NA DANAŠNJI DAN UMRO JE STALJIN! BIO JE ODGOVORAN ZA SMRT 20 MILIONA LJUDI: Vest o njegovoj smrti presreo je vezista Džoni Keš

Prošlo je 68 godina od smrti Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, sovjetskog diktatora, koji je u isto vreme bio i obožavan i omražen i koji je odgovoran za smrt više od 20 miliona ljudi.

Keš je bio prvi Amerikanac koji je saznao da je Staljin preminuo.

"Čuo sam prvi vest da je da je Staljin preminuo. Locirao sam signal kada je prvi sovjetski mlazni bombarder izvršio prvi let od Moskve do Smolenska; svi smo znali šta treba slušati, ali ja sam bio taj koji je čuo", naveo je Keš u svojoj autobiografiji.

5. mart 1953. godine

Tog dana su narodi SSSR ostali u šoku. Petog marta 1953. godine objavljeno je da je umro Josif Visarionovič Staljin.

Sledeća tri dana milioni građana su odavali počast svom pokojnom lideru. Ali, ubrzo nakon sahrane, počele su da se šire glasine da je Staljin zapravo ubijen, odnosno, da je prirodna smrt bila isprovocirana.

Staljin je preminuo u svojoj rezidenciji na selu u Kuncevu. Bila je to dobro čuvana kuća i 28. februara Staljin je prvo s društvom pogledao film, za kojim je usledila gozba, a potom i terevenka.

Te noći Staljin je otišao u krevet oko četiri ujutro. Iako je imao punu kuću telohranitelja, bila je dobro poznata stvar da nisu smeli da ga ometaju u kući u svakodnevnom životu, i to im je bilo najstrože zabranjeno. Ironijom sudbine ispalo je da je to bio jedan od dva glavna poteza paranoičnog i svojeglavog diktatora koji su mu na kraju došli glave. Došlo je jutro, a Staljin nije izlazio iz sobe, smatrali su da se još nije probudio. Moguće je da su prvo mislili da je duže ostao u krevetu zbog pijanke od prethodne noći. Međutim, prolazio je dan, a Staljin i dalje nije izlazio iz sobe. I dalje nikome nije padalo na pamet da izaziva i uđe. Oko 18.30 u sobi se napokon upalilo svetlo. Ali, osim toga, od Staljina i dalje nije bilo nikakvog drugog znaka aktivnosti.

Tek u 22 sata, 1. marta državni vrh je naredio čuvarima da uđu, da bi ga pronašli kako leži na tepihu između stola i kauča. Zvanična verzija kaže da je Staljin doživeo snažan moždani udar a u tom trenutku nikoga nije bilo u njegovoj blizini da mu pomogne. Ni tada nije bio kraj njegovim mukama. Navodno su prošli sati pre nego što su prelomili atmosferu straha i nedodirljivosti oko tela Staljina drznuli se da ga podignu na kauč, na kom je u bunilu proveo preostale dane svog života, i pre nego što su konačno pozvali lekare.

Sve u strahu da "Koba" ne bi odjednom došao sebi i obrušio se gnevom čoveka koji je milione poslao u Sibir ili pred zid na onoga koga bi zatekao da ga dira. Suštinski problem bio je u tome što je Staljin svoje diktatorsko upravljanje SSSR-om doveo do takvih krajnosti da je čak i njegov najuži krug saradnika bio sasvim izgubljen u trenutku kad on više nije bio u stanju da sve vodi, sve nadzire, makar i dozlaboga paranoično.

Ona druga okolnost koja je dodatno ubrzala Staljinov odlazak s lica sveta bili su problemi sa traženjem najboljih lekara. Vođa je prethodnih godina imao epizodu paranoje povezanu sa "jevrejskom lekarskom zaverom". Pa je zato mnoge od sovjetskih vrhunskih medicinara uništio na sve one načine na koje je to do tada činio s političkim neposlušnim masama. Istoričar Sergej Devjatov kaže da su u kući ipak organizovali improvizovani, ali ipak dobar medicinski centar za pružanje prve pomoći. Ali, oštećenja mozga kod Staljina bila su prevelika. Neki su danas uvereni, iako je Staljin preživeo izliv krvi u mozak i još je neko vreme bio živ, da su ga njegovi bliski saradnici izdali, da namerno satima nisu zvali lekare, sve kako bi ubrzali toliko očekivanu priliku da ga se elegantno reše.

U svakom slučaju, 2. marta Staljinu su doveli njegovu ćerku i njegovog sina, Svetlanu i Vasilija. Ona je posle pričala da su oca zatekli pijanog, čak i u toj situaciji, i da je vikao na lekare. "Bila je to teška i užasna smrt", prisećala se.

Ubrzano je propadao uprkos raznim injekcijama i lekovima, čak su pokušavali i sa pijavicama, da su ga pri kraju morali hraniti kašikom. Danas pojedini stručnjaci smatraju da je vrlo moguće da je neko iz Staljinovog okruženja tada otrovao vođu, i to varfarinom, danas lekom protiv zgrušavanja krvi, jer se koristi u strogim dozama, ali u ono vreme otrovom, jer se primenjivao u velikim količinama. Pritom, Nikita Hruščov je u svojim memoarima 70-ih napisao da je Laurentij Berija, Staljinov ozloglašeni šef tajnih službi, dva meseca nakon Staljinove smrti, kada mu je Hruščov poslao društvo da ga uhvati i sudi mu zbog navodne izdaje i špijunaže, vapio, između ostalog, da ih je on "oslobodio Staljina", da ih je on spasio i tome slično.

Leonid Mlečin, takođe istoričar, rekao je: "Neobično, ali stvarno postoje pretpostavke da bi njegovi bliski saradnici iz Centralnog komiteta i predsedništva bili kriminalci koji bi bez problema ubili svog šefa. Zanimljivo je, ali danas oko toga gotovo da nema sumnji", kaže on.

Kurir.rs/Express.hr