Napravljen tokom 1950-ih za čuvanje ogromne količine ribe, frižider „Novi Port“ je još uvek najveći na svetu.

Ovaj džinovski frižider sastoji se od 200 pećina u permafrostu (večno smrznutom tlu). Ručno je iskopan za šest godina (1950-1956). Ne topi se ni preko leta i uživa status spomenika materijalne kulture.

Kao i u mnogim drugim slučajevima u Staljinovo doba, najveće skladište smrznute ribe na svetu ručno su napravili ljudi koji su prinudno preseljeni na ruski Sever. Ali zašto je sovjetskoj državi bio potreban tako veliki frižider u večno smrznutom tlu na Jamalu, gde se zimi temperatura spušta ispod 50 stepeni Celzijusa?

Početkom 1920-ih novonastaloj boljševičkoj državi bio je preko potreban novac. U teškim vremenima revolucije i građanskog rata dugo nisu vršena geografska istraživanja, ali su ubrzo zatim obnovljena, pa su sovjetski istraživači 1920. godine otkrili novu tihu lagunu na obali Severnog ledenog okeana, u zalivu gde se reka Ob uliva u Karsko more.

Zaliv je korišćen od 17. veka, ali su mornari prolazili kroz njega da stignu do ušća reke, a sada je pronađeno bezbedno mesto gde se može sagraditi luka. Ispostavilo se, naime, da je Opski zaliv mesto migracije jesetre, što je značilo da će tu biti mnogo ukusne ribe i kavijara. Na tom mestu je 1930. godine podignuta fabrika za preradu ribe. Količine ribe su bile enormne, tako da je 1940. godine ovde bilo uposleno 60 ribarskih brodova i osnovano je naselje Novi Port.

U Novom Portu su se nastanili uglavnom prinudno iseljeni žitelji evropskog dela Rusije – Nemci iz Povolžja, stanvnici zapadne Ukrajine, Moldavije i mnogi drugi građani SSSR-a koji su usled Staljinovih represija preseljeni u ovu smrznutu zabit. „Prva postava“ žitelja Novog Porta brojala je oko 1.000 stanovnika, od toga 400 radno sposobnih.

Ribe je bilo sve više, ali je nedostajao prostor za skladištenje. Jesetra je lovljena zimi, za vreme migracije, a transportovana je tokom leta, za vreme plovne sezone. U međuvremenu je trebalo negde čuvati ogromnu količinu ulovljene ribe, a u toj „nedođiji“ nije bilo dovoljno struje za napajanje dovoljnog broja frižidera. Zbog toga je doneta odluka da se napravi džinovski frižider u permafrostu, tj. večno smrznutom tlu. Sovjetsko rukovodstvo je došlo do monstruoznog zaključka da je mnogo jeftinije odraditi to ručno, nego transportovati tešku tehniku u takvu zabit.

Gustav Bekman bio je Nemac koji je prinudno preseljen u Novi Port 1942. godine, kada mu je bilo 30 godina. Verovatno je proteran samo zato što je bio Nemac, jer je Nemačka godinu dana ranije napala SSSR i tada je rat još uvek bio u toku.

Bekman je počeo da radi u Novom Portu, najpre kao ribolovac, a zatim kao tehničar. Njegov posao je bio da propisuje normu ulova drugim ribolovcima, tako da je dobro znao kojom količinom ribe se raspolaže. Upravo je Bekman predložio da se napravi podzemni frižider i imenovan je za glavnog inženjera.

Ulaz u skladište je okrenut prema zalivu, dva metra iznad najvišeg zabeleženog nivoa vode. Ulazni hodnik je imao nagib 15 stepeni, a pećine su iskopane na dubini od 12-13 metara.

Svi radovi su vršeni ručno. Večno smrznuto tle je iskopano pijukom. Radilo se u tri smene, u svakoj smeni po 15-20 muškaraca, ali i žena, koje su izvlačile napolje saonice natovarene isečenim komadima permafrosta. Sav posao je završen za šest godina.

Od 2020. godine frižider „Novi Port“ održava inženjer Aleksandar Neljapin, koji je upravljao njime od 1978. Konstantna temperatura u pećinama je -12 stepeni Celzijusa.

Pećinski frižider od 2008. ima status objekta od kulturnog značaja. Za preko pet decenija svoga postojanja nijednom nije renoviran, niti rekonstruisan, a sada se radi na njegovoj restauraciji.

Pa ipak, on je još uvek u funkciji. Može da primi 1.750 tona ili 3.200 kubika smrznute ribe. Podzemni hodnici su dugi 1.300 metara. Ima šest ventilacionih šahti. Od januara do aprila skladište se puni ribom pomoću fabričke trake. Od aprila do juna se riba tovari na barže i transportuje u Salehard, gde se sortira i pakuje. Ovaj jedinstveni objekat je istorijski spomenik i ujedno važno skladište u lancu proizvodnje crnog kavijara koji se toliko ceni u Rusiji.

Kuir.rs/Russia Beyond