ZA SAMO NEKOLIKO MINUTA MOŽEŠ DA OSTANEŠ BEZ UŠIJU: Ovako izgleda život na Južnom polu na -70 stepeni, to ovaj čovek najbolje zna

Pre nekoliko nedelja, dok su u njegovom rodnom Teksasu temperature bile oko 15 stepeni, Vejn Vajt izašao je napolje i osetio udar temperature od -45 stepeni.

Kada nije u polarnoj istraživačkoj stanici, Vajt živi u teksaškom gradu Rokportu. Na Južnom polu zadužen je za sigurnost osoblja, kao i za održavanje stanice i objekata Nacionalne naučne fondacije (NSF). Svakog dana obilazi i proverava objekte, brine se o dobrobiti posade i generalno vodi računa da stvari teku bez problema.

"Danas je lepo i sunčano, nema mnogo vetra. Oko mene je samo led, nema žive duše", rekao je.

On se navikao na ekstremnu klimu u svom privremenom domu, u kojem je sunce u septembru napokon izašlo nakon gotovo šest meseci potpune tame. Odrađujući smene na Južnom polu, od 10 do 12 meseci, podnosi hladnoću i do -90 stepeni (Ova temperatura se odnosi na indeks hlađenja koji predstavlja subjektivni osećaj na izloženoj koži zbog delovanja vetra. Ta vrednost uvek je niža od stvarne temperature vazduha. Do sada najniže izmerena temperatura na Zemlji je izmerena u stanici Vostok i iznosila je -89.2 stepena - prim.prev.), jede uglavnom smrznutu hranu i spava u kabini veličine zatvorske ćelije.

"Kada si na minus 60 ili minus 70 stepeni, neverovatno je kako brzo ovde možeš da se smrzneš, kako sve počinje da boli. U samo nekoliko minuta ostaješ bez ušiju, lica i stopala", kaže Vajt.

Od aprila do septembra, stanica je u potpunom mraku, a temperatura se kreće oko -70 stepeni. To ne sprečava Vajta, koji je ovde od januara, da izađe u svakodnevnu šetnju ili trčanje, uvek sam. Za tri godine na ovom poslu nije prošao dan bez šetnje. On beleži svaki izlazak i dosad je po ledu prohodao više od 6.000 kilometara: "Izlazim po bilo kakvom vremenu, kako god loše bilo."

Pre nego što izađe potpisuje se na tabli uz vrata, na kojoj piše "Ako se ne vratim, potražite smrznutu hrpu kad se sunce opet pojavi u septembru", kako bi osoblje znalo da je u šetnji. Dok se oblači za izlazak, bira opremu koju vojska koristi za ekstremnu hladnoću, tešku i nepropusnu jaknu kakvu je istraživač Roald Amundsen nosio na Južnom polu 1911. godine. Kad je najhladnije, oblači inuitsku jaknu od krzna sibirskog vuka. Naučio je da tumači vetar, zvezde i sneg kako bi pronašao put natrag do stanice, čak i u potpunoj tami ili potpunoj belini.

"Jedna od najgorih stvari ovde je vetar. Vetar probija sve, izaziva promrzline na nosu i licu", objašnjava Vajt.

Istraživačka stanica se nalazi nekoliko kilometara od leda koji se neprestane kreće u blizini geografskog Južnog pola. Nekoliko drugih zgrada raštrkano je u krugu od kilometar. Posada mesecima boravi u potpunoj tami i niko ne može da ode od februara do novembra, ali osim neugodnosti kao što su nestabilna internet veza, nepostojanje TV-a i striming usluge i nemogućnosti glasanja na izborima 2020. zato što nema poštanske službe, inače nije tako loše.

"Naučio sam ovo da volim. Volim ovdašnje teške uslove i istoriju ovog mesta", kaže Vajt.

Tračak svetlosti pojavljuje se krajem avgusta, kao bleda mrlja duž horizonta. Nekoliko nedelja kasnije, stanica organizuje godišnju svečanu večeri u čast povratka sunca. Ove godine Vajt je čestitao svojoj ekipi što je preživela zimu, što je postignuće kojim se može pohvaliti samo 1600 ljudi. Svaki uspeh je zajednički, kaže on, a svaki neuspeh lični.

Zatim je govorio o tome koliko će drugačiji svet biti kad osoblje napusti stanicu u novembru: "Idemo kući u novi svet, u svet koji nije sasvim isti kao kad smo otišli."

Niko ne nosi masku. Budući da od februaru niko drugi nije pristigao, nema potrebe za maskama, a ni za društvenom distancom.

"Neki će reći da smo srećni što smo ovde tokom pandemije. Ali to nije baš tako. Ne možemo učiniti ništa za ljude kod kuće. Imali smo smrtnih slučajeva, nepredviđenih razvoda, uragana i požara kod kuće, a nismo mogli ništa da učinimo. Radije bih bio kod kuće u takvim situacijama", objašnjava Vajt.

Vajt je radio kao upravnik stanice na gotovo 20 drugih mesta širom sveta, od ostrva Asension u južnom Atlantiku do ostrva Vejk u zapadnom Pacifiku, a član je prestižnog kluba "Explorers", zajedno s astronautima i roniocima. U Rokport se vratio sredinom novembra i postao prva osoba koja je triput radila kao zimski vođa stanice, što znači da je na Južnom polu proveo dve i po godine. Tokom 64 godine američke prisutnosti na Južnom polu samo su dvojica drugih zimskih vođa izdržala dve sezone, a Vajt je jedini koji je izdržao dve zime zaredom. Južni pol, kaže on, samo je jedno poglavlje u njegovom prilično avanturističkom životu.

Vajt je rođen u Merilendu, a odrastao je u Ajovi. Ima diplomu geografije na Univerzitetu Kalifornija stejt, a potom je diplomirao javno zdravstvo. Nakon toga je sklopio niz ugovora za upravljanje operacijama na istraživačkim stanicama širom sveta. Oduvek je voleo avanturu i istoriju, a posao ga vodi na najekstremnija mesta planete.

Tri zime na Južnom polu ipak su dovoljne. Nedostaje mu supruga Melisa, koja je s njim putovala po celom svetu, ali nikad na Južni pol. Nedostaje mu i njegovih 18 mačaka, koje su redom spašene na ulicama. Radi na dve knjige, jednoj o njegovoj 21 godini na radnim mestima širom sveta i drugoj o iskustvima s Južnog pola, uz fokus na psihološki uticaj života u hladnoći i tami. To upoređuje sa svemirskom misijom.

Vajt je nestrpljivo iščekivao let kući preko Novog Zelanda. Po dolasku u Rokport morao je na dve nedelje u karantin.

"Obično se na aerodromu sprema doček, ali ovaj put uzeću taksi ili unajmiti auto, smestiti se u gostinjsku kuću i iz dvorišta mahnuti supruzi. Ona je učiteljica i ne želim nju ili njene učenike da izložim covidu-19", kaže.

Nakon što je od februara gotovo isključivo jeo smrznutu hranu, Vajt je jedva dočekao meksičku hranu i svežu salatu, zaključuje.

Kurir.rs/Index.hr/Texas Monthly