OPERACIJA EL DORADO KANJON: Američka vazdušna odmazda nad Gadafijem! Kako je lider Džamahirije za dlaku izbegao smrt!

Subota 5. april 1986. trebao je da bude jedan u nizu dana kada se veliki broj mladih u Zapadnom Berlinu spremao za izlazak i večernji provod.

U eksploziji bombe smrtno je stradao američki podoficir, povređeno je 230 osoba od kojih je 50 bilo američko vojno osoblje. Vest o terorističkom napadu na američke vojnike stigla je do Bele kuće i tadašnjeg predsednika Ronalda Regana koji je proključao od besa.

Američka administracija je odmah saopštila da je glavni krivac za ovaj teroristički napad libijski lider Muamer el Gadafi, odnosno kao kreatori ovog napada označene su libijske obaveštajne službe, koje su osamdesetih godina prošlog veka krstarile Evropom za Gadafijevim protivnicima.

Reganova administracija je tvrdila da ima čvrste dokaze da su napad izveli Libijci, iako ti dokazi nikada nisu bili predočeni javnosti, kao i da će biti izveden odlučan odgovor na ovaj napad. Mnogi su se tad pitali kako će SAD izvesti protivudar za ovaj napad i kad. Za njega nisu trebali da dugo čekaju.

Operacija „Kanjon el Dorado“ je pokrenuta.

Dok su se ruševine diskoteke pri američkom vojnom klubu rasčišćavale vojni planeri su dobili zadatak da započnu pripreme za odmazdu. Dobili su zadatak da procene koje ciljeve treba napasti, kakav vojni značaj oni imaju za Libiju, a razmatrana je i opcija likvidacija Muamera el Gadafija.

Ciljevi su se doticali Gadafijeve lične garde, položaja PVO, vojna akademija i centri za obuku. Na konačnoj listi ciljeva našli su se Gadafijeva rezidencija, komandno mesto u kasarni Azizija, kasarna u Bengaziju, mornarička akademija, mornarička baza u Sidi Bilalu i aerodromi u Ttipoliju i Bengaziju. Ove ciljeve Ronald Regan označio je kao rasadnike terorizma.

Inače, Libija je tad optuživana da je u pustinji organizovala kampove za obuku velikog broja terorističkih i revolucionarnih grupa iz Evrope, Bliskog istoka i Latinske Amerike, kao i da su kod Gadafija dolazili najtraženiji teroristi sveta. Sam Gadafi je svojim ekscentričnim ponašanjem i zapaljivim govorima podgrejavao ove priče.

Ovde valja dodati da definitivni izbor meta bio je završen dva dana pred otpočinjanje operacije. Odluka je pala da nosilac akcije bude američko ratno vazduhoplovstvo i mornarička avijacija.

Za dan kada je trebalo da počne operacija „El Dorado Kanjon“ označen je 15. na 16. april 1986. planeri operacije odlučili su da napad bude izveden istovremeno i isključivo u noćnim uslovima kako bi faktor izenanđenja bio mnog veći.

Za izvođenje operacije određeno je 18 aviona F-111 F RV SAD iz 48. Taktičkog bombarderskog vinga, sa nosača aviona „Amerika“ i „Koral Si“ poleteće aviona 14 A-6E Intruder i to po šest aviona sa nosača Amerika i 8 sa Koral Si, kao i 6 lovca FA-18 i 6 A-7E „Crosair“.

Od letelica za podršku angažovana su i dva leteća radarska mesta E-2 Hokaj, lovačku zaštitu nad Libijom pružaće palubni lovci F-14 Tomket i F/A-18 Hornet. Letelice za elektronsko ratovanje F-111 „Raven“ i EA-6B „Prowler“, koji su trebali da izvrše ometanje i uništenje raketnih sistema libijske PVO, odnosno da ih parališu kako bi napad na ciljeve bio što uspešniji.

Od borbenih sredstava izbor je pao na laserski vođene avio bombe GBU-10 i GBU-12 dok je određeni broj aviona bio opremljen sistemima „Pejv Tak“ za obeležavanje ciljeva na zemlji iz vazduha.

Ratna mornarica izabrala je kočione klasične bombe „Snakeye“i kasetne „Rockeye“, kao i protivradarske rakete za uništenje sistema PVO.

Američko vazduhoplovstvo dobilo je zadatak napada na ciljeve u glavnom gradu Libije Tripoliju: kasarnu Al Aziziju, luku Sidi Bilal kod Tripolija i aerodrom Tripoli pre svega udar na Gadafijevu transportnu flotu aviona Iljušin IL-76. Mornarica je dobila zadatak napada na kasarnu „Al Džamahirija“, aerodrom Benina.

Iako je na papiru bilo sve isplanirano, kako to biva usledilo je obrt koji je skoro pa zaustavio operaciju odmazde nad Gadafijem. Naime, za izvođenje napada planirano je korštenje američkih aviona iz evropskih vojnih baza.

Međutim zbog straha od odmazde Libije, Francuska, Italija, Španija su zabranile korišćenje njihovog vazdušnog prostora. Jedini ko je dao zeleno svetlo za korištenje svojih baza bila je Velika Britanija i njena tadašnja premijerka Margaret Tačer, koja je kako se pričalo sa time vratila uslugu za američko zeleno svetlo i prećutnu saglasnost za rat protiv Argentine i vraćanje Foklandskih ostrva pod britansku krunu.

Za Amerikance problem je bio delom rešen, imali su baza u Evropi, ali ono što je bio problem jeste što se moralo za napad koristiti zaobilazni put posebno za borbene avione F-111. Osim što je bio duži put preko Atlantika i Gibraltara sredinom Sredozemlja, potrebno je bilo i angažovanje letećih cisterni koje bi letelice dopunjavale gorivom tokom leta. Za ovaj logistički deo angažovano je 28 avio *cisterni KC-10 i KC-135 i one su pod maskom redovnih veži prebačene u avio baze Faiford i Mildenhol.

Ovde valja spomenuti da su Amerikanci par dana po otpočinjanju planiranja počeli intenzivno da prikupljaju podatke o sastavu, borbenom rasporedu i jačini sistema libijske PVO, sredstvima veze i frekventnim područjima rada radarskih stanica i raketnih sredstava.

Zahvaljujući modernoj opremi već tad su stvarani lažni osećaji o napadu i pravcima odakle dolaze američki avioni. Naime, više dana intenzivno su ometane libijske radarske stanice i sredstva veze. Ljudstvo koje je bilo na borbenim sistemima ubrzo je intenzivnim ometanjem više dana bilo poptuno iznureno i apatično jer je utvrđeno da se radi o elektronskom ometanju, pa je posade PVO sistema poptuno zanemarile mogućnost napada.

Ovakav način delovanja imao je velike štete po posade libijske PVO. Iako je lansirano bilo 30 raketa PVO i oborena dva američka aviona odsustvo pravoremene i brze reakcije posade raketnih sistema je izostalo. Ometanje je kod dela posade stvorilo i nepovrenje u sopstvene raketne sisteme za koje su govorili da su loši, a stvorio se i utisak da do nikavog napada neće ni doći.

Početak operacije

U večernjim satima 14. aprila sa britanskih aerodroma poleteli su bombarderi F-111 F i pet EF-111A za elektornski rat. U vazduhu se našlo 24 aviona, od kojih je 6 bilo rezervnih u slučaju kvara kod F-111A i dva kod EF-11A. Prva dopuna gorivom u vazduhu bilo je na izlasku iz kanala La Manš, drugo uz obalu Španije i treće između Palma de Majorke i Sardinije.

Put od Britanskih baza do ciljeva u Libiji trajao je ukupno pet časova zapravo ruta koju su avioni morali da prelete iznosila je 4.800 kilometara, umesto 2.400 koliko bi bilo da su Francuska, Italija i Španija dale dozvolu za korištenje vazdušnog prostora za ovu operaciju.

Kada su se F-111 približili nosačima aviona u Mediteranu sa njih su poleteli FA-18, F-14, A-7 i E-2. Prawleri i RF-111A pre samog napada započeli su ometanje libijskih raketnih sistema PVO.

Napad na prestonicu Libije Tripoli započeo je 15. aprila u dva časa ujutro po lokanom vremenu. F-111 su se u niskom letu podzvučnom brzinom iz pravca mora približili Tripoliju. Laserski obeleživači su osvetlili mete i prve bombe počele su da padaju po Tripoliju.

Za to vreme mornarički F/A-18 i A-7 su napali položaje raketnih jednica PVO. Na položaje su lanisrali protivradarske rakete tipa “šrajk”. Sa letelica ispaljene su na radarske i raketne položaje i nove anti-radarske rakete HARM prema nekim procenama oko 30 komada. Inače, Gadafi je oko Tripolija koncentirsao jaku PVO osim cevne artiljerije kalibra 23, 30 i 57 mm postavljeni su bili i raketni sistemi sovjetske proizvodnje SA- 2 Divna/Volohov, SA-3 Neva, SA-4 Krug, SA-6 Kub, SA -8 Osa i francuski Kroatal, dok je raketni sistem PVO dalekog dometa SA-5 Volga bio postavljen u Gadafijevom rodnom mestu Sirt, a divizion je aktiviran tek kad su američki avioni napustili vazdušni prostor Libije.

Napad na Tripoli i Bengazi trajao je ukupno 12 minuta. U napadu laserski vođene bombe pogodile su Gadafijevu rezidenciju. On je izbegao smrt jer je u trenutku napada spavao u svom šatoru u dvorištu predsedničke rezidencije. U američkom napadu poginula je njegova usvojena ćerka, dok su dvojica sinova ranjeni. Sam Gadafi ostao je čudom nepovređen.

Prilikom napada stradalo je nekoliko civilnih objekata i stranih ambasada.

Američki gubici

Operacija napada izvedena je bila besprekorno, međutim i na strani napadača zabeleženi su bili prvi gubici. Dok se mornarička avijacija vratila na palube nosača aviona bez ijednog gubitka, vazduhoplovstvo nije bilo te sreće. Jedan F-111 prilikom povratka morao je prinudno da sleto u bazu Rota u Španiji, zbog kako je navedeno pregrevanja motora, ali jedan F-111 se nije pojavio u zoni prvog susreta sa avio-cisternom. Avion je oboren od strane libijske PVO i pao je u more.

U ranim jutarnjim časovima 15. aprila iz baze Mildenhol poletela su dva izviđačka aviona SR-71 Black bird kako bi snimile štetu koja je pričinjena u ovom napadu.

Pregledom snimaka ustanovljeno je da je napad bio uspešan jer su uništena predsednička rezidencija Azizija, pomorska akdemija u okolini Bengazija i na aerodromu Tripoli uništeno je nekoliko transportnih aviona Iljušin IL-76, na aerodromu Benina četiri lovca MiG-23, dva transportna aviona Foker F-27 i dva transportna helikoptera Mi-8 i dva borbena Mi-24.

Gadafijeva osveta skadovima

Muamer Gadafi iznerviran ovim napadom 15. aprila u znak odmazde naređuje kao osvetu da se na bazu Šeste flote američke mornarice u Mediteranu na ostrvu Lampeduza lansiraju dve balističke rakete R-17 (SCUD B) koje su pale u more na nekih 300 metara od obale i nisu napravili nikakvu materijalnu štetu osim što se stanovništvo uznemirilo.

Američka javnost pod oznakom hitno izvestili su o uspešnosti ove operacije, debata o tome koliko je ova operacija bila zaista uspešna i dalje traju.. Mnogi su i danas ubeđeni da je napad na američki Boing 747 koji je eksplodirao iznad mesta Lokerbi u Škotskoj 1989. bila prava Gadafijeva osveta za napad 1986. Upravo ovaj slučaj Libiju je odveo u izolaciju.

Kurir.rs/A. Mlakar