Ali još mu je ostalo vremena i trebalo bi da iskoristi sadašnje poteškoće Severa kao polugu. Međutim, morao bi da pronađe pravo rešenje, vršeći pritisak koji nije ni preoštar ni mekan. Da ne bi izgledalo krajnje neverovatno, nedavno je postigao važan napredak na Bliskom Istoku i Balkanu. Zašto ne pokušati još jednom na Korejskom poluostrvu?

Kurir.rs/National Interest