ŠTA HOĆE OD NAS? DAĆU IM PENZIJU SAMO DA PUCNJAVA PRESTANE: Pogranični ukrajinski gradić očajno posmatra gomilanje ruske vojske

Uvaćen na liniji vatre, između ukrajinskih snaga i proruskih separatista, Marinka je grad koji je svet zaboravio.

Masovno gomilanje ruskih snaga u blizini granice, najveće od prisvajanja Krima 2014. godine, kao i očigledna propast primirja, uznemirili su Zapad koji sada strahuje da se Rusija sprema na invaziju. Američki predsednik Džo Bajden pozvao je Vladimira Putina da spusti loptu ali je izbacivanje ukrajinskog diplomate iz Rusije pod optužbom da je špijunirao samo dodatno potpirilo tenzije.

Basova živi u Marinki, malom gradu 23 kilometra jugozapadbno od Donjecka, uporišta separatista i 80 kilometara od ruske granice. Ožiljci rata vidljivi su na svakoj kući u kraju. Deca se igraju na polju uz zvuke pucnjave a s vremena na vreme, poneki ukrajinski vojnik prošeta ulicom.

Pre rata, stanovnici Marinke su redovno odlazili u Donjeck da rade i u nabavku. Gradić je najžešće borbe video 2014. i 2015. godine, kada je direktno bombardovan centar grada. Basova se seća da je bežala od "vatrenih lopti" koje su padale sa neba i da je privremeno izgubila sluh, kao posledicu povrede glave.

Kada se front stabilizovao, a ukrajinski rat se sveo na tinjajući konflikt, Marinka je postala raskrsnica regiona. Sve do proleća 2020. kada je zbog pandemije koronavirusa, kontrolni punkt zatvoren a porodice koje žive na različitim krajevima grada su razdvojene.

Basova počinje da plače kad pomene ćerku koja živi u Donecku i koju nije videla već godinu dana. Njena komšinica Svitlana Derkač se oseća isto. Nije videla unuka koji je rođen u Donjecku. Pokazuje medvedica koga je napravila za dečaka. "Navikli smo se na rat ali nas je korona dotukla", kaže.

Derkač pokušava da ne brine previše ako se ispostavi da će Rusija zaista krenuti na Ukrajinu. "Ako se nešto desi, moraću da se saberem", kaže. U međuvremenu, sadi baštu i priprema kolače za Uskrs.

Posle razgovora sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, ukrajinski lider Vladimir Zelenski je pozvao na sastanak Ukrajine, Rusije, Nemačke i Francuske. NATO, SAD i EU su poručili Ukrajini da ima njihovu podršku.

Ali u Marinki, retki su oni koji veruju da će Zapad stvarno uskočiti ako Rusija krene. "Ni Evropi ni SAD nismo potrebni sa svojim problemima", kaže Derkač. Čini se i da je Ukrajina zaboravila na Marinku.

Kada je rat počeo 2014. isporuke gasa su prekinute i od tada ništa nije sređeno. Većina prodavnica i firmi u gradu je zatvorena. Polja su zasejana minama, zbog čega ih je nemoguće obrađivati. Pijaće vode nema i mora da se kupuje.

Lokalci se sada oslanjaju na bašte za hranu, iako ih vojska savetuje da ne izlaze previše napolje da ih ne bi upucali.

"Život ovde staje popodne", kaža Alina Kose, direktorka lokalnog Kreativnog haba. Kose objašnjava da je u grad nekada živelo 10.000 ljudi a sada ih ima upola manje i da su šanse za ekonomski oporavak nepostojeće.

Oni koji su ostali podeljeni su međusobno i Kose smatra da su većina lokalaca ipak na ruskoj strani jer u gradu ima samo ruskih vesti, dok su ukrajinske blokirane. Ruski je i glavni jezik u gradu, iako stariji govore i ukrajinski.

Kose je ipak uverena da će Rusi, ako se odluče za napad, naići na tvrd orah. "Ako se Rusija usudi da nas ponovo napadne, biće to njen kraj. Verujte mi", rekla je ona Gardijanu. Kaže da je ukrajinska vojska sada mnogo bolje opremljena nego 2014. godine, a i bolje obučena.

U dvorištu napuštene kuće, jedan ukrajinski vojnik kaže da će Ukrajina sada moći da se odupre Rusiji. "Ako naši saveznici zatvore nebo za ruske avione i spreče ruske brodove da nas napadnu sa mora, moći ćemo da se borimo sa Rusima na terenu", rekao je on.

Objašnjava da njegova jedinica ima kanadske i američke puške ali i ukrajinsko oružje. Obučavali su ih Britanci. Pa ipak, priznaje da su ruski snajperisti koji ih ciljaju iz Donjecka dobro obučeni i opremljeni.

Noću, Marinka je pusta osim poneke grupe tinejdžera i lutalica koji prođu centrom. Nekoliko muškaraca u tišini peca na obližnjem jezeru, ignorišući upozorenja na mine.

Stara pekara je uništena 2014. Humanitarnu je 2016. otvorila protestantska crkva i jedna je od retkih preduzeća koja ovde posluju. Svakog jutra izbace 1000 vekni hleba koje pastor deli parohljanima.

Kaže da su se ljudi popravili kuće od poslednjih sukoba i da sada moraju da se ponovo pripreme za nove. "Boje se da će se vratiti onaj život koji su već preživeli", kaže.

Basova je preživela Drugi svetski rat i kaže da nikada nije mislila da može da doživi još jedan, još duži, i to pred kraj života. Kada čuje zvuke pucnjave, pomoli se u sebi.

"Šta hoće od nas? Novac? Daću im celu penziju samo da pucnjava prestane".

Kurir.rs/K.P.