TATA, DA LI SI TI UBICA? Imala je 25 godina kada je saznala strašnu istinu o ocu, posle jednog poziva cela porodica je rasturena

"Tata, da li si zaista ubio na stotine ljudi?" sigurno nije pitanje koji bi mnogi postavili svojim roditeljima.

"Bila je to moja majka. Rekla je 'Slušaj, nemoj da paničiš, ali tata je u zatvoru. Ne brini, sve je to samo politika". Do tog trenutka nikad tatin posao nisam povezivala sa diktaturom", rekla je Analija za BBC.

Njen otac je Eduardo Emilio Kalinec, bivši policajac koji je služio u vreme brutalne vojne hunte Horhea Rafaela Vidala koja je vladala Argentinom od 1976. godine do 1983.

Druga žena, Paula, takođe je doživela krah kada je otkrila tajne svog oca. Kada je imala 14 godina, nju i brata odveo je u jedan kafić i rekao im da radi kao policajac u civilu. Kasnije je shvatila da je bio špijun i da se "infiltrirao" među levičare kako bi otkrio ko su "izdajnici režima".

"Kada sam napokon shvatila ko je moj otac bila sam posramljena. Osećala sam se kao saučesnik. Sada znam nešto, a ne mogu ništa da promenim. To je kao kada vam neko poveri tajnu koju niste hteli da čujete i čuvate", otkriva Paula.

Prošle su godine dok se nisu pomirili sa tim iz kakvih porodica potiču. One su deo "grupe sinova, ćerki i rođaka počinilaca genocida". Tako bar sebe nazivaju. U javnosti otvoreno osuđuju ono što su njihovi očevi uradili zbog čega ih se porodice odriču.

Tokom suđenja na desetine svedoka identifikovalo je Eduarda Kalineca kao učesnika u ispitivanjima i mučenjima u tri različita logora. Opisivali su ga kao mladića prodornog glasa, u srednjim dvadesetim, niskog i tamnog, sa nabijenim vratom i brkovima.

Oni koji su preživeli su ga se bojali, jer su znali da ima "veoma grozan karakter". Većina iz logora nije preživela. Strahuje se da su mrtvi.

Ana Marija Kareaga imala je šesnaest godina i bila je u trećem mesecu trudnoće kada su je odveli. Seća se da ju je "doktor K" šutirao kada ju je pronašao u toaletu. Bio je veoma ljut kada je saznala da im je prećutala da je trudna. Tada je vikao: "Hoćeš da ti raširim noge i iščupam dete".

Migel Agostino je potvrdio da je Kalinec jedan od trojice muškaraca koji su ga pet dana zaredom neprekidno mučili i pržili strujom... Delija Barera je imala 22 kada su je odveli u tajni zatvor gde je Kalinec bio raspoređen.

"Vezali su mi oči, skinuli me golu i vezali su me za metalni krevet. Tada su krenuli da me prže strujom. Okrivili su me da sam podmetnula bombu u policijskoj stanici, a nisam to uradila. Tražili su mi imena", priseća se Delija torture u razgovoru za BBC, prenosi Telegraf.

Kaže da je Kalineca videla jednom tokom tih 92 dana koliko su je držali zatočenu. Povez na očima joj je bio popustio. Verovala je da je "doktor K" pravi doktor, jer joj je rekao da su joj slomljena rebra.

"Uspela sam da nakratko vidim njegovo lice. Nikad neću moći da ga zaboravim. Prepoznala sam ga i na suđenju", rekla je ona.

Suđenje Kalinecu trajalo je godinu dana, a to je samo jedno od mnogih suđenja koja se i dalje vode u Argentini za zločine koji su počinjeni pre skoro 40 godina. Više od 1.000 vojnika i policajaca osuđeno je za kršenje ljudskih prava na teške kazne. Oko 370 procesa i dalje je u toku.

Paula je Analiju upoznala pre nekoliko godina, kao i još nekoliko druge dece vojnika i policajaca koji su osudili ono što su njihovi očevi učinili. Ni to se nije dogodilo slučajno. Naime, Vrhovni sud je 2017. godine doneo presudu kojom se zločincima, poput Kalineca, omogućavalo da izađu na slobodu i da budu pomilovani. To je izazvalo masovne proteste. Oko pola miliona ljudi je izašlo na ulice i tražilo da se presuda povuče, na kraju je to i učinjeno.

Tada je Analija objavila potresan status na Fejsbuku i tako je sve krenulo. Javili su joj se ćerke i sinovi drugih osuđenih očeva i zajedno su izašli na ulice. Mnoge od njih su zbog toga porodice odbacile. Braća i sestre više ne pričaju sa njima...

"Bila sam toliko srećna što sam pronašla još nekog kao što sam ja. Znala sam da nisam jedina. Oni su me razumeli kao što niko nikad nije", priča Analija koja je do tada o svom bolu pričala samo sa psihologom.

Nada se da će zajedno sa grupom uspeti da natera svog oca da prizna zločine i tako omogući da i drugi zločinci budu optuženi.

Zbog toga planiraju da omoguće da deca zločinaca mogu da svedoče o svojim saznanjima. Da kažu nešto što su u detinjstvu čuli. Poput jednog mladića koji je krišom čuo oca kako priča da je žive ljude bacao iz helikoptera u okean.

"U društvu te osuđuju ako kažeš nešto protiv oca, ovo je patrijahalno društvo. Tvoj otac, tvoja krv. A šta kada ti je otac silovatelj, mučitelj, lopov?", pita Analija.

Ipak akcije njihove grupe ne nailaze na preteranu podršku. Pogotovo ne među žrtvama i rođacima žrtava.

"Neposlušni sinovi i ćerke imali su mnogo prilike do sada da progovore. Što nisu?", ogorčena je Delija Berera. Dodaje i da nikom od njih ne bi ni verovala, pogotovo onima koji i dalje kažu da vole svoje očeve iako su zločinci.

Deci zločinaca je i dalje teško da kažu da više ne vole svoje očeve.

"Nije lako obrisati sva ona lepa sećanja. Kako možeš malo da voliš, malo da ne voliš. Ja odbijam da zaboravim mog oca kakvog sam ja upoznala. Jedan deo mene i dalje ga drži u sećanju. To je to kontradiktorno sa čim ja moram da živim. Neki su se odrekli prezimena, ja to ne želim da uradim. Neću mom ocu da dozvolim da zadrži pravo na prezime. To je i moje prezime, moja porodica, moja istorija", kaže Analija.

Paula isto ne želi da promeni prezime. Ocu, dok je još bio živ, rekla je da će ga zadržati, "da bi mogla da ga opere".

Kurir.rs/BBC