ŠTRAJK GLAĐU KOJI JE PROMENIO SEVERNU IRSKU: Kako je smrt Bobija Sendsa od Šin Feina napravila političku silu

Pre 40 godina, 5. maja 1981, 27-godišnji Bobi Sends, vođa IRA-e u zatvoru Mejz van Belfasta izladneo je sebe do smrti. Smrt Bobija Sendsa bila je prekretnica u "Nevoljama" u Severnoj Irskoj i otvorila prostor za uspon političkog krila Irske republikanske armije - Šin Fein.

Zbog toga su mnogi IRA zatvorenici reagovali na Vilsonovu odluku tako što su odlučili da ne nose odeću. Takozvani "prekrivač ljudi", nazvani tako jer su se pokrivali ćebadima koja su im stajala na krevetima, imali su pet zahteva: da im se dopusti da nose svoju odeću, da ne rade u zatvori, da organizuju svoje škole, da dobijaju pakete od porodica i da mogu da se druže sa svojim saborcima.

Znali su, piše za BBC Piter Tejlor koji je pratio Sendsovu priču, da im vlada neće dati status političkih zatvorenika.

Njihov protest nije naišao na simpatije van zatvora. Nacionalisti su mahom bili nezainteresovani i apatični pa je vlada, osetivši da je u prednosti, ostala pri svome.

Zbog toga su zatvorenici odlučili da radikalizuju protest - odbijali su da koriste noćne posude koje su izigravale toalet u njihovim čelijama. Umesto toga su razmazivali izmet po zidovima i urinirali po podu.

"Navikntete se na to. Budite se sa crvima", rekao je Džerald Hodžins, jedan od zatvorenika koji je tako živeo tri godine. Kejtal Kramli, koji je sa 18 osuđen na četiri godine zatvora zbog članstva u IRA, urin je prosipao ispod vrata. "Bilo je neprijatno i gadno, ali to je bilo bojno polje i mi smo mogli ili da preživimo ili da se predamo", rekao je on.

Do 1980. godine, takozvani "prljavi" protest nije urodio plodom. Zatvorenici su se onda odlučili za "nuklearnu" opciju - štrajk glađu. Procenili su da bi njihovo žrtvovanje prodrmalo pristalice i nateralo novu premijerku Margaret Tačer na kompromis.

Sedmorica zatvorenika počeli su da odbijaju hranu 28. oktobra 1980. godine. Isprva, retki su bili oni koji su verovali da će nastaviti sa tim do kraja, ali posle 53 dana štrajka, tajni kompromis je dogovoren a kumovao mu je oficir MI6, Majkl Otli. Međutim, Tačerova nije pristala i kompromis je propao. Zatvorenici su optužili perfidne Britance za izdaju. Otli kaže da je štrajk glađu bio "tragedija koja je mogla da bude izbegnuta".

Dva meseca kasnije, komandant IRA u Mejzu Bobi Sends je počeo drugi štrajk glađu 1. marta 1981. godine, na petu godišnjicu ukidanja specijalnog statusa zatvorenicima IRA. Pridružilo mu se još devet volontera. Tačerova nije ni trepnula. "Zločin je zločin. Ovde nije reč o politici već o zločinu", poručila im je. Ni IRA ovoga puta nije bila spremna na kiompromis i krenula je bora između Čelične lejdi i muškaraca čelične volje, piše BBC.

Onda se dogodilo nešto neočekivano, raspisani su lokalni izbori i Šin Feinov Džim Gibni je predložio tadašnjem potpredsedniku Džeriju Adamsu da iskoriste štrajk glađu i kandiduju Sendsa. Sends je pobedio na izborima. A kurs sukoba je pomeren.

"Nisam mogao da verujem da su moji katolički susedi, koje sam uvek tretirao sa dubokim poštovanjem, glasali za nekoga ko je želeo da uvije mene i moje prijatelje i koji je bio neprijatelj baš ove zajednice", rekao je unionista Ken Marginis.

Mesec dana posle izbora i posle 66 dana štrajka, poslanik Bobi Sends je umro. Gotovo 100.000 ljudi je došlo na njegovu sahranu šokiravši vladu koja je do tada verovala da štrajk nije imao veliku podršku javnosti. Za one koji su išli iza kovčega, Sends je bio mučenik, a Margaret Tačer ubica.

"Sends je bio osuđeni zloćinac koji je odlučio da se ubije. To je bio izbor koji njegova odganizacija nije dala mnogim njihovim žrtvama", poručila je premijerka.

Naredna tri meseca, devet drugih štrajkača je sahranjeno sa svim IRA počastima. Većina više od 60 dana nije jela. Tačerova je pomislila da je pobedila. "Suočeni sa neuspehom svoje borbe, ovi ljudi su poslednjih meseci odigrali poslednju kartu", rekla je tada. Ali, štrajk se nastavio i te jeseni.

Džerard Hodžins je 14. septembra odbio hranu. Znao je šta radi. "Štrajk je bio otelotvorenje naše borbe. Verovali smo da ćemo, ako izgubimo ovu bitku izgubiti i rat i da će sve što smo žrtvovali biti uzalud", rekao je on.

Štrajk je okončao 3. oktobra sa ostalim zatvorenicima kada je postalo jasno da će njihove porodice dozvoliti medicinsku intervenciju kako bi im spasili živote.

Tačerova je takođe popustila i zatvorenicima IRA je dozvoljeno da nose svoju odeću, druže se među sobom, ne rade i imaju više poseta. Štrajk glađu je urodio plodom, ali po ogromnu cenu.

Godinu dana posle kraja štrajka, Martin Mekginis je izabran u skupštinu Severne Irske, a 1983. godine Džeri Adams je ušao u Vestminster. Politički uspon Šin Feina krunisan je kada je Mekginis postao zamenik prvog ministra u skupštini Severne Irske, deleći moć sa zakletim neprijateljom Ijanom Pejslijem. Čak se i sreo sa kraljicom u Vindzoru kako bi, kako je rekao, "pružio ruku prijateljstva unionista sa severa". Štrajk glađu je od Šin Feina napravio najveću politiku partiju u Irskoj.

Kurir.rs/K.P.