OPERACIJA PET TOPOVNJAČA: Kako je MOSAD Francuzima ispred nosa na Božić ukrao ratne brodove

Operacija „Pet topovnjača“ naziv je za tajnu operaciju koju je izvela izraelska obaveštajna služba u Francuskoj kako bi otela pet topovnjača čiji izgradnju je ugovorila izraelska ratna mornarica, a koje zbog embarga nisu sve isporučeni jevrejskoj državi.

Podesećanja radi. U predhodnim ratovima, koje je vodio, Izrael je masovno koristio francusko naoružanje. Čak, smatra se, da su Francuzi bili jedan od glavnih snabdevača, naoružanjem.Ubrzo posle trećeg arapsko-izraelskog rata, a na pritisak arapskih zemalja, francuski predsednik Šarl de Gol, uveo je embargo na izvoz naoružanja u tu zemlju.

Operacija izvlačenja 5 „zarobljenih“ topovnjača je bila veoma složena i trebalo je mnogo umešnosti, zananja, veštine, organizacije i koordiniranja velikog broja učesnika, kako bi se izvlačenja topovnjača izvelo. To se nije moglo izvesti bez obmanjivanja francuskih vlasti. Tajna služba, Mosad je odlučila da se Izrael ne sme iodreći ovih brodova, jer su oni neophodni RM.

Izraelci su vešto iskoristili mnoge okolnosti koje su im išle na ruke, a pre svega pripremili su posade brodova koje su u Francusku doveli kao turiste. Faktički to su bili pripadnici Ratne mornarice Izraela angažovani u ovoj operaciji. Na svakom brodu bila je posada od 6 oficira i 35 podoficira i mornara. Umešni izraelski operativci odabrali su vreme početka operacije (noć uoči Božića), a stručnjaci RM napravili su rutu plovidbe tako da bi u početku zavarali francusko obezbeđenje luke.

Operacija je stratovala odmah posle uvođenja francuskih snakcija. Kako navodi izraelska literatura početkom 1968. godine kada je operacija počela u luci Šerbur nalazila su se 34 pripadnika RM Izraela, već u decembru 1969 godine pridodato im je još 74 pripadnika, a ostatak je prispeo iz zemlje u zadnji momenat. I ova grupa je maskirana. Pod vidom turista. Većina je bila smeštena u hotelu „Atlantik“ na obali, a hranili su se u obližnjem restoranu „Tuorville“, tačno preko puta luke, kako bi mogli da posmatraju svoje borodve i imaju ih stalno na oku.

Tajna služba Mosad bila je odlučna da Izrael ove brodove ne sme izgubiti, pa je scenario operacije morao biti sačinjen pedantno i sistematično, sa svim detaljima i svim mogućim alternativnim potezima koji su se mogli preduzeti saglasno situaciji i u pravo vreme.

Morao se izigrati i embargo francuske vlade i njima ispred nosa uzeti sopstveni brodovi. Mosad nije ništa prepuštao slučaju pa je uspostavljena veza i sa pojednim operativcima francuske kontraobaveštajne službe SDECE koji su bili proizraelski nastrojeni, iako je zvanični embargo zabranjivao saradnju dve obaveštajne službe. Osim toga, a kada je za to bilo potrebno u različitim fazama operacije, angažovane su i brojne društvene veze, uključujući tu i pojedine francuske funkcionere.

Mosad je zamislio da operacija startuje tako što je operativcima na terenu dat zadatak da krenu u potragu za funkcionerima, političarima i drugim uticajnim ljudima kako bi se što bolje izigrao embargo. Nakon uspostavljanja embarga, francuska vlada je naložila brodovlasniku da povrati primljeni avans poručiocu, što bi izazvalo situaciju, da ne postoje nikave šanse da se brodovi preuzmu, jer i nisu više vlasništvo Izraela.

Posle konsultacija oko toka operacije, iskristalisala se ideja, da se neisporučeni brodovi prodaju fiktivno nekoj stranoj zainteresovanoj firmi uz tobožnju saglasnost poručioca što je odmah uneto u plan operacije.

Kao najpouzdanija, odabrana je kompanija „Akers“ iz Osla sa direktorom Ole Martin Sijemom, pouzdanim osloncem izraelske obaveštajne službe. Sa njim je ugovoren modalitet kako da se posao obavi. Firma Akers se javila kao posrednik u kupovini pet brodova za račun kompanije „Star Boat Oil Company“ u kojoj je Mosad imao svoje ljude, a koji su pripremali originalnu dokumentaciju kako bi se potvrdila Akersonova namera.

Naredni potez sastojao se u pregovorima sa brodovlasnikom koji se radovao skorom odmrzavanju kapitala, ukolko bi posao bio ugovoren. Firma Akers je u pregovorima priložila pismo panamske kompanije koja je zainteresovana za kupovinu brodova, jer im trebaju baš takva brza plovila, kakva su građena za Izrael i Grčku te kako bi se isti, koristili za petroljeska istraživanja. Jedini uslov je bio da su im brodovi potrebni jer bi se trebala izvršiti na njima prepravka. Čak je kao dokaz priložen i nacrt prepravke. Pregovori su neoubičajeno brzo bili okončani, jer je prodavac bio ubeđen da su prvobitni kupci preneli pravo na novog kupca i saglasili se sa prodajom.

Jedinan od uzroka hitnosti realizaije ugovora, je bio taj, da su im brodovi potrebni jer bi se na njima trebala izvršiti značajna prepravka. Čak je, kao dokaz priložen i nacrt prepravke.

Sledeća stepenica bila je da se potpisani ugovor koji je zaključen 3. decembra 1969 mora dostaviti francuskoj vladi na odobrenje, a komisija Ministarstva dobrane mora doneti rešenje. I tu su izraelski operativci imali uspeha. Uspeli su da obezbede dve veze, dva francuska generala koji su ubrzali da se posao što pre reši. Jedan od generala Bernan Kazal, je čak na brzinu formirao komisiju u kojoj je imao dva svoja čoveka. Komisija po kratkom postupku donosi rešenje o prodaji brodova.

Finale Operacije topovnjače

Završni čin operacije startovao je odmah po dobijanju zelenog svetla francuskog Ministarstva odbrane. Poslednja grupa mornara je stigla iz Izraela veoma brzo, a u javnosti su predstavljeni kao turisti. Grupa je do polovine decembra bila kompletirana. Oni su legalno stavljeni kupcu na raspolaganje pod maskom da su iznajmljeni honorarno od strane kupca. Tako se sada oni sasvim legalno pripremaju za isplovljenje, kupuju se velike količine hrane i druge opreme u bescarninskim prodavnicama, potrebne za dugu plovidbu. Plate se redovno siplaćuju, kao i troškovi smeštaja posade po hotelima. Konačno, sve se završava 22. decembra 1969. godine kada Lučka kapetanija i carina izdaju dozvolu za isplovljenje iz luke prema Severnom moru, s tim da će konkretan datum i čas isplovljenja biti naknadno upisan, što je odgovaralo operativicma.

Nas poslednjem dogovoru operativne gupe, za čas isplovljenja navedena je noć 24/25 decembar tačno u 3 časa izjutra. Ovo je bila mudra odluka, jer su operativci znali, da će u noć uoči božića luka biti u veselom raspoloženju, a veliki broj mornara na pijanci. Posadi brodova je izdato naređenje da se nečujno okupljaju i bez ikakve buke krenu prema usidrenim brodovima. Zvaničnim vlastima prethodno je data informacija da će isplovljenje krenuti posle božićnih praznika kada se smire vremenske nepogode, a koje su zaista postojale. Niko nije ni verovao da će brodovi isploviti po olujnoj noći.

Poslednji potez bio je utvrđivanje rute plovidbe i trase kojom će se brodovi kretati od unutrašnjeg dela luke do spoljašnjeg dela. Brodovi su bili usidreni u unutrašnjoj luci iz koje su mogli isploviti dvema rutama. Prva je bila normalni pravac ka spoljnjoj luci, između lučkih dokova, zatim pored lanca obalskih utvrda, a odatle pravo u kanal La Manš. Tom rutom obično plove svi brodovi pri isplovljenju. Mešutim ta ruta je izložena stalnom osmatranju osmatračnica obalske artiljerije koja je tu bila locirana. Druga ruta je bila teža i neuobičajena. Ona je vodila iz unutrašnje luke pored tvrđave i ostrvskih stena sa desne strane. Taj prolaz je bio mnogo uži i označen kao opasan jer dubina na dva mesta je bila minimalna za normalnu plovidbu, označen kao zabranjena ruta sa preporukom da je navigatori moraju izbegavati.

Stoga je iz Izraela odlučeno da ranije u Francusku doputuje stručnjak, inače, zamenik načelnika štaba Izraelske ratne mornarice, kontradmiral Beni Talem. Za njega je pripremljen fiktivni ugovor, da vodi suprugu na pregled u Lion. On bi u pauzi pregleda, kao našao malo slobodnog vremena da kao skokne u Šerbrur. Njegov zadatak je bio, da kao odličan poznavalac luke pomogne u određivanju rute plovidbe prilikom isplovljenja.

Odluku o korišćenju težeg puta doneo je vojni ataše Izraela u francuskoj, admiral Limon koji se u noći isplovljenja takođe pojavio u Šerbruru. Njegovoj odluci su se suprostavili neki oficiri koji su tu rutu smatrali rizčnijom i opasnijom. Admiral je ostao uporan, a kao razlog zašto ostaje pri toj odluci, je naveo veći stepen tajnosti isplovljenja kao niko ne bi pomislio da će brodovi krenuti tuda. Značajno je, da se admiral pribojavao, da bi neko mogao opšti pravac prema severnom moru, da kontroliše posebno, u slučaju da neko dostavi vladi u Parizu zabranu isplovljavanja iz luke. Takođe, imao je na umu, da je čitava operacija zasnovana na obmani i prevari. Posle isplovljenja Limon se normalno vratio u Pariz.

Planeri operacije su predvideli, da im je od momenta isplovljenja potrebno dva dana da pređu 3.000 nautičkih milja do luke u Haifi i da tek po pristizanju obelodane uspeh. Za to vreme u Šerbru, prvog dana Božića kada je otkriveno da su brodovi nestali, nastao je prava uzbuna i međusobne optužbe, a sve je eksplodiralo kada se saznalo za prevaru i da su brodovi završili u Izraelu.

„Imali smo dozvolu da napustimo luku u Šerburu i mi smo je napustili tri sata ujutro i niko nas u tome nije sprečio“, rekao je komandant eskadre, kapetan fregate Ezra. On je dodao da su se brodovi tokom putovanja do Haife gorivom snabdevali na otvorenom moru, po unapred predviđenom dogovoru i mestima gde su brodovi trgovačke mornarice čekali i dopunjavali ih gorivom. Posebna priča je, kako su prošli Gibraltarski prolaz.

Za to vreme u Šerbru, prvog dana Božića kada je otkriveno da su brodovi nestali, nastao je prava uzbuna i međusobne optužbe, a sve je eksplodiralo kada se saznalo za prevaru i da su brodovi završili u Izraelu.

Zvanična Francuska se osetila prevarenom, a predsednik Pompidu, koji je zamenio De Gola na čelu Francuske, naredio je istragu i smenjivanje svih upletenih u ovu operaciju. Iz Francuske je proteran i admiral Limon.

U arapskom svetu, vest o „krađi pet topovnjača“ je odjeknula kao bomba, a saudijski kralj Fejsal je, među svima, bio najoštriji, optužujući Francusku, da je sve znala, za kompletnu operaciju pa da ju je čak i pomogla. Optužbe su išle do toga, da se govorilo i o izneverenoj ljubavi prema arapskoj naciji, zatim da je Francuska napravila konkretne tajne dgovore prema Izraelu, i da će se zbog toga suočiti sa gnevom. Naravno od toga nije bilo ništa, a pristigle topovnjače posle opremanja uzele su aktivnu ulogu u Četvrtom arapskom-izraelskom ratu protiv RM Egipta i Sirije.

Možda ova priča pokazuje, koliko je potapanje razarača INS Eilat ( 21.oktobra 1967) od strane egipatskog raketnog čamca Komar sa raketama Styx (SS-N-2), uticalo na preorjentaciju mornarice izraela da sa razarača pređe na raketne čamce (topovnjače).

Vezano za naoružavanje Izraela francuskim oružjem i tehnologijom, postoje još dva događaja, koja su imala pažnju svetske javnosti.

Prvi je uspeh Izraela sa pribavljanjem tehničke dokumentacije lovca Mirage IIIC, od kojeg je kasnije nastao Dagger, Nesher i na kraju Kfire.

Drugi je neuspeh, sa nabavkom lovca-bombardera (jurišnika) Mirage 5. No o tome drugom prilikom.

Kurir.rs/A. Mlakar