OD POSLA VEKA DO KORUPCIJSKOG SKANDALA KOJI JE POTRESAO ZAPADNU EVROPU: Kako je izgledala nabavka F 104 Starfajter za NATO pakt!

Sa nabavkom lovca F 104 “ Starfighter” za Nemačko ratno vazduhoplovstvo ( Lutfwaffe) niko nije mogao sanjati da će se to izroditi u jednu od najvećih lobističkih i korupcionaških afera koja je potresla Zapadnu Evropu tokom 1960 tih i 1970 tih godina prošlog veka.

F-104 Starfighter je promovisan u evropskog lovca šezdesetih godina prošlog veka. On je trebalo da zameni zastarele F-86E(K) i F-84G(F). Ugovorom je bilo predviđeno da se za potrebe NATO saveznika u Evropi, proizvodnja obavlja na evropskom kontinentu, kao što su to Kanađani radili za svoje potrebe (Canadair CF-104). Tako je posao bio podeljen evropskim saveznicima.

Evropski deo proizvodnje odvijao se u četiri proizvodne grupacije – Sever, Zapad, Jug i Italija. Holandija (North Group) ARGE (Arbeitsgemeinschafc) – Nord (Work Group North); sa angažovanim firmama iz susedstva Fokker, Aviolanda (+ 2 Danske kompanije), zatim Hamburger Flugzeugbau (HFB), Weserflugzeugbau, Focke-Wulf (Nemačke kompanije). Ova grupa proizvodi 350 aviona; Belgija (West Work Group): Avions Fairey S.A. and SABCA (Societe Anonyme de Constructions Aeronautiques), ovoj grupaciji je pripalo za proizvodnju 188 aviona; Nemačka (South Work Group) ARGE (Arbeitsgemeinschafc) – Sud, uz angažovanje sledećih firmi: Meserchmitt, Hinkel, Dornier i Siebel. Finalizacija proizvodnje u gradu Manching. Njima je pripalo da proizvedu 210 aviona kao i MBB (Messerschmitt-Bolkow-Blohm) sa 50 aviona; Italija angažuje: Fiat, Aercer, Macchi, SIAI-Marchetti, Piaggio and SACA, koji prema planu isporučuju 199 aviona.

Pre donošenja odluke o evropskoj proizvodnji, znalo se za izvesne probleme, koje je avion u verziji F-104C ispoljio. Naime, to je tada bio klasični lovac-presretač, kome je čak i top 20mm Vulcan M.61 (dvocevna verzija), bio uklonjen. Konstruktorski tim na čelu sa Keli Džonsonom (Clarence Leonard „Kelly“ Johnson), uspeo je da učini značajna unapređenja u konstrukciji, a sa kooperantima da ponudi najsavremeniji SUV za dejstva, kako po ciljevima u VaP, tako i po ciljevima na zemlji. Ovaj SUV je baziran na radaru NASARR [F15A-41B NASARR (North American Search and Ranging Radar)].Takođe, dobio je pouzdaniji pogon oko motora Geeneral Elcctric J79-GE-11A turbojet, zatim novo sedište Martin-Baker Mk GQ7A „zero-zero“. Nemački F-104G osposobljen je za nošenje i dejstvo nuklearnim bombama „1-Mt B-43“. Njih 250 je osposobljeno za ove zadatke (mada te bombe nisu nikada bile u skladištima Luftwaffe). Tako zapadni saveznici dobijaju univerzalni avion klase lovac-bombarder označen sada kao F-104G Super Starfighter.

Najviše primeraka ovog tipa kupila je Nemačka čak 700 aviona, jer je tadašnji ministar odbrane Franc Jozef Štraus (Franz Josef Strauß ) bio veoma zagrejan za nabavku ovih letelica.

Ovaj lovački avion, je bio jedan od retkih koji je podelio vojnu i civilnu stručnu populaciju oko njegove vrednosti. Pojedini poklonici su se divili njegovoj prefinjenoj eleganiciji (među njima i koautor članka), dok su ga drugi smatrali neuspelim projektom.

Da se vratimo najistaknutojoj ličnosti ove afere. Dakle, Štraus je bio predsednik hriščanske socijalne unije, član savezne vlade na različitim pozicijama i dugogodišnji ministar – predsednik savezne države Bavarske. Štraus je tokom svoje političke karijere bio veoma kontraverzna ličnost.

Nabavka savremenih lovaca za Luftwaffe je bilo jedan od njegovih prioriteta, a već 1961 godine izabran je lovac-bombarder kompanije Lockheed F-104 Super Starfighter. On je kupovinu lovaca, zapravo mogućnost njegove proizvodnje u Evropi, označio kao „posao veka“.

Spominjalo se da je posle završetka Drugog svetskog rata bio prevodilac i desna ruka poručnika Ernesa F Hausera ( Ernest F. Hauser) koji je bio obaveštajac CIC (Counter Intelligence Corps -CIC). Ubrzo se uključio u politički život. Uključio se u osnivanje Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Član Bundestaga postao je 1949 i ponovo 1953, ali je ubrzo postao Savezni ministar za specijalne poslove u drugom kabineu kancelara Konarda Adenauera (Konrad Hermann Josef Adenauer). Tokom 1955 postaje savezni ministar za nuklearnu energiju. Ubrzo, 1956. prelazi u ministarstvo odbrane i kao najmlađe civilno lice upravljao je Bundesverom.

Prema nekim istorijskim izvorima, koji su različiti, Štraus je navodno naručio čak 888 komada (u raznim verzijama), iako je već bilo poznato da je i u američkoj avijaciji taj lovac često padao. Tako se u literaturi i novinarskim tekstovima može pronaći podatak da je do 1961 .godine bilo izgubljeno 49 primeraka F-104. Uzroci pada letelica su bili različiti, ali su nastajali pretežno usled nepouzdanosti motora, kao lošeg položaja sedišta za katapultiranje (C-2) pa sve do do precenjenih karakteristika letelice.

Kupovina lovaca proglašena je istorijskim poslom i objavljen je na sva zvona. Međutim negativni saldo padova ove letelice ubrzo je nastavljen i u nemačkoj avijaciji, pa je uskoro F 104 dobio naziv od nemačkih pilota „leteći mrtvački sanduk”. Mada postoji priča, da su taj epitet nadenule udovice poginulih pilota.

Naime nemački piloti su tokom mira počeli da ginu kao da su leteli iznad Vijetnama. Štraus koji je zbog velikog broja padova došao pod udar medija i nikada nije hteo da preuzme odgovornost za svoj kobni izbor, te je i dalje je ostao pri stavu da je to ugovor vek koji je sklopila Nemačka u svojoj istoriji.

U odbrani svog stava izmišljao je različite izgovore među kojima je i bio taj da su nemački piloti loše obučeni za let na ovoj letelici.

Sve je dodatno još više eskaliralo, kada je svedočeći pred Senatom američkog Kongresa bivši lobista Lokida Ernes Hauser rekao istražiteljima da je ministar odbrane Savezne republike Nemačke Franc Jozef Štraus i njegova partija dobili čak 10 miliona dolara „mita“ da se olakša izbor F-104. Vest je odjeknula kao bomba i u nemačkim medijima, pa su tabloidi brže bolje krenuli da kopaju po ugovoru i tražili bilo kakvu informaciju o ovom spornom poslu.

Štraus je žestoko demantovao ovu informaciju, pa je krenuo na svakog ko je to objavio tražio, da to isto demantuje. Protiv Hausera je podneta bila čak i tužba za klevetu, jer takva informacija nije bila potkrepljena dokazima, međutim Štrausova tužba pred američkim sudom je ubrzo odbačena.

U Nemačkoj, nanbavkom aviona F-104 i svim malverzacijama kao i aferom oko velikog broja izgubljenih letelica krenuo je nedeljnik Špigl. Zbog obilja dokaza koji su izneseni Štraus je morao već 1962 godine da podnese ostavku. Međutim, Rudolf Augstien uhapšen na Štrausov zahtev pre ostavke, zbog otkrivanja tajnih podataka je odležao u zavoru čak 103 dana. Kancelar Adenauer našao se pod pritiskom javnosti, pa da smiri medije, naterao je Štrausa da podnese ostavku na funkciju ministra odbrane, što je to ovaj 19.novembra 1962 godine i uradio. Takođe, sredinom 1966. na red je došao i general Verner Panitski (Wernher Panitzki) tada na dužnosti komandanta Luftwaffe. Interesantno, on je podlegao pritisku svog kolege, proslavljenog pilota-asa iz Drugog svetskog rata general-potpukovnika Johana Štainhofa (Lieutenant General Johannes Steinhoff).

Osim Nemačke, korupcionačkim skandalom oko nabavke lovca F 104 Starfighter bila je obuhvaćena i Holandija, gde je u nabavci, čak 120 lovca umešan bio kontroverzni princ Bernard. On je od kompanija kupio čak 120 Starfightera, ali je na svoj privatni račun inkasirao čak 1,1 milion dolara. Ovom finansijskom inekcijom F-104 je pobedio u oštroj konkurenciji francuski Mirage III koji je već viđen kao novi holandski lovac. Čak je i susedna Danska, koja je prvo nabavila J-35 Draken (51 aparat), morala je da nabavi i 51 avion Super Starfighter.

Na „mito“ kako bi se nabavili lovci F-104 nije odoleo čak ni daleki Japan gde je provizija za članove komisije koji su odlučivali o nabavci licence ovog lovca iznosila 3 miliona dolara po osobi.

Da se podsetimo da je japanski ASDF preko Mitsubishi Heavy Industries, koji je radio varijantu F-104J i F-104D dobio 227 proizvedenih aviona (sa oslabljenom verzijom NASARR).

Afera sa Starfighterima izbila je čak i u Italij,i gde su vladajući demohrišćani takođe optuženi, da su uzeli milione dolara za nabavku licence za proizvodnju Super Starfightera.

Afera je još više eksplodirala posle svedočenja bivšeg lobiste oko primanja mita. Većina aktera ove afere je u svim zemljama izvedena pred sud, ali su tamo većina njih preuzeli ulogu naivnih ljudi i uporno su poricali dokaze koji su ih teretili da su uzeli mito.

Interesantno je da je desna ruka u svim ovim poslovima Lokidovog marketinga bio Saudijac Adnan Kashogi inače poznati svetski preprodavac oružja. On je kao posrednik u vezi sa nabavkom F-104 zaradio čistih 106 miliona dolara. Zanimljivo je, da je on tokom ovog posla počeo sa provizijom od 2,5%, zatim ju je povećao na 15 posto.

Kompletan scenario korupcije uprkos svim aferama pukao je 1975 godine. Tada je američki senator Frenk Črč ( Frank Church) koji je istraživao sa CIA, zadao skoro posmrtni udar kompaniji Lokid. Potrešena korupcijskim skandalima od Evrope do Azije, kompanija je umalo porpala.

Naime on je otkrio dokumente prema kojima su funkcioneri kompanije Lokid članovima „prijateljskih vlada” za usluge platili 22 miliona dolara. Cela stvar sa korupcijom okončana je kada je američki predsednik Džimi Karter (Jimmy Carter, junior) 1977 potpisao Zakon o zabrani podmićivanja (Foreign Corrupt Practices Act) u inostranstvu s čime je stavljena tačka na celi slučaj.

Zaključak:

Mito – davanje i primanje je toliko poznato da ga ne treba posebno objašnjavati. Ipak smo dužni istaći i neke pojedinosti koje su vezane za sam avion, a koje u velikoj meri podgrevaju ovu aferu.

Keli Džonson je u projektovanju ovog aviona, kao nikad do tada konsultovao pre svega pilote veterane Koreskog rata, te je iz njihovih zahteva nastao avion kojeg smo predstavili u ovoj reportaži. Pomračenje slave ovaj avion je zapravo stekao u SAD, kada je zbog nepouzdanosti rada motora J79-GE-7 – nastalo četrdeset ozbiljnih nezgoda u toku petogodišnjeg perioda, sa uništenih 24 aviona i pogibijom 9 pilota.

Proizvodnja u Lockheed i proizvodnja kod saveznika dala je u konačnom cifru od 1.554 izrađenih aviona “Super Starfajtera” u raznim verzijama.

Kako je afera najviše pogodila Nemačku da se koroz faktografiju osvrnemo na nabavku za njene potrebe:

Vazdušne snage Nemačke su imale 700 aviona F-104 “Super Starfighter”, od toga:

– 210 iz sopstvene proizvodnje,

– 255 iz Holandije,

– 89 iz Belgije,

– 50 iz Italije, i

– 96 iz Amerike

Ukupno 700 aviona

Dakle Nemci su izgubili u udesima 270 Super Starfighter. To je oko 30 procenata od ukupnog broja. Svakako da je pogibija 110 pilota najstrašnija brojka u ovim incidentima. Međutim, stopa gubitaka kod Nemaca nije veća u odnosu na druga vazduhoplovstva, uključujući i United States Air Force. Recimo, Kanada je imala gubitak od 50 posto aparata od 200 svojih jednosedih CF-104. Ali je to javnosti vešto prikrivanao.

To i dalje znači da je ovaj avion nesiguran. Ako se prisetimo da je Luftwaffe imala gubitke od 36 procenata u korišćenju Republic F-84F Thunderstreak, koga je Starfighter nasledio u zadacima, nešto u toj matematici ne štima.

Druga strana medalje:

Royal Norwegian Air Force je tokom perioda korišćenja svojih F-104G imao svega šest incidenata na 56.000 letačkih časova, a Spanish Air Force nije izgubiio niti jednu letilicu u letačkim aktivnostima.

Kurir.rs/A.Mlakar