KAPETAN KOJI JE NA BREŽNJEVA KRENUO OTETIM RUSKIM BRODOM: Ovo je prava istina o lovu na Crveni oktobar!

Čuveni holivudski blokbaster Lov na Crveni oktobar i danas spada u filmove koji ljudi rado gledaju. Pokušaj kapetana Markusa Remiusa Litvanca podmorničara, koji pokušava da supertajnu sovjetsku podmornicu preda Amerikancima, postala je hit. Naravno knjiga po kojoj je snimljen film istog naziva je čista fikcija sa elementima relanosti. Ali zapravo pravi "Lov na Crveni oktobar" se nije desio na podmornici, nego na brodu i bila je prva pobuna koja je uzdrmala i vojsku i sovjtesko rukovodstvo.

Kapetan 3 ranga ( kapetan korvete) Valerij Mihajlovič Sablin (Валерий Саблин Михайлович) rođen je 1. januara 1939.godine u Lenjingradu (Sankt Pestesburg) u vojničkoj porodici. Njegov otac i deda bili su takođe, oficiri i pripadnici sovjetske mornarice. Mladi Sablin vaspitan je na pričama svog oca i dede o mornarici i hrabrim podvizima mladih mornara posebno tokom Oktobarske revolucije i zauzimanja Zimskog dvorca dinastije Romanov. Posebno je bio nadahnut događajem iz 1905 godine i pobune na carskoj krstarici Potemkin i revolucionarnim zanosima pobunjenih mornar sa krstarice Aurora 1917 godine. Mladi Valeriji nije iznenadio svoj roditelje kada je sa nepunih 16 godina odlučio da dalje školovanje nastavi na prestižnoj vojnoj pomorskoj akademiji „Frunze” u tadašnjem Lenjingradu.

Poznavanje detalja i dešavanja iz tog slavnog sovjetskog perioda, Valerij Sablin bio je u ideološkom pogledu jedan od najboljih kadeta u svojoj generaciji. Njegov tadašnji mentor na akademiji, pukovnik Aleksej Lialin već tada ga je ocenio kao kadeta koji je duboko odan ideji socijalizma i sovjetskoj Komunističkoj partiji. Međutim Sablin je bio više vaspitan sa idealističkim pogledom na svet, pa su mu teško padali povremena odstupanja partisjke nomeklature od izvornih ideja marksizma i lenjinizma.

Mladog Sablina posebno je emotivno pogađala surova realnost u kojoj je živeo običan sovjetski građanin, kao i nefikasnost sistema u svim sferama, što je ovaj mladi pomorski oficir posebno bolno preživljavao i u njemu se počela polako stvarati tempirana bomba, za koju se čekao samo povod da eksplodira.

Već kao kadet, Sablin je bio politički veoma aktivan na pomorskoj akademiji pa je 1959. godine napisao jedno pismo tadašnjem generalnom sekretaru KP SSSR-a Nikiti Hruščovu (Ники́та Серге́евич Хрущёв) u kome je kritikovao neka ponašanja “drugova” iz političkog vrha. Zbog tog pisma digla se velika uzbuna u Lenjingradu pa je mladom Sablinu pretilo izbacivanje sa akademije. Međutim, zbog činjenice da je bio jedan od najboljih kadeta po uspehu i zalaganju na pomorskoj akademiji prošao je samo sa ukorom i dopušteno mu je da je završi i diplomira 1960.godine. Kao mladi poručnik, Sablin je dobio prvu dužnost na površinskom brodu u sastavu Severne flote. Već naredne 1961. godine se oženio, a 1962. rodio mu se sin. Njegova karijera krenula je munjevito da se penje pošto se radilo o sposobnom pomorskom oficiru. Kada mu je sa nepunih 30 godina života (1969) ponuđeno da preuzme mesto komandanta na jednom od razarača, to je je bila velika čast i priznanje njegovom znanju i veštinama za koje je odlikovan i dobio brojna priznanja. Međutim, njegova porodica, a još više kolege ostali su u šoku kada je on glatko odbio ovu istorijsku ponudu. Naime, razlog odbijanja bila je želja mladog oficira da pokuša da upiše Političku vojnu akademiju Lenjin- napredni ideološki studij u čemu je uspeo.

Decenijima kasnije posle Sablinove smrti njegova braća Boris i Nikolaj ispričali su ruskim medijima zainteresovanim za ovaj slučaj da im se Valerij poverio da je glavni razlog upisivanja akademije Lenjin saznanje iz prve ruke kako je jedna revolucija sprovedena u ime naroda. Sablin je bio veoma razočaran, kada na toj elitnoj školi nije uspeo doći do određenih knjiga. Deo tih koje, su bile na spisku zabranjenih za javnost, zbog njihovog izrazito antikomunističkog stava. Prema rečima braće, a kako im se navodno Valerij poverio, na školovanju je shvatio koliko je dubok jaz između Lenjinove ideje o državi i realnosti koju je sprovodio KPSS, a njegov zaključak je da ta birokratska mašina mora biti iznutra razmontirana.

Političke studije, oficir Valerij Sablin, završio je sa odličnim uspehom i već 1973 dobija prvo postavljenje na protivpodmornički brod (po sovjetskoj definiciji), odnosno na raketnu fregatu Storoževoj (Stražar) klase Krivak-1. Sablin je postavljen na dužnost političkog komesara, takozvani “zampolit”, a koja je bila druga osoba po rangu na brodu posle komandanta, ali možda, i najvažnija jer, je trebao brinuti o ideološkoj čistoti i komunističkoj pravovernosti samog komandanta, oficira, podoficira i mornara na brodu. Brodom je komandovao kapetan drugog ranga (kaetan fregate) Anatolij Potulni, koji je kod Sablina zapazio entuzijazam kojeg ulaže u ideološku nastavu sa posadom broad, kao i nadahnutim lekcijama o marksizmu. On je kasnije, tokom istrage o pobuni, ispričao da je Sablin veoma vatreno, posadi pričao o ulozi ruskih revolucionara u zbacivanju carske vlasti i uloge revolucionarno raspoloženih mornara u dešavanjima 1905 i 1917. godine. Istakao je, da on nije ni slutio kakvi će događaji uslediti dve godine kasnije dok je on komandovao brodom.Po

Pobuna na brodu Storoževoj

Raketna fregata Storoževoj klase Krivak -1 nalazila se u sastavu 128. raketne brigade Baltičke flote. Početkom novembra 1975 Storoževoj je uplovio u vojnu luku na reci Dugavi nedaleko od Rige (Letonija) gde je brod trebao da učestvuje u svečanom obeležavanju 58. godina od Oktobarske revolucije, a upravo taj trenutak je Valerij Sablin izbrao za početak akcije koju je dugo vremena planirao. Njegov cilj bio je zbacivanje vlasti Brežnjevljevog birokratskog rukovodstva u Moskvi, a koliko je cilj bio nerealan i samoubilački pokazaće sva dešavanja kada je krenula pobuna na brodu.

Valerij Sablin je zamislio da je prvo potrebno preuzeti komandu nad brodom i posadom, a zatim na čelu eskadre brodova koja će mu se pridružiti uploviti u reku Nevu u Lenjingradu odakle će zauzeti radio i televiziju sa mornarima i pozvati sve narode u SSSR-u da mu se pridruže u ustanku protiv Breženjeva, koji će on lično da predvodi. Pripreme za akciju su počele ranije Sablinovim odabirom porverenih ljudi među mornarima i oficirima koji su spremni da mu se preidruže. Najvernijeg saveznika pronašao je u moranaru Aleksandru Šerinu. Kao politički komesar, Sablin je pomno pručio biografiju svakog člana posade Storoževoja, a takođe i raspored brodova koji će učestvovati u proslavi i koji se nalaze se u raznim baltičkim lukama tadašnjeg SSSR-a. Utvrdio je analizom da na nekima ima istomišljenika, a na nekima ne. One za koje je znao da ga podržavaju uspeo je da vrbuje. Signal za početak akcije dat je 8.novebra 1975. tačno u 19 časova kada je komandantu broda Sablin javio da se grupa mornara u prostoriji simulatora PEL ( podvodni električni lokator) opija prošvercovanom votkom. Potulni, kada je tamo stigao u pratnji sa Sablinom i grupom mornara, odmah je razoružan i saopšteno mu je da je uhapšen, a zatim je sproveden do jedne prostorije u koju je zaključan, Ispred je postavljena straža. Za ostale (još uvek ne vrbovane) mornare Sablin je organizovao projekciju filma “Oklopnjača Potemkin”. Posle filma, dok je revolucionarni zanos bio na vrhuncu, Sablin je u salonu okupio sve oficire i podoficire i izložio im svoj plan i zatražio od sviju saradnju, pomoć i lojalnost. Najveći deo prisutnih mu se odmah stavio na raspolaganje, a oni koji su to odbili su sprovedeni pod pratnjom u potpalublje i zaključani. Oko 150 mornara odmah je stalo na stranu Sablina zahvaljujući mornaru Šerinu koji je indoktrinisao posadu. Ni sat vremena po otpočinjanju pobune komanda Baltičke flote nije imala pojma šta se dešava da je na jednom od brodova u toku pobuna, koja preti da se pretvori u nešto mnogo opasnije i veće.

Negde oko 20:30 časova 8. novembra 1975 poručnik Vladmir Firisov uspeo je neopaženo da pobegne brodskoj straži, da skoči u hladnu reku i prepliva do nedaleko smeštene podmornice S-163. Firisov je odmah obavestio komandanta podmornice o pobuni na Storoževoju.

Međutim, ovaj mu prvo nije poverovao i zatvorio ga je, misleći da se radi o dezerteru. Kad je beg poručnika otkriven, Sablinova “kola” munjevito su krenula nizbrdo, a to su potkrepila i kasnija dešavanja. U redovima pobunjenika nastaje pometnja, pa čak i samog Sablina, obuzima strah i malodušnost. Među ustanicima neki shvataju da su stvari otišle predaleko i bodre Sablina da krenu u preuzimanje vlasti. Sablin naređuje smetsta da se brod pripremi za isplovljavanje i zauzme kurs prema Lenjingradu, 300 nautičkih milja od Rige.

Tačno u 1 sat posle ponoći 9. novembra 1975 fregata Storoževoj je upalila svoje motore i u potpunom mraku bez navigacionih svetala, isplovila sa svog veza, a 10 minuta kasnije već je brzinom od 30 čvorova izašla iz riške luke. Tokom plovidbe Sablin je svojim istomišljenicima na drugim brodovima poslao signale, na koje se niko nije odazvao jer su svi bili zapšlašeni moguće represije vojne obaveštajne službe GRU i svemoćnog KGB. Ubrzo je Valerij Sablin shvatao da je ostao sam, ali povratka vise nije bilo.

Drama na Baltiku

Kad su se navodi poručnika Firisova pokazali tačnim, komandant podmornice je odmah vest preno nadređenima. Oni koji su bili na dežurstvima, kada su primili vest, sve im se činilo kao nečija šala. Interesantno je, da je trebalo skoro četiri puna sata da prođe da bi informacija kanalima KGB stigla do admirala Sergeja Gorškova (Серге́й Георгиевич Горшков), komandanta sovjetske mornarice. On je u početku smatrao to šalom koja je prouzrokovana prekomernim količinama votke. Kada je uspostavio vezu sa bazom u Rigi dobio je informaciju da je fregata bez ikakve najave isplovila sa svog veza prema Baltičkom zalivu. Brod se u početku na pozive radio vezom nije javljao, ali kada je to zatražio lično admiral Gorškov u 2:50 časova izjutra 9. novembra, Sablin je admiralu saopštio da je brod Storoževoj od sada slobodna i nezavisna teritorija izvan Brežnjevljevog SSSR-a.

Iznervirani Gorškov, odmah telefonom je nazvao tadašnjeg ministra odbrane SSSR- a maršala Andreja Grečka (Андре́й Анто́нович Гре́чко), koji je u gluvo doba noći probudio Brežnjeva. Sovjetski izvori tvrde da je Brežnjev, kada je saznao vest o pobuni naredio da se brod po svaku cenu mora zaustaviti, pa čak i potopiti svim sredstvima pre nego što uđe u međunarodne vode i otplovi u Švedsku ili Finsku.

Međutim, niko od vojnog vrha i polt-biroa nije znao za Sablinove namere, jer je ono što je odbegli poručnik, kasnije, ispričao bezbednjacima, činilo se kao nešto neverovatno da u jeku hladnog rata neko digne revoluciju i pri tome da otme brod. Poltičke analize su govorile da posada namerava da prebegne, a to je zaključeno po kursu koji je brod zauzeo. Takvu šamarčinu SSSR-u je trebalo hitno sprečiti.

U potragu za Storoževojem krenuli su izvidnički avioni i patrolni brodovi. Do kraja akcije u operaciju je bilo uključeno 15 brodova i 60 aviona. Sa aerodroma u baltičkoj zoni poletali su Iljušini IL-38 May koji su pretraživali Baltičko more prema Švedskoj. Brod se ste nalazio na tačnom sverozapadnom kursu, ali ne prema Švedskoj nego ka Lenjingradu. Tek kada se razdanilo izvidnički avioni uočili su dobegli fregatu. Svi pozivi, da se brod vrati u Rigu nisu urodili plodom, jer se Sablin oglušio i nastavio krusom prema Lenjingradu, pa je maršal Grečko dao zeleno svetlo da se fregata zaustavi slilom. Na Storoževoj su krenule dve eskadrile bomabredera Tupovljev Tu-16 Badger i Jak-28 Brever. Svestan da neće moći brodom da uplovi u reku Nevu i usidri se simbolično pored krstarice Aurora, Sablin je naredio radaristi da na civilnim frekvencijama emituje progleas sovjetskom narodu na ustanak i revoluciju. Brodski radarista je to doista emitovao, ali ne na civilnim već vojnim frekvencijama, pa su Sablinov proglas čuli svi u vojnim moranričkim krugovima. Sablin je ne znajući za tu prevaru, bio izdan drugi put u istom danu. U međuvremenu KGB je pokušao da zaigra na kartu razjedinjenosti pobunjene posade pa im je uputio proglas o amnestiji ako se pobuna prekine. Međutim odgovora i dalje nije bilo. Grečko je tada izdao komandu da avioni smesta napadnu i potope brod. Piloti u avionima zapravo nisu ni znali šta se dešava na moru, jer su mislili da je u pitanju jedna od brojnih vežbi, potapanja neprijateljskih brodova. Na označenim koordinatama ugledali su brod sa vojnopomorskom zastavom SSSR-a i sa članovima posade na polubi koji su im prijateljski mahali. U prvi mah piloti su samo preleteli brod i nisu dejstvovali uprkos naredbi za napad. U štabu avijacije zavladao je šok i neverica da moranarica traži potapanje sopstvenog broda, pa je Breženjev posumnjao u širu pobunu u vojsci jer i avijacija otkazuje poslušnost. Situacija je zahtevala hitnu reakciju, pa je uvedena eskadrila Jak-28. Za komandama bili su samo oni piloti, u koje su komandiri imali poverenje. Za ovu poteru bitan je još jedan detalj. Naime, u potragu, je angažovana posada jednog strateškog bombardera Tu-22, koji je naoružan raketom H-22. Međutim kako u vreme predviđeno za napad raketa još nije bila spremna, posada bombardera je odlučila da se kao kamikaze survaju na Storožnij. Vrhovna komanda dala je blagoslov za ovaj čin, ali su oni uskoro prevedni u u stanje pripravnosti, a kasnije je i cela akcija otkazana.

Komanda Baltičke flote kasno je shvatila o čemu se radi, jer Storoževoj, kako se kasnije ispostavilo nije imao ukrcano na sebi naoružanje, jer su sve rakete i municija bili iskrcani sa broda uoči proslave.

Ubrzo je brod pronađen i posle prvog upozoravajućeg preleta data je Sablinu poslednja šansa da se zaustavi i preda. Međutim brod je i dalje sekao talase Baltičkog mora, pa su se suhoji ustremili na brod i zasuli ga nevođenim raketnim zrnima. Tom prilikom od posledica dejstva stradao je jedan sovjetski civilni brod za prevoz rasutog tereta, koji se nalazio u blizini.

U prvom naletu brod nije pogođen, a tek u drugom, tačno u 12:20 sati 9. novembra 1975. brod Storoževoj je pogođen avio bombom od 250 kg. Eksplozija je oštetila krmu broda i raznela kormilarski uređaj. Brod se počeo kretati u krug nesposoban za bilo kakav manevar. Suhoji su se vratili u svoje baze, a oštećenom brodu počeli su se približavati brodovi iz potere. U trenutku kada je ekspoluzija raznela krmu, uhapšeni komandant broda Putolni uspeo je, zajedno sa grupom zatvorenih oficira da se oslobodi, dočepa ličnog naoružanja i otrči do komandnog mosta gde je pucao u Sablina i ranio ga u nogu, a zatim preuzeo komandu nad brodom.

Uskoro su fregatu sustigli brodovi iz potere i smesta se prekrcali operativci iz KGB i morarički specijalci. U 10:35 časova 9.novembra 1975. pobuna na Storoževoju je okončana, a brod zaustavljen 400 nautičkih milja od Lenjingrada. Operacija je trajala punih 15 sati, a za to vreme kompletan politički i vojni vrh Sovjetskog saveza je bio neverici, iznenađen i zapanjen.

E P I L O G

Kompletna posada broda je smesta pohapšena uključujući i one članove koji nisu učestvovali u pobuni. Brod je otegljen natrag u Rigu, a svi učesnici potere strogo upozoreni na obavezu da ćute o svemu. Međutim, naređenja nisu uspela da se sprovedu, jer je o celom događaju stanovinšto Rige počelo da prepričava svoje verzije, prenoseći vest od usta do usta.

Posada Storoževoja prebačena je u Moskvu na ispitivanje. Sablin, Šein i još 14 najistaknutijih pobunjenika, narednih 9 meseci su bili zatvoreni u zatvoru Lefortovo u međusobno izolovanim ćelijama. Vlastima nikako nije bilo jasno kako je takvu pobunu mogao da sprovede samo jedan čovek. Kada je to postalo jasno, ostatak posade koja nije učestvovao u pobuni, razbacan je na različite dužnosti uglavnom u kažnjeničke garnizone u Sibiru. Za Sablina i Šeina, kao glavne aktere pobune organizovano je posebno suđenje. Tužilaštvo je pobunu prikazalo kao kriminalni akt avanturista, koji su želeli prebeći sa brodom na Zapad preko, Švedske i da su celu stvar organizoval strane obaveštajne službe.

Suđenje je održano u strogoj tajnosti od 6 do 13. jula, a sudskim većem vojnog suda presedavao je Jurij Andropov nekadašnji šef KGB koji će kasnije postati generalni sekretar KP i predsednik Sovjetskog saveza.

Andropov je presudio aktivnim učesnicima 3-5 godina zatvora, ali su posle toga pomilovani i svi najureni iz moranrice. Moranr Aleksandar Šein kao drugooptuženi dobio je 8 godina koje je izdržao u zatvoru u Sibiru u radnom logoru.

Organizator pobune Valerij Sablin kao orgnaizator pobunu trebao je da dobije 15 godina robije, ali je na zahtev Breženjva osuđen zbog veleizdaje na smrt i streljan. Smrtna kazna nad Sablinom sprovedena je 3. avgusta 1976. na nepoznatoj lokaciji, a grob mu je i dan danas nepoznat. Neposredno pred egzekuciju dopušteno mu je da se kratkim pismom obrati ženi i sinu i da se od njih oprosti.

Uprkos skrivanju istina o raketnoj fregati Storožnij, sovjetska vlast u tome nije uspla jer iako nigde zvanično nije poublikovano o ovom događaju se preičavalo. Priču o Storoževoju u Valeriju Sablinu prvi je u svetu u kratkom dokumentarcu objavio britanski Kanal 4 početkom septembra 2000.godien.

Više informacija o pobuni na Baltiku saznalo se posle otvaranja KGB arhive. Uprkos svim dešavanjima sovjetska vlast nastojala je Sablina i pobunjene mornare prikazati kao kriminalce. Nova vlast na čelu sa Jeljcinom nastojala je Sablinovo ime i njegov čin da iskroristi u propagandne svrhe. Danas u Rusiji Sablin se smatra svojevrsnim herojem otpora totalitarnom režimu, uprkos tome Sablin ni Šain nisu ni posmrtno politički ni vojno rehabilitovani.

Na osnovu informacija o ovom događaju pokojni američki pisac Tomas Klensi (Thomas Leo Clancy) napisao je 1984 godine svoj bestseler „Lov na crveni oktobar“ (The Hunt for Red October) po kome je kasnije snimljen film. U Klensijevoj verziji priče, glavni akter je podmorničarski as Marko Remius koji razočaran stanjem u Sovjetskom Savezu otima najmoderniju podmornicu sa hidromagnetnim pogonom. Bežeći preko Atlantika pred Crvenom flotom uspeva pod dramatičnim okolnostima da spasi živote posade i nekolicine saradika i neoštećenu podmornicu dovozi do obale SAD.

Dve godine kasnije, posle Klensija još jedan Amerikanca je napisao sličan roman Endrju O Rurk (Andrew Patrick O'Rourke) pod naslovom „Pobuna na Crvenoj zastavi“ (The Red Banner Mutiny). Radnja romana je smeštena tamo gde se stvarno dogodila ova priča iz naslova, u Baltičkom moru, a glavni heroj nosi ime po stvarnom vođi pobune Valeriju Sablinu.

Kurir.rs/A.Mlakar