IZ PAKLA KAVKAZA BEŽE I SIRIJSKI PLAĆENICI! Iz Nagorno-Karabaha poručili: Ovo nismo očekivali, slagali su nas! (VIDEO)

Nasuprot krateru dubokom osam metara koji je na putu ostavila raketa srednjeg dometa, Sergej Hovnesnes i troje njegovih komšija stisnuti su u podrumskom skladištu svoje lokalne prodavnice prehrambenih proizvoda u Stepanakertu, planinskom gradu u srcu Nagorno-Karabaha. Azerbejdžan, piše Guardian u velikom izveštaju iz rata na Kavkazu.

Vest o borbama dolazi sa zvukom poruka Vacapa i vestima na radiju, dok eparhija i dalje drži mise za ljude koji se usude da idu u crkvu, mole se i pale sveće.

Kada se oglasi sirena koja signalizira vazdušni napad i upozorava da je azerbejdžanski borbeni avion prešao u vazdušni prostor pod kontrolom Jermenije, stanovnici imaju oko tri minuta da pronađu sklonište. Ponekad, kada zataje protivraketni sistemi ruske proizvodnje, uopšte nema upozorenja.

Ogromna jermenska dijaspora mobilisala se da pomogne sićušnoj zemlji u bici protiv Azerbejdžana, a dobrovoljci iz Francuske, Sjedinjenih Država i Libana stigli su avionom. Devedesetih su im se pridružili ruski, osetinski i slovenski plaćenici, dok su Bakuu pomagali turski krajnji desni Sivi vukovi, kao i muškarci iz Čečenije i Avganistana.

Dvojica muškaraca i žena - penzionisana medicinska sestra - iz podruma prehrambene prodavnice već su u ranim poglavljima svog života dali sve od sebe da brane ono što nazivaju Artsak, što je jermensko ime za faktičku jermensku republiku u granicama Azerbejdžana, piše Gardian.

„Sećam se kada sam prvi put video mudžahedine dok sam se borio protiv Azerbejdžana u ratu 90-ih“, rekao je Hovhnnesian nazdravljajući hlebom na pomoćnom grejaču i naizmenično pijući čaj i lokalni konjak. „Nikada ranije nisam video nešto slično njima. Nosili su svetlo belu odeću i šalove. Mislim da su bili iz Avganistana. Sada šalju Sirijce, pa se pretpostavljam da se neke stvari ne menjaju. "

Bitka za Nagorno-Karabah traje, s određenim prekidima, čitav vek, ali je prerasla u krvavi trogodišnji rat kada se Sovjetski Savez raspao. Prekid vatre 1994. godine rezultirao je jermenskom pobedom, ali obje strane još uvijek imaju duboko ukorijenjene i legitimne pritužbe.

Jermenija, prestravljena etničkim čišćenjem koje su Azerbejdžanci izveli 1980-ih - poput Turske pre jednog veka - tokom godina je odbila da se odrekne sedam drugih azerbejdžanskih provincija koje zauzima, zbog čega 700.000 Azerbejdžanaca mogu da se vrate u svoje domove iz kojih su pobegli.

Borbe koje su izbile pre dve nedelje mešavina su starog i novog. Regruti naoružani puškama AK-47 (kalašnjikov) mere se iz rovova u stilu Prvog svetskog rata, na nekim mestima toliko blizu da dve strane zaista mogu da razgovaraju, dok bespilotne letelice i rakete velikog dometa lebde na nebu iznad njih.

Tada, kao i sada, plaćenici uskaču u sukob koji je izbio u pozadini promenljivog svetskog poretka. Ali dok sirijski lovci koje podržavaju Turci stižu na azerbejdžansku stranu bojnog polja, a bespilotne letelice strane proizvodnje podižu vazdušne ciljeve, Nagorno-Karabah je, nakon Sirije i Libije, najnovije pozorište u kojem su Moskva i Ankara umešane u bitku za geopolitičku prevlast. U određenom smislu, ovaj novi sukob je istorija koja se ponavlja. Takođe ukazuje na to kako bi mogla izgledati budućnost ratovanja.

„Ovde je grozno. Lagali su nas: rekli su da dolazimo da čuvamo naftne i gasne objekte ”, rekao je Mohammed al-Hamza, 26-godišnjak iz sela Alepo, do kojeg su novinari došli u bolnici udaljenoj 30 kilometara na drugoj strani fronta. On je povređen u jermenskom granatiranju samo dva dana nakon što je raspoređen na azerbejdžansku liniju fronta. "Bio sam u Libiji i nešto od toga je bilo opasno, ali ništa slično. Oko 250 nas je tražilo da se vratimo kući."

Ove borbe su ubedljivo najgori izraz neprijateljstava na Kavkazu od raspada Sovjetskog Saveza. Na to ga je potaknula ono što je gotovo sigurno bilo iznenadna uvreda Bakua, frustrirana nemoćnim mirovnim procesom i provokativnim komentarima novog jermenskog premijera Nikole Pašinjana, izabranog nakon mirovne revolucije u zemlji 2018. godine.

Azerbejdžansko naftno bogatstvo dalo je Azerbejdžanu definitivnu vojnu prednost u odnosu na jermenski zarđali hardver iz sovjetske ere, a Baku prvi put ima direktnu podršku Turske sa kojom deli bliski kult.

Na samouvereni stav Ankare još uvek nije odgovoreno na isti način iz Moskve - koja, inače, prodaje oružje obema stranama i oprezna je u pogledu poštovanja vojnog pakta koji ima sa Jerevanom ako se borbe prošire dalje od Nagorno-Karabaha do kopnene Jermenije.

Troškovi rata su već nepodnošljivo visoki, iako nijedna zemlja neće priznati pravi broj svojih žrtava. Uprkos žestokoj retorici jerevanskih zvaničnika o slobodi i smrti, Jermenija trpi veće gubitke zahvaljujući azerbejdžanskim bespilotnim letelicama Bajraktar ​​TB2 proizvedenim u Turskoj i Haropovim „bespilotnim letelicama“ proizvedenim u Izraelu.

U Gorisu, poslednjem gradu Jermenije pre planinskog koridora koji je državu povezivao sa Nagorno-Karabahom, vojnik se zaustavio u kamionu prekrivenom krvlju koji je ranjenog vojnika prevozio u bolnicu; obe noge su mu kasnije amputirane.

Trojica iscrpljenih dobrovoljaca koji su se vratili iz 12-dnevnog boravka na prvoj liniji fronta u blizini sela Martuni malo su razgovarali dok su čekali prevoz natrag u Jerevan.

Jedan od njih, majušni 23-godišnjak, rekao je da je postavljen u položaj u šumi na samo 60 metara od azerbejdžanskih snaga, gde su dve strane danonoćno razmenjivale vatru, pokušavajući da zasedaju među drvećem. Ubijeno je više Jermena nego Azerbejdžanaca, rekao je, procenjujući da je broj poginulih 4.000. Zvanična cifra je oko 550. Istina se verovatno krije negde između.

Prema zvaničnim podacima, u Azerbejdžanu je ubijeno više civila nego u Jermeniji, dok je Jerevan uzvratio napadima na urbane centre daleko od Nagorno-Karabaha. U drugom po veličini azerbejdžanskom gradu Ganja, tokom vikenda ubijeno je najmanje 10 civila u jednom napadu koji je desetkovao stambeno područje bez očiglednih vojnih ciljeva.

Na čelu Bakua je verovatno korumpirana i represivna vlada, ali ljudi žele ovaj rat. Svaki gubitak povećava želju za pravdom - i osvetom.

Kadija Ismail, azerbejdžanska istraživačka novinarka koju je predsednik Ilham Alijev u prošlosti maltretirao i zatvarao zbog izveštavanja, jednom se našla u neobičnoj poziciji da se složi sa vladinim postupcima.

„Naša vlada je diktatorska, ali ovde je ulog više od sadašnjeg režima“, rekla je ona. „To su obični ljudi koji poslednjih 30 godina pate kao žrtve okupacije i nedaća izbegličkog života. Za nas rat nikada nije prestao. "

Izgleda da nijedna strana ne razume drugu. Izveštaji vesti i društvenih medija u dve zemlje takođe odražavaju dva paralelna univerzuma; dezinformacije su zarazile čitav diskurs.

Zvanični jermenski nalog na Tviteru objavio je sliku sveštenika sa raspećem i automatskom puškom, ratničko-monaškog stila, dok je azerbejdžansko Ministarstvo odbrane objavilo hevi metal pesmu pod nazivom ‘Fire’ u kojoj muzičari nastupaju ispred tenkova.

Zvaničnici u Bakuu i Jerevanu međusobno se optužuju da lažu i šire lažne vesti, dok su i sami krivi za iste optužbe.

„To je ogroman problem“, rekao je Arek Kešišan, arhitekta koji još uvek nije otišao da se pridruži borbama zbog slomljene ruke. „Sad kad su informacije izgubile svaku vrednost, kako biste trebali znati kome da verujete?“

Posle neuspelog prekida vatre tokom vikenda uz posredovanje Moskve, borbe ne pokazuju znake da će se uskoro okončati. Nadolazeća zima može zaustaviti azerbejdžansku ofanzivu, ali Baku verovatno neće odustati dok ne oseti da je zauzeo dovoljno teritorije da obezbedi pregovaračku poziciju. Tradicionalni pokrovitelji mirovnog procesa - Rusija, Francuska i SAD - verovatno će sada morati da sarađuju direktno sa Turskom da bi postigli bilo kakav napredak. A rastuća međunarodna dimenzija ovog tinjajućeg hiperlokalnog sukoba može imati posledice negde drugde.

Iran, dom mnogih Azerbejdžanaca, pomno posmatra svoje zaraćene komšije. Status kvo u Libiji i Siriji mogao bi biti sledeći koji će se promeniti dok Moskva i Ankara pomeraju svoje šahovske figure.

„Smešno je i tužno da nekako Sirijce svuda prati rat. „Nekako se uvek radi o nama“, rekao je Hovig Samra, jermenski Sirijac koji je emigrirao u Nagorno-Karabah i otvorio restoran nakon izbijanja građanskog rata 2011. godine. Zauzet je pripremom besplatne hrane za vojnike, uprkos činjenici da nema struje.

„Ali osećam da će se ovaj rat uvek događati. Ako želite da znate budućnost, morate da pročitate prošlost “.

Kurir.rs/Jutarnji.hr/Gardian