SMENA GENERALA KIESSLINGA SKRIVENA TAJNA NATO PAKTA: Kako su Amerikanci obaveštajnom igrom uništili najperspektivnijeg oficira

Bio je 1. april 1982. kada je iz službenog automobila koji se zaustavio ispred Glavne komande NATO pakta za Evropu koja se nalazi u Kasto nedaleko od Brisela, izašao general pukovnik Ginter Kiessling (20.Oktobar 1925 – 28.Avgust 2009).

Tvrdokornom Amerikancu se takođe nije svidela nemčeva ležernost u izražavanju, kao i to da je često na sastancima uletao sa podsećanjima, ali ne iz beleški nego iz glave ili razbijanjem monotonije, dugih sastanaka raznih NATO komisija, ubacivanjem zanimljivh dosetki i šala.

Posle samo par meseci od stupanja na dužnost hodnicima NATO pronela se vest koju su plasirali američki oficiri, a delom potvrđivali britanski i kanadski oficiri da „šef“ Rodžers ne voli svog zamenika, jer se taj Nemac ponaša nadmeno, a držanje mu je nevojničko. Kiesselingu je zamerano da tokom službenih debata se ponaša nadmeno i kritički do svojih kolega višeg čina, a blag, preterano popustljiv i familijaran sa oficirima nižeg čina.

Kancelarijske priče su ubrzo stigle i do generala Kiesslinga, koji je to protumačio kao folklorno ogovaranje. Eksplozija je usledila kada je pred grupom oficira u šali rekao: „ Naš vrhovni komandant naučen je da mi odlučujemo o onom što je on već odlučio“. Da stvar bude gora i pred samim Rodžersom, ismejavao je one što su ga ogovarali ne primećujući da su njegove kolege saveznici samo razmenjivali hladne poglede. Dolivanje ulja na vatru u rasplamsanom požaru pogodovala je situacija kada su predstavnici Nemačke u civilnoj i vojnoj strukturi NATO prilikom službenih susreta sa Kiesselingom počeli da ga oslovljavaju sa „Herr doktor“ i uz to ga hvalili kao retko sposobnog visokog oficira NATO pakta, koji je uspešno spojio svoju vojnu karijeru sa naučnom. Neki od političkih predstavnika su znali ponekad pred generalom Rodžersom da kažu: „Naš Ginter je veliko pojačanje za komandnu strukturu NATO..... On će postati vaša desna ruka uskoro“.

Na sednicama Vojnog komiteta i Međunarodnog vojnog štaba NATO u užem sastavu Kiesselingova naučna metodika i intelektualna veština su došli do izražaja. Kao veliki bibliofil, on je podatke samo sipao kao iz rukava ne čekajući materijale koje su pripremale druge uprave. Njegov intelekt je posebno dolazio do izražaja, kada se raspravljalo o ratnim planovima NATO, određivanju nivoa potrebnih vojnih efektiva, organizaciji, naoružanju, logistici, dislokaciji. Kiesseling je uvek na sastancima izlagao neku novu ideju, repliku, ali je znao i da bude otvoreno neugodan, pa je čak znao da dokaže kako je neki govornik površno shvatao problem, makar to bio i sam „Vrhovni“ komandant snaga NATO za Evropu. Obično, posle takvih sastanaka nastajo je tajac i tihi žamor, a od svega najviše ledeni pogled imao je sam Rodžers posle svakog nastupa her doktora.

Samo 6 meseci od stupanja na dužnost Nemca, počelo je otovoreno da se ispoljava Rodžersova netrpeljivost prema njemu. Za razliku od Kiesselinga, Rodžers nije imao vremena za akademsku raspravu niti za usaglašavanje akademskih rasprava. Otvoreno je posle nekoliko Kiesselingovih rečenica, počeo da ga prekida ili oduzima reč s čim se šokirani Nemac teško mirio, uporno tražeći da završi započetu misao.

Ono što su Kiesselingu najviše zamerali bilo je njegova detaljna analiza strategije isturene odbrane Evrope. Kiesseling je zahtevao njeno preispitivanje i usavršavanje zastarelih koncepata. Otvoreno se suprostavio američkim generalima i analitičarima NATO, koji su tvrdili da u slučaju napada snaga Varšavskog pakta na SR Nemačku, članice NATO treba da primene strategiju „pokretne odbrane“ ( privremeno napuštanje onih delova teritorije SR Nemačke, koje je nemoguće braniti konvencionalnim sredstvima) kombinovane sa upotrebom taktičkog nuklearnog oružja, što prema Kiesselingu znači prepuštanje inicijative protivniku i unapred računati sa žrtvama od 2 miliona mrtvih i 3 miliona ranjenih građana SR Nemačke, samo među civilima.

Veoma zanimljiva su bila i njegova razmišljanja o krstarećim raketama. On je čak, upozoravao da takvo oružje nije potrebno Evropi, koja je prepuna američkog oružja posebno za fazu „prvog udara“ i izenadnog nuklearnog napada po ciljevima u dubini teritorije SSSR- a (i drugih članica Varšavskog pakta). Kiesseling je na svaki način pokušao da ubedi svoje američke sagovornike, da krstareće rakete, posebno modeli sa niskim letom, velikom preciznošću i velikim dometom i nuklearnom bojevom glavom, nije potencijalno oružje koje poput strateških i interkontinentalnih balsitičkih projektila služi isključivo za zastrašivanje i odvraćanje, nego borbeno sredstvo proizvedeno zato da se zaista upotrebi na bojištu.

Kiesseling je smatrao i da bi Varšavski pakt, ako bude napao konvencionalnim oružjem, a NATO ogovorio nuklearnim, odnosno SSSR bi imamo pravo na nuklearnu odmazdu što bi po njemu dovelo do uništenja obe supersile. Glavna kontradikcija, prema njemu, je ta da bi uvođenje taktičkog nuklearnog oružja kao zamene za konvencionalno naoružanje divizije dovelo bi do problema logistike. Ako bi došlo do nuklearnih udara na ratištu, te divizije bi bile uništene i trebalo bi ih odmah zameniti. Po Kiesselingu, prednost ima ona strana koja posedujue više ljudi, po njemu u ovom slučaju je to bio Varšavski pakt, a ne NATO.

Kiesseling je naveo i da je NATO rođen sa „kompleksom inferiornosti“ prema snazi sovjetskog konvencionalnog naoružanja - posebno tenkova. U prvoj polovini 1950-tih izlaz je tražen u taktičkom nuklearnom naoružanju, što je po Kiesselingu bila greška. Po njemu, NATO je trebao da jača svoje kopnene, vazdušne i pomorske snage, posebno da razvija nove generacije tenkova, protivtenkovske sisteme, jurišne helikoptere i avione za napad na ciljeve na zemlji, pri čemu po njemu, oružje koje proizvodi Zapadna Nemačka treba biti prvi glavni štit evropske odbrane koji će primiti na sebe prvi udar sovjetskih oklopnih klinova.

O ovim stavovima general Rodžers nije dozvoljavao polemiku, jer je smatrao da će to u Vrhovnoj komandi dovesti do „oslabljenja blokovske discipline“ ili razvoj evrocentrične politike, koja bi oslabila savez.

General Kiesseling je pod udar ponovo došao 1983., kada je pozvan na raport u kabinet Glavnog komandanta Rodžersa, koji ga je tada upozorio da NATO nije debatni klub nego vojno-politički savez u kome je disciplinovano poštovanje hijerarhijskih odnosa u odlučivanju zakon i pravilo. Takođe mu je objašnjeno i da on sebi samoinicijativno i neovlašteno pripisuje mnogo veće kompetencije od onih koje mu daju akredetivi zapadnonemačke vlade. Takođe je i upozoren da on nije de facto prvi glavni zamenik vrhovnog komandanta NATO koju po pravilu obavlja Britanac, nego običan nemački zamenik komandata, što mu daje protokolarni status, jer ga ta funkcija u vojnoj strukturi NATO ne uključuje u lanac izdavanja komandi između Vrhovnog komandanta (Amerikanca) i načelnika generalštaba opet Amerikanca. Da se natezanja oko nadležnosti ne bi nastavila, Rodžers mu je poverio mesto pomoćnika za Ratnu Mornaricu, sa nadom da se prejašnji nesporazumi više neće ponoviti.

Dok su Rodžers i njegovi pomoćnici mislili da će time sprečiti generala Kiesselinga da mnogo priča, on je veoma ozbiljno i temeljtio shvatio svoju dužnost. Iako je bio stručnjak za tenkovsko ratovanje i oficir kopnene vojske, savladao je sve lavirinte mornaričke problematike.

Za Kiesselinga je to bilo ipak previše, mada je uspešno savladao i ovu prepreku. Počeo je otvoreno da izaziva generala Rodžersa. Pošto mu je bila nametnuta savetodavna funkcija u vezi RM članica NATO, Kiesseling nije propuštao priliku da pri svakom susretu sa Rodžersom, gurne pod nos da je on tenkovski general. Na susretima je nosio beretku sa amblemom najelitnije oklopne divizije Bundeswhera, sa kojom je komandovao od 1971-1976., kao i druge oznake sličnog karaktera..

To je toliko nerviralo Rodžersa, da je odlučio da pokrene mehanizam legitimne odmazde bez opomena i elastičnih ukora. Tačno na prvu godinu stupanja na dužnost generala Gintera Kiesselinga u NATO paktu, Birou za bezbednost NATO iz Glavnog stana Zajedničkih snaga za Evropu SHAPE – Casto, stigao je zahtev, da se „sadašnji pomoćnik Glavnokomandujećeg NATO, general-pukovnik Ginter Kiesseling, star 58. godina, neoženjen, stavi na mere praćenja.

Posle dva meseca opservacija, na stolu generala Rodžersa stigao je detaljan izveštaj o kretanju generala Kiesselinga, njegovim navikama i ponašanju. Ono što je u detaljnom izveštaju pisalo iznenadilo je i samog Rodžersa. Naime, diskretnim praćenjem i operativnim radom, koji je obuhvatio temeljite provere utvrđeno je sledeće: da je Kiesseling nekoliko puta po dolasku u Brisel, zahtevao da kuću koja mu je data na korištenje, deli sa svojim vozačem (muškarcem), da su kod Kiesselinga zabeleženi neuobičajeni gestovi prema osobama istog pola (svoje pomoćno osoblje istog pola je ponekad bez ikakvog povoda grlio, mazio po glavi, hvatao za ruke. Registrovano je i da je voleo duge šetnje, i to sa muškarcima, koje je s vremena na vreme držao pod ruku. Da se sagovornicima unosio u lice ili pokušava ostvariti bliski telsni kontakt sa dugim rukovanjem, da u svojim privatnim prostorijama šeta nag, a kad prima kolege nosi samo lagani kućni ogrtač. Posle toga pred sagovrnicima praktikuje egzibicionističke radnje, seda u fotelju i otkriva pojedine delove tela. Izveštaj je sadržavo i nalaze nekoliko vojnih lekara i neuropsihijatara, koji su zaključili da je Kiesseling nastran i da kod njega postoji kineofobija (Cynophobia - abnormalni strah od pasa). Zaključeno je da je to kod njega, snagom volje, bilo sakrivano dugo vremena pa je onda tako uspeo da zauzme visoke vojne položaje u peridodu od 1976-1980. Tako je u Ministarstvu odbrane u Bonu, imao velike mogućnosti da zauzme još više pozicije u čemu je i uspeo, a savladao je i sve prepreke da ne dođe u sukob sa društvenim shvatanjima i vojnim pravilima i propisima.

Ključno u obaveštajnom izveštaju je bilo sledeće: „ ... Sada kada je postigao svoj životni cilj, on više ne može biti tako oprezan i lutati prilikom odabir svog erotskog objekta. Ako se odluči i aktivira homoseksualni potencijal nagone će zadovoljavati tamo gde će najlakše naći partnera. To može biti njegova ovdašnja sredina ili za to specijalizovani barovi, lokali, klubovi, daleko izvan kontrole naših organa bezbednosti.“

Sa ovom rečenicom sudbina generala Kiesselinga je bila zapečaćena. On je postao čovek koga je trebalo pod hitno pomeriti iz NATO, ne samo iz moralnih razloga nego i ličnih. Rodžers je ovim izveštajem dobio snažan adut u razgovoru sa Vladom SR Nemačke o Kiesselingu, jer ako ga otera na klasičan način u Bonu će krenuti priča o sukobu dve jake ličnosti i dvoboju u kome Rodžers zbog manjka znanja i obrazovanja, je popustio pred obrazovanim čovekom. Ovako je dobio savršenu priliku da „Herr doktora“ povuče iz bezbednosnih razloga, jer po njemu, biseksualna osoba kakvom je označen Kiesseling, koja zna mnoge tajne NATO pakta mogao postati predmet neprijateljeve obrade i moguć predmet ucene, neprijateljskih kriminalnih elemenata.

Većanje generalštaba NATO trajalo je kratko i data je preporuka da sami Nemci, u najvećoj tišini, bez mnogo buke i medijskog senzacionalizma reše problem.

U junu 1983. iz Kastoa u Bon je upućen ceo izveštaj o Kiesselingu. Prvi koji ga je pročitao bio je ministar odbrane Manfred Werner (24.Septembar 1934 – 13.Avgust 1994), zatim državni sekretar u Ministarstvu odbrane Joakim Hielhe koji je bio glavni koordinator vojnih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi i na kraju i sam kancelar Helmut Kol (3.april 1930 —16. jun 2017). Konsultacije nisu trajale dugo, a kabinet kancelara je doneo odluku da se kompromitovani Kiesseling povuče prvom prilikom iz štaba NATO iz zdravstvenih razloga i prevremno penzioniše, a kompletan proces sprovešće sam ministar odbrane Werner.

U periodu od septembra 1983., do početka fenruara 1984., odnosno do smenjivanja bez ikakvih počasti, general Kiesseling proživeo je pravo psihičko mrcvarenje, jer su ga, sam ministar odbrane i vojna kontrašpijunaža amaterski sporvedenom operacijom izložili takvom stanju. U želji da prikriju prave uzroke smene, posredstvom nemačke visokotrižane tabloidne štampe objavljene su posledice iz izveštaja o generalu Kiesselingu. Krenula je u medijima metoda javne psihijatrije gde su se nagađali psihološki problemi samog Kiesselinga, kada se to razvilo. Na kraju je sve postalo apsurd. Dok su se političari prali od afere Kiesseling profitila su najviše dva generala sa četiri zvezdice. Prvi je bio sam Rodžers, koji se otarasio na duži rok nemačkog zamenika Komandanta NATO i sam Kiesseling koji uprkos svemu što u svojoj penziji neće morati da skriva da će njegovu penzionersku usamljenost, i monotoniju da razbijati onaj koji je duge meseca javnog prezira, podsmeha i patnje bio uz njega i jedni ostao odan, kao i onaj koji se posle svega uselio kod njega u stan. Njegov lični vozač.

Kurir.rs/A.Mlakar