UBISTVO ALEKSANDRA LITVINJENKA: Kako je trovanjem polonijumom 210 započet drugi Hladni rat između Moskve i Zapada

Dana 23. novembra 2006. u bolnici Univerzitetskog koledža u centru Londona u bolničkoj postelji preminuo je odbegli agent ruske Federalne službe bezbednosti FSB, Aleksandar Litvinjenko, koji je 1. novembra primljen u bolnicu sa simptomima trovanja hranom. Detaljne toksikološke analize su tek 22 novembra u večernjim satima potvrdile da u organizmu Litvinjenka postoji radioaktivni element ” polonijum 210″. Kako se zdravstveno stanje Litvinjenka pogoršavalo terapija, a terapija nije dala rezultate on je narednog dana preminuo.

Aleksandar Litvinjenko rođen je 1962. godine u Voronježu u porodici , kapetana MVD. Njegov otac Valter služio je kao vojni bolničar u u brojnim logorima kojima je upravljao MVD. Aleksandra je uglavnom vaspitavao deda, vojni pilot i učesnik Velikog otadžbinskog rata. Posle završetka srednje škole 1980. godine, Aleksandar je pozvan u vojsku i upućen u diviziju MVD ” Đeržinski”, a posle godinu dana upisao se u školu MVD u gradu Ordžonikidezu. Tu se i oženio 1982. Sa porodicom prema potrebama službe prošao je mnoge gradove u nekadašnjem Sovjetskom Savezu. Nekoliko godina je služio i u posebnim jedinicama KGB. Presudna godina za njegovu karijeru bila je 1986. kada je prešao u KGB u skektor koji se bavio borbom protiv šverca, krađe oružja i municije, a već 1988. prebačen je u odeljenje kontrašpijunaže KGB. Kada je posle sloma SSSR-a došlo do reorganizacije KGB Litvinjenko je krajem 1991. prebačen u Moskvu, gde je postao radnik FSB. Iako je u prvom braku dobio dvoje dece Litvinjenko 1993. napušta ženu i počinje da živi sa drugom ženom Marinom. Mnogo godina kasnije njegova prva žena Natalija je govorila da nju i svoju decu Litvinjenko nije video punih 6 godina. Natalija je Aleksandra ponovo videla tek 1998. tokom konferencije za štampu kada je Litvinjenko sa još šest svojih kolega ispričao da je imao zadatak da likvidira ruskog oligarha Borisa Berezovskog (preminuo u Britaniji 2013. primedba autora).

Posle te konferencije kada mu je telefonirala on je počeo da posećuje svoju prvu porodicu.

Priča sa Berezovskim datira iz 1994. za vreme istrage povodom pokušaja ubistva ovog oligarha radiodirigovanom minom koja je bila postavljena pod automobil parkiran kod ulaza u njegovu firmu. Bomba je aktivirana u trenutku kad je mercedes Berezovskog prolazio mimo vozila. U eksploziji je poginuo vozač, dok su Berezovski i njegov telohranitelj ranjeni. Naručioci likvidacije nikada nisu pronađeni. Tokom istrage Litvinjenko se nekoliko puta susreo sa Berezovskim, i tad datira priča da mu je ponudio svoje usluge i kontakt sa FSB.

Litvinjenko je 1995. kao pripadnik specijalnih jednica FSB poslat u vojne operacije u Prvom čečenskom ratu, kada je bio ranjen. Posle oporavka 1997. prebačen je u Upravu za razotkirvanje kriminalnih grupa i organizacija (URPO) koja je inače supertajna jedinica FSB. Tamo je dobio dužnost starijeg operativnog saradnika.

Prekretnica je bila 1998. kada se obratio javnosti, sa još grupom oficira FSB , kada su saopštili da su od rukovodioca UPRO još 1997. dobili naređenje da ubiju Berezovskog, koji je u to vreme bio zamenik sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske federacije. Međutim Litvinjenko i njegovi drugovi su odbili naređenje bez obzira na pretnje i sazvali su konferenciju za novinare. Među maskiranim bezbednjacima samo je Litvinjenko imao otkriven obraz. Inače novembra 1998. rukovodilac FSB postao je Vladimir Putin, koga je ta konferencija veomai znervirala, ali interesantno da nikakva istrge ili kažnjavanja nije bilo. Jedino što je tajna uprava UPRO bila rasformirana ekspresno, a oficiri raspoređeni po drugim odeljenjima FSB. U jednu grupu za rešavanje istig problema prebačen je i Litvinjenko, koji je 1999. optužen za prekoračenje ovlaštenja, prebijanje zatvorenika. Uhapšen je i smešten u zatvor Lefortovo. U novembru 1999. je oslobođen, ali je opet uhapšen i smešten u istražni zatvor Butirski. Početkom 2000. istraga je obustavljena, a Litivnjeno pušten iz zatvora, prethodno potpisavši da neće napuštati zemlju. Pokrenut je i treći postupak, a njegov pokrovitelj Berezovski je počeo da pada u Putinovu nemilost. Protiv Berezovskog je bilo podignuto nekoliko optužnica za finansijski kriminal. Berezovski se uspeo od suđenja i zatvora da se spase tako što je prodao akcije svojih firmi Romanu Abramoviču i pobegao iz zemlje.

To je i savetovao Litvinjenku kome je obećao finansijsku podršku i bekstvo u SAD preko Ukrajine i Turske. Inače Litivinjenko je pomagao već tada istoričaru iz SAD Juriju Feljštinskom oko knjige kako je FSB skovao zaveru i Rusiju uvukao u Drugi čečenski rat, tako što je digao u vazduh stambene zgrade u Moskvi i Volgogradu.

Bekstvo iz Rusije

Bekstvo iz Rusije sa lažnim pasošem organizovano je 20. oktobra 2000. O bekstvu je odmah bio obavešten Berezovski i Flještinski. Litivinjenko je sa ženom i detetom stigao je avionom iz Moskve u tursko letovalište Antalija, odakle je planirao da ode do američke ambasade i preda se Amerikancima.

On je u pratnji Aleksandra Godfraba čoveka od poverenja Berezovskog otputovao iz Antalije u Ankaru gde se nalazi američka ambasada. Međutim u hotelu Šeraton prilikom sastanka sa advokatom za migracije iz ambasade SAD rečeno mu je da azil mora da čekam mesecima, jer su kvote popunjene. Posle saznanja da CIA ima uvek u rezervi blanko čiste ” zelene karte” i da se može naći za nekoliko sati u Vašingtonu sa dozvolom za boravak ulila mu je nadu o spasu, ali mu je za uzvrat traženo da li ima tajni za prodaju. Pošto je Litvinjenko sa sobom poneo gomilu dokumenta i saznanja kako je FSB dizao u vazduh stambene zgrade po Moskvi i Volvogradu kako se sve svalilo na Čečene nadao se da ima garanciju. Tokom razgovora sa agentom CIA u amabasadi, ništa od onoga što je zanimalo Amerikance, Litvinjenko nije imao pojma, niti je znao imena koja su od njega tražili Amerikanci. Posle razgovora koji je trajao puna tri sata, jedan od agenata CIA je samo rekao: ” Želim vam uspeha, to nije naš resor”. Litvinjenkov zahtev za vizu za SAD je odbijen.

Jednio što je ostalo Litvinjenku bilo je da se vrati u Moskvu. Međutim Goldfrab je let umesto preko Istanbula, organizovao preko Londona s objašnjenjem da mora da kupi neke tehničke uređaje. Kad je stigao u London, Litvinjenko je odustao od presedanja na let za Moskvu i zatražio politički azil u Engleskoj. Iste večeri je saslušan od strane britanskih vlasti na aerodromu Hitrou.

Englezi su dobili potpukovnika FSB koga nisu mogli tek tako lako da odbiju, nego su ga pustili, ali mu nisu dali politički azil, pošto je bilo potrebno nekoliko meseci posmatranja, razgovora da bi se uverili u njegovu istinitost. Politički azil je podrazumevao stanovanje i skromna materijalna davanja, ali u zamenu za tajne informacije. Po dolasku Litivinjenka je odmah počeo da finansira Berezovski. Iako se tumačilo da Litvinjenko nema osnova za azil jer njegovi problemi nisu imali karakter političkog proganjanja, ishod je bio neizvestan. Jurij Flještinski, koji je zvaršavao knjigu ” Rusija eksplozivom razorena” bila je potreban pomoć, a Litvinjenko se složio da bude koautor knjige. Knjiga je izašla 2001. i doživela kraći uspeh na Zapadu, a te iste godine Litivinjenko je bio osuđen na tri godine zatvora u Moskvi. Zbog knjige, ali i uz pomoć lobiranja Berezovskog, Litvinjenku je dodeljen politički azil. Porodica Litivinjenko je dobila na raspolaganje kuću u severnom delu Londona, i apanažu od 60.000 funti godišnje od fonda kojim je upravljao Berezovski.

Litivinjenko se posvetio pisanju knjiga, na osnovu dokumenata, koje je doneo sa sobom. Jedna od knjiga je bila “Lubjanska zločinačka grupa”. Knjiga je trebala da razotkrije FSB kao organizaciju koja zemlju tera u teror. Međutim priča u knjizi je bila toliko neubedljiva, da je usmeto književnog uspeha Litivinjenko doživeo krah.

Finasijski slom naterao ga je da se počne baviti konsultanskim aktivnostima na realizaciji bezbednosti nekih energetskih firmi koje su imale ispostave u Rusiji. Iako otpisan od Berezovskog povremeno je za njega odrađivao mogućnosti susreta ruskih i čečnskih disidenta i proveravao ih. Već tada su uveliko vođeni pregovori da se on uz amnestiju vrati u Moskvu.

Prekretnica je bio slučaj Jukos kojim je upravljao oligarh Mihail Hodorkovski. Jukos je 2003. godine bio najveća naftna kompanija Rusije. Litivinjenko je dobio ponovo zadatak da se bavi slučajem Jukos da prikupi podatke o tome koliko je novca koji je pripadao Ruskoj federaciji bio sakriven po of-šor kompanijama. Sumnjalo se da je u pitanju suma od 25 milijardi dolara, koju su odneli odbegli oligarsi.

Dva meseca pred smrt Litivinjenko je odleteo u Izrael gde se sastao sa desnom rukom Hodorkovskog Leonidom Nevzelinom. Dosije Jukos je bio gotov i sastojao se od velikog broja dokumenata u elektornskoj formi. Mnogo kasnije počela je da se spominje teza da je Litivinjenko ucenjivao Nevzlina preko dosijea Jukos. Na meti su bili i neki direktori koji su azil našli u Britaniji i Izraelu jer su tamo bili sigurni da neće biti izručeni Moskvi.

Dana 12. oktobra 2006 Litvinjenko dobija britansko državljanstvo.

Slučaj Politikovskaja

Litivinenjko je prema kazivanju različitih medija bio angažovan i u nezavisnoj istrazi oko ubistva novinarke Ane Politikovskaje.

Dok se priča oko Jukosa širila, na secnu su iznenada nastupila dvojica bivšig agenata FSB Dimiriji Kvotun i Andrej Lugvoj, a takođe u igiri su bili italijan Mario Skarmela, Jurij Švec i Jevgeniji Limarev, koji su se povezali sa Litivinjenkom.

Priča koja postoji, kaže da je Litivinjenko dva puta trovan elemntom ” polonijum 210″. Za prvog čoveka koji je možda stajao za trovanjem Litivinjenka je bio optužen Limarev, ali je dokaza nije, a i delovanje polonijuma nikakvog efekta nije ostavila na žrtvu. Usledila je i priča oko ucenjivanja Berezovskog i dokumenata koje su doneli Kvotun i Lugovoj i da su ti dokumenti koštali milion dolara.

Prekretnica cele priče usledila je 1. novembra 2006 posle večere u suši baru dok su sedeli Litivinjenko i Skarmela i pili čaj. Povratak kući bio je fatalna po Litvinjenka, koji je osetio mučninu i prebačen je u bolnicu, jer se mislio na trovanje hranom. Naglo opadanje kose nateralo je lekre da posumnjaju da je u pitanju trovanje talijumom, ali su rezultati bili negativni. Tek dan pre smrti radiološka analiza potvrdila je prisutnost radioaktivnog elementa polonijum 210.

Smrt Litivinjenjka je odjeknula u svetu posebno u britanskim medijima koji su počeli da naovde razne opcije ko bi mogao da učestvuje u likvidaciji i zašto. Neki su sumnjali da je bio u pitanju pokušaj likvidacije Berezovskog, dok su dobrobavešteni počeli da dovode u vezu Jukos sa likvidacijom Litivinjenka.

Tragovi su nađeni i kod dvojice bivših operativaca FSB Lugovja i Kvotouna koji su osumnjičeni, ali su napustili Britaniju. Rezultati da li je polonijuma 210 bilo kod Italijana Skramele nisu nikad saopšteni.

Britanci su od Moskve tražili njihovo izručenje, ali je Moskva negirala da ima bilo kakve veze sa tim i za likvidaciju optužila Leonida Nevzelina, bivšeg suvlasnika Jukosa. Međutim u toj optužbi nedostajao je motiv ubistva i zašto bi suvlasnik Jukosa ubio Litivinjenka. Počela su razna nagađanja o ubistvo, a Skotland Jard je odabcio da motiv likvidacije Litivinjenka leži u slučaju Jukos i da je po sredi sasvim drugi motiv, koji nije naveden.

Politički odnosi Moskve i Londona su veoma brzo zahladneli zbog slučaja Litivinjenko, koji je sahranjen par dana kasnije u prisutvu porodice i bliskih prijatelja.

Ovo ubistvo je bio povod za početak novog Hladnog rata koji je eskalirao 2014. godine.

Kurir.rs/A.Mlakar