INTERVJU DARKO TANASKOVIĆ: Erdoganov cilj je: Turska SEDMA SILA SVETA do 2023: Neoosmanizam je aktivan, ali u potpuno novom ruhu!

Pismo penzionisanih turskih admirala o Istanbulskom kanalu i najava napuštanja konvencije o Montreju ustalasao je strati u Turskoj, koje su kuliminirale najavom predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da će u junu ove godine početi izgradnju kanala bile su povod da o ovoj temi a i o najavi proslave stogodišnjice Republike Turske 2023. godine razgovaramo sa profesorom i orijentalistom Darkom Tanaskovićem, bivšim ambasadorom u Turskoj, Azerbejdžanu, Vatikanu i UNESKO-u, koji odlično poznaje politička i društvena kretanja u Turskoj.

Da li se može smatrati pismo 103 penzionisana admirala Erdoganu oko Istanbulskog kanala i izlaska Turske iz konvencije u Montreju novi pučem sekularista, s obzirom da su označeni kao “zaljubljenici u staru Tursku”.

Glavni javni tužilac je kao osnovu za pritvaranje deset admirala koji su bili najaktivniji u pripremanju saopštenja o štetnosti napuštanja "Konvencije iz Montrea" i agitovali za njegovo potpisivanje naveo "udruživanje radi zločinačkog delovanja protiv bezbednosti države i ustavnog poretka". To je zvanična kvalifikacija, dok je predsednik Erdogan izjavio da se pučistički akti ne mogu podsvesti pod pojam slobode govora. Posle neuspelog vojnog puča iz 2016, počeo je žestok Erdoganov obračun sa svima za koje procenjuje da se ozbiljnije suprotstavljaju načinu na koji on vodi Tursku i upravlja društvenim i političkim tokovima u njoj. Taj obračun i dalje traje, a proglašavanje "pučistom" i pripadnikom "terorističke organizacije Fethulaha Gulena FETO" postale su patentirane etikete koje vode u pritvor i pred sud. Nema sumnje da posle kampanje hapšenja i masovnih penzionisanja oficirskog kadra i praktičnog isključivanja nekad moćne Armije iz uticaja na zbivanja u zemlji i na utvrđivanje njenog spoljnopolitičkog kursa, u vojnim krugovima vlada veliko nezadovoljstvo. Armija se u Turskoj tradicionalno smatrala i ponašala kao najčvršći bedem kemalizma, garant i zaštitinica Ataturkovog sekularnog nasleđa, za koje je jasno da se postepeno relativizuje i ustupa mesto naglašenijem afirmisanju islamskih verskih vrednosti. Ne verujem, međutim, da su nezadovoljnici iz armijskih redova u ovom trenutku sposobni da s izgledim na uspeh preduzmu bilo kakvu radikalnu akciju protiv sistema koji oličava Redžep Tajip Erdogan. To, naravno, nikako ne znači da je sukob između sekularista, umerenih muslimana i islamista u Turskoj definitivno okončan. To su, uostalom, pokazali i poslednji lokalni izbori, u kojima je Erdoganova AK Partija izgubila vlastu u dvama najvećim gradovima, Ankari i Istanbulu.

Istanbulski kanal je evidentno da predstavlja megalomanski projekat turskog predsednika Erdogana. Da li Erdogan sa njim želi da se Ankara pozicionira kao globalni igrač i dobije značajna finansijska sredstva kao Egipat od Sueckog kanala.

Erdogan je sklon projektima koji deluju megalomanski, ali je on neke od njih uspešno realizovao, pa u procenama valja biti oprezan. Deklarisani cilj ukupne turske politike, kako spoljne tako i unutrašnje, pod Erdoganovom dirigentskom palicom, jeste da ona 2023. godine, na stogodišnjicu stvaranja Ataturkove Republike, postane jedna od sedam najuticajnijih država u svetu. Što se konkretno tičezamisli o prokopavanju Istanbulskog kanala od Crnog do Mramornog mora, ona odavno postoji. U predizbornoj kampanji 2011. godine, predsednik Erdogan je najavio izgradnju ovog kanala, kako bi se rasteretio Bosfor i omogućio nesmetani prolaz plovilima velike tonaže. Završetak radova predviđen je za 2023. godinu. Bosforski moreuz je zaista preopterećen, a Istanbul i ekološki i bezbednosno ugrožen sve intenzivnijim saobraćajem kroz ovaj plovni put, ali je sigurno da projekat prokopavanja nove morske spojnice između Crnog i Mramornog mora za Tursku ima i značajnu ekonomsku, bezbednosnu i političku dimenziju. O njegovoj izvodljivosti stručna mišljenja su oštro podeljena, ali se od ove ideje ne odustaje, tako da je izrada tehničko-ekonomske dokumentacije završena krajem 2015. godine, turski Parlament je 2016. usvojio zakon o dodeljivanju zemljišta za njegovu izgradnju, pa je čak sklopnjen i poseban sporazum sa Panamom o razmeni iskustava u gradnji i upravljanju kanalom. Početak radova je, međutim, u nekoliko navrata odlagan.

Turska je u skorašnjoj istoriji najavljivala nekoliko puta izlazak iz konvencije u Montreju 2008, 2014, 2016 i sad 2021. Da li se iza tog plana krije motiv da neko hoće Crno more samo za zemlje koje izlaze na njega.

S obzirom na svoj geostrategijski položaj i ulogu, tzv. "Turski sistem prolaza", koji uključuje Bosfor, Mramorno more i Dardanele, jedan je od najznačajnijih i najneuralgičnijih plovnih puteva uopšte. Bilateralni sporazumi o režimu korišćenja ovog morskog prolaza počeli su da se dogovaraju još od kraja Rusko-turskog rata i proglašavanja nezavisnosti Krima 1774. godine, a od 1841. godine i Londonske konferencije pristupilo se multilateralnom pregovaranju, u kome su učestvovale sve zainteresovane države, kako priobalne tako i velike sile. Posle propasti Osmanskog carstva, Ugovorom iz Lozane (1923) predviđeno je da Turska ima teritorijalni suverenitet nad moreuzima, ali da njima neposredno upravlja "Međunarodna komisija za prolaze", da bi "Konvencijom u Montreu" (1936), čiji je potpisnik bila i Kraljevina Jugoslavija, upravljanje predato Turskoj. Od tada je ova temeljna "Konvencija" na snazi, s tim da su promene konjunkture u međunarodnim odnosima povremeno dovodile do zahteva pojedinih aktera da se ona u pojedinostima izmeni i prilagodi igri njihovog odnosa interesa i snaga u datom trenutku. Još od teških rasprava koje su prethodile sklapanju "Konvencije u Montreu", uz određeno pojednostavljivanje, može se reći da postoji kontinuitet triju interesnih pristupa uspostavljanju režima plovidbe od Crnog do Egejskog mora: zapadne sile, među kojima je u početku najaktivnija bila Velika Britanija, zalažu se za maksimalnu liberalizaciju plovidbe trgovačkih brodova, ali što veće rastrikcije za ratne, kako bi otežali spuštanje Rusije na "topla mora", Rusija, naprotiv, traži slobodnu plovidbu, odnosno što manja ograničenja, i za ratne brodove, dok Turska nastoji da u upravljanju prolazima obezbedi što veću samostalnost. Za sada nema realnih izgleda da Turska napusti "Konvenciju", jer bi to i njoj stvorilo prevelike i praktično nerešive probleme. I sâm Erdogan je ovih dana demantovao poviku o takvoj (neposrednoj) nameri Turske, ali i rekao da će Ankara uvek tražiti najbolja rešenja za regulisanje plovidbe moreuzima i da se neće libiti napuštanja ugovornih obaveza koje se za nju pokazuju štetnim. Eventualno prokopavanje Istanbulskog kanala stvorilo bi novu situaciju, pri čemu se već danas postavlja pitanje da li bi Turska imala pravo da stranim plovilima nalaže da ne plove kroz Bosfor, koji je u režimu "Konvencije", već kroz "njen" kanal.

Da li je Erdogan izgubio vlast u Istanbulu i predao je u ruke levice zbog Istanbulskog kanala.

Ne bih to neposredno povezivao. Pobeda opozicije, koju samo krajnje uslovno možemo nazivati levicom, bila je tesna, ali ima ogroman politički i simbolički značaj. U ovom kratkom razgovoru nema uslova za iole razvijenije razmatranje razloga koji su doveli do tog, za mnoge iznenađujućeg ishoda. Još je nezahvalnije davati određenije prognoze u pogledu daljeg razvoja situacije na društvenoj i političkoj sceni Turske, ali je sigurno da će procesi i tokovi zbivanja biti izazito dinamični.

Prema vašoj analizi koliko je realno da ovako gradniozni projekat bude završen do 2023. godine, na stogodišnjicu turske republike?

Nisam stručan, a ni dovoljno obavešten da bih mogao pristupiti takvoj analizi. Projektni zadatak je zaista grandiozan. "Istanbulski kanal" bi trebalo da bude dug 45 do 50 kilometara, širok 145 do 150 metara, a prosečna dubina bi mu bila 25. metara! Cena radova se okvirno procenjuje na 16 milijardi dolara. Meni je sve to teško i da zamislim, pa i kraj radova 1923. godine.

Davne 2009. godine napisali ste knjigu "Neosmanizam" i sad novu “Pusto tursko”. Da li se po vama turski pogled na region tad i sad izmenio. Da li je išta ostalo od neoosmanizma, s obzirom da se Erdogan politički razišao sa njegovim ideologom profesorom Davutogluom.

Turski pogled na region se nije izmenio, on u vrednosnoj, ideološkoj i strategijskoj dubini ostaje neoosmanistički, ali taktika nastupanja prema i na Balkanu delimično jeste, posebno prema Srbiji i državama na bivšem jugoslovenskom prostoru. Pristup je sada uravnoteženiji i konstruktivniji, a ja bih rekao i realističniji. Neoosmanizam je stariji i dugovečniji od svog najpoznatijeg teoretičara Davutoglua. Njegov razlaz sa Erdoganom je stvar razlike u pogledu na aktualnu političku praksu i, možda, tekuće sprovođenje neoosmanističke doktrine, a ne i na samu doktrinu. Pročitajte studije sadašnjeg najuticajnijeg Erdoganovog spoljnopolitičkog savetnika, profesora Ibrahima Kalina, pa će vam biti jasno da se on i Davutoglu kreću dvama trotoarima iste ulice, ali u istom smeru.

(Andrej Mlakar)