RAKETNI ŠTIT IZRAELA: Od ARROW preko Gvozdene kupole do Davidove praćke! Ko čuva nebo od iranskih, sirijskih i Hamasovih raketa!

Razvoj izraelskog sistema za odbranu od balističkih raketa TMB ( Theater
Balistic Missile) ima svoje koren u 1980 - tim godina prošlog veka. Na
pokretanje odlučno je delovalo nekoliko faktora koje je Izrael ocenio kao zonu
visokog rizika, crni scenario koji je mogao da utiče na postojanje jevrejske
države.

Potpisivanjem sporazuma između SAD i Izraela 1986. stekli su se uslovi za
gradnju prvih temelja izraelskog protivraketnog štita u Izraelu znanog kao
«Homa» ( na hebrejskom ograda, štit), a u svetskoj javnosti poznatiji kao
«Arrow» ( hebrejski chetz). S obzirom da je Izrael strateški partner SAD na
Bliskom istoku, sporazum o saradnji nije bio nikakvo iznenađenje, pri čemu ne
treba zaboraviti da je ceo posao krenuo u vreme Reganove strateške
odbrambene incijative SDI (Strategic defence iniciative). SAD su bile
spremne da sa Izraelom dele tehnološka saznanja o protivraketnoj odbrani, a
s vremeno čak i dodatno finansijski podržati u razvoju savremenog protivraketnog sistema.

Zvanično, zajednički razvoj izraelskog protivraketnog štita krenuo je 1988.
kada je obema stranama obezbeđeno sve ono što je traženo. Izraelu je
uspelo u operativnu upotrebu da uvede sistem odbrane od balističkih raketa
na vojištu TBM (Theater Balistic Missile), SAD su uspele da provere i usavrše
tehnologiju upotrebljenu za razvoj svog antibalističkog štita čiji su neki delovi
ustupljeni Izraelcima.

Potreba za postojanjem raketnog štita veoma brzo se pojavila kao
najneophodnija stvar. Tri godine od pokretanja programa usledila je
„Pustinjska oluja“. Tadašnji irački predsednik Sadam Husein pokušao je da sa
provokacijama ispaljivanjem modifikovanih balističkih raketa Al Hussein i Al
Abas uvuče Izrael u otvorenu konfrontaciju i time sruši koaliciju koja je na čelu
sa SAD pokrenula rat protiv ove države. Mogućnost upotrebe bojevih glava

punjenih hemijskim ili biološkim oružjem, koja je svakodnevno preko medija
zasipala stanoviništvo u Izraelu stvorilo je ogromni psihološki pritisak, jer je
Irak dolivao ulje na vatru pretnjama napada na civilne ciljeve u Izraelu.
Napadom koalicionih snaga 17 / 18. januar 1991. Irak je u znak odmazde
počeo lansiranje raketa Skad na Izrael.

Za vreme trajanja Pustinjske oluje ukupno je lansirano 39 raketa Skad
usmerenih na dva važna industrijska centra Izraela, Tel Aviv i Haifu, a
nekoliko raketa palo je i na južni deo Samarie, ali i Dimone gde se nalazi
jedan od najvećih nukelarnih reaktora na Bliskom istoku. Posleratnom
analizom utvrđeno je da su samo dve osobe nastradale direktno od balističkih
raketa, dok je veliki broj pojedinica doživeo, zbog stresa srčani udar, nekoliko
ih je umrlo zbog nepravilne upotrebe gas maski. Povređenih je bilo 229, a čak
225 je nepravilno koristilo lekove i vakcine za zaštitu od hemijskog oružja što
je izazvalo zdravstvene komplikacije. Materijalna šteta prema popisu pokazala
je da su Skadovi oštetili ili uništili 332 kuće, čak 6.142 stana, 23 javne zgrade,
200 trgovina i 50 automobila. Napadi sa vojne tačke gledišta pokazali su
mane američkog PVO sistema Patriot koji je iz Nemačke i Holandije prebačen
da zaštiti Izrael od modifikovanih Skadova.

Izraelci su bili svesni da kod delovanja raketa Patriot nije bila u pitanju raketa
presretač MIM (missile intercept missile), čak i lomljava Al Huseina, već to što
presretač nije išao direktno na bojevu glavu već ka najtoplijem delu motoru
kog je uništavao, dok je bojeva glava padala, kao i delovi rakete na naseljeno
mesto.

Sve ovo je uticalo da Izrael mora da ubrza izgradnju protivraketnog štita i što
pre uvođenje rakete Arrow, koju Amerikanci nisu smatrali rivalskom raketom
pa su se njihove firme masovno uključile u proizvodnju nekih komponenti.
Samo Boing je proizvodio oko 50 odsto delova presretačke rakete. Zanimanje
za izraelski antibalistički štit pokazale su i neke zemlje poput Japana, Južne

Koreje, Indije, ali čak i Velika Britanija, ali je sve ostalo na nivou interesovanja.

Za Izraelce nije bio u pitanju raketna tehnika sa kojom su imali iskustvo još od
gradnje svojih balističkih projektila tipa Jeriho 1, već gradnja posve nove
izviđačko-osmatračke presretačke mreže NMD ( national missile defence) sa
kojom bi bio obuhvaćen svkao parče Izraela, ali i veći deo komšiluka, što je
zahtevalo značajna finansijska sredstva koja su se morala preusmeriti od
drugih budžetskih korisnika.

PROTIVRAKETNI ŠTIT IZRAELA

U izraelskim zvaničnim dokumentima protivraketni raketni sistem Arrow
označen je kao aktivni protivraketni sistem (active natimissile system)
namenjen za uništavanje bojevih glava balističkih raketa u poslednjoj fazi leta
prema određenim ciljevima. Od početka je bilo jasno da sam sistem ne može
obezbediti apsolutnu zaštitu države od masovnog napada balističkim
raketama, ali to nije ni bila njegova namena. Namena sistema je bila pre
svega odvraćanje potencijalnih napadača, koji bi balističkim raketama
pokušali da napadnu Izrael, a u slučaju da bi došlo do napada, Arrow je ima
zadatak da ublaži taj napad.

Osnov protivraketne odbrane Izraela čine baterije raketa Arrow i rakete Patriot
(PAC-3). Izrael je upkos velikom naporu uspeo da napravi dvoslojnu
antiraketnu odbranu, gde rakete Arrow predstavljaju prvi sloj odbrane, a
rakete zemlja vazdug Patriot PAC-3 drugi sloj odbrane.

Izraelski koncept protivbalističke odbrane temelji se na četri elementa:
odvrćanju (deterrence), pasivnoj odbrani (rano otkrivanje i upozoravanje,
delenje zaštitinih sredstava civilima), aktivna odbrana ( Arrow, Patriot) i
ofanzivno borebno delovanje po pretnjama što je aktivirano bilo 1999.godine,
jer je uočeno, da se najbolji rezultati ostvaruju upravo uništavanjem raketa
pred let i u samoj startnoj fazi, onda kada su najranjivije. Izraelci su smatrali

da bi se to moglo uspešno reštiti montiranjem laserskog oružja na borbene
avione ili bespilotne letelice koje su u tom periodu tek dobijale na zamahu.

ELEMENTI SISTEMA ARROW

Rakete Arrow ABM (Til Hertz) su nastale maja 1986., kada su Amerikanci sa
novcem, a Izraelci sa znanjem IAI i IMI uspostavili projekat «Mihelet
Kahoma». Početni neuspesi ovog projekta nisu nikog bacili obeshrabrili, jer
su obe strane smatrale da se radi najvažnije oružje za opstanak Izraela.

Sve je počelo sa dve tone teškom prethodnicom Arrow-1 ( Četz-1) nastalom
1988 godine. Sa masom prilikom lansiranja od 2.000 kg. Pehovi sa ovom
raketom ređali su se kao na tekućoj traci, što je rezultiralo da se odmah krene
u razvoj boljeg i usavršenijeg naslednika poznatijeg kao Arrow-2 koji je imao
seriju modifikacija u verzijama Blok 1,2, i 3 ( hebrejsko četz-2), koja je ušla u
fazu opitovanja već 1995. godine. Raketa Arrow-2 imala je startnu masu od
1.300 kg, dužina rakete je 7 metara, a širina 800 mm. Najveći domet po daljini
je 70-90 km, najmanja visina presretanja 8, a najveća 50 km. Arrow-2 je
dvostepena raketa na tvrdo gorivo, a startni motor se koristi za vertikalno
lansiranje iz lansera i upotrebljava se do aktiviranja glavnog motora, a zatim
se odvaja od ostatka rakete.

Sve je počelo sa dve tone teškom prethodnicom Arrow-1 (Četz-1) nastalom
1988.godine, sa masom prilikom lansiranja od 2.000 kg. Pehovi sa ovom
raketom ređali su se kao na tekućoj traci, što je rezultiralo da se odmah krene
u razvoj boljeg i usavršenijeg naslednika poznatijeg kao Arrow-2 koji je imao
seriju modifikacija u verzijama Blok 1, 2 i 3 (hebrejsko Četz-2), koja je ušla u
fazu opitovanja već 1995.godine. Raketa Arrow-2 imala je startnu masu od
1.300 kg, dužina rakete je 7 metara, a prečnik tela 800 mm. Najveći domet po
daljini je 70-90 km, najmanja visina presretanja 8, a najveća 50 km. Arrow-2 je
dvostepena raketa na čvrsto gorivo, gde se startni motor koristi za vertikalno
lansiranje iz lansera i koristi se do aktiviranja glavnog motora, a zatim se
odvaja od ostatka rakete. Glavni motor usmeri raketu prema cilju sa najvećom
brzinom od oko 9 maha (3060 m/s). Prilikom obe faze leta raketa koristi
vektorsku kontrolu potiska. Raketa se inače lansira prema cilju-balističkoj
raketi, tj bojevoj glavi pre nego što je poznata krivulja leta cilja i tačka
presretanja. To se radi određivanjem opitmalne tačke presretanja cilja, kada
se raketa Arrow usmerava prema njoj. Konačna faza protivraketne rakete
Arrow-2 je aktiviranje blizinskog upaljača koji usmeri rasprskavajuću bojevu
glavu na cilj i uništi sve u polukrugu od 50 m. Raketa inače, ima sopstveni
senzorski paket, koji sadrži kombinaciju pasivno-infracrvenog pretraživača
(passive infrared seeker) namenjenog otkrivanju i praćenju cilja i Aktivni
radarski pretraživač ARC (active radar seeker) namenjenih presretanju ciljeva
na manjim visinama. Upotreba rasprskavajuće bojeve glave i blizinskog
upaljača, trebala bi da poveća verovatnoću uništenja cilja. Po ispaljivanju svih
6 raketa sa lansera, moguće je postavljenje sledećih 6 za oko 60 minuta.

Devet godina kasnije, posle serije testiranja, pred uvođenje raketa Arrow-2 je
uspela uništiti raketu simulator na veoma velikoj visini, nakon čega je bilo dato zeleno svetlo da postane uništavač sistem NMD. Sistem je posato operativan
2005.godine.. Međutim, godinu dana kasnije, uočiti će se za vreme Drugog
libanskog rata 2006., da nije problem zaštita od balističkih raketa, već upravo
od cele familije nevođenih raketa, kaćuša, mirsad, kasam, jer su zapravo oni
bili veoma opasni i čak opasniji sa većim stepenom razaranja nego balističke
rakete.

Dolazak rakete Arrow u operativnu upotrebu, zaokružen je bio zapleten
(složen ?) sistem Arrow Weapon System (AWS) koji je sastavljen od sledećih
elemenata:

-glavnog radara «green pine» koga je razvila podružnica IAI Electronic, Elta
electronic industries. Radar nosi oznaku EL/M-2090 i namenjen za rano
otkrivanje i praćenje leta balističkih raketa i njihovih bojevih glava, kao i
vođenju portivraketnih presretača Arrow-2 na indentifikovane i potvrđene
ciljeve. To je radarski sistem sa elektronskim skeniranjem prostora sa radnim
frekvencijskim područjem L (500-1000 MHz) u čijem razvoju su korišćena
iskustva iz upotrebe radarskog sistema Elta music. Sistem istvoremeno deluje
u režimu otkrivanja (domet iznad 500 km) i praćenja ciljeva sa brzinama
većim od 3 km/s i u režimu vođenja protivraketnih raketa Arrow-2 na daljini od
4km od potvrđenih ciljeva.

- Citrontree (citronovo drvo), predstavlja centar za upravljanje i Hazelenut
tree (lešnjak) stanica za kontrolu vatre. Oba sistema je proizvela izraelska
firma Tardian Electronics Limited. Cenatar Citron tree povezuje informacije
koje se dobijaju od svih raspoloživih senzora, koji se uz pomoć savremene
tehnologije obrađuju i automatsko prosleđuju stanici za vođenje raketa
Hazelenut tree (Lešnjak). Osim komandanta centra u sistemu Citron tree svoj
posao obavljaju još i koordinator aktivnosti u vazdušnom prostoru, obaveštajni
oficir, specijalista analitičar presretanja ciljeva i specijalista za optimalnu
integraciju raspoloživih izvora energije. Posada u svakom trenutku može na
digitalnoj obojenoj karti da prati stanje na frontu. Kada senzori prepoznaju ispaljivanje protivničke rakete, na temelju njene lokacije odakle je lansirana i
trajektorije leta određuje se predviđena lokacija presretanja cilja što se sve
označi na digitalnom ekranu obojenom elipsom. Površina elipse se smanjuje
kako sistem dobija sve preciznije podatke o putanji leta balističke rakete, sve
dok nije određena optimalna tačka presretanja. Iz centra Citron tree je
moguće istovremeno upravljanje i kontrola presretanja 14 ciljeva. Centar
borbenog upravljanja i kontrole je povezan sa svim elementima raketnog
sistema Arrow i drugim kapacitetima Izraelskih odbrambenih snaga,
opremljenih sa savremenim informaciono-komunikacijskim sistemima.

Sistem antibalističke zaštite Izraela osim toga u svom sastavu ima još i:
šestocevni lasner sa raketama Arrow-2, informaciono komunikacijski centar,
antena radarskog sistema green pine, stanica za kontrolu rada delovanja
pomenutog radarskog sistema, stanica za snabdevanje električnom energijom
potrebna za rad sistema, stanica za hlađenje sistema nabrojanih elemenata.

Sredinom 2008.godine Izrael je počeo sa razvojem rakete Arrow 3 koja bi
trebalo da ima verovatnoću pogotka od 99 % i koja bi trebalo da ima
mogućnost napadanja raketa u višim slojevima atmosfere, na visinama od
preko 100 km.

Izraelci su sistem Arrow 3 zamislili da ima upolamanju raketu nego što je to
Arrow 2 i koja će biti samo kinetički presretač. Raketa ima glavu sa novim
tragačem koja koriguje svoj kurs na tačnu putanju nadolazeće rakete. Motor
za kretanje rakete ima vektorisan potisak. Ova raketa se od prošle godine već
nalazi u operativnoj upotrebi, a planira se i verzija rakete za moranricu i
lansiranje sa brodova, koja je još u fazi razvoja.

Izrael zbog svoje konfiguracije terena, leži u sredozemnom pojasu od Herzlije
do Haife gde je širok samo 35 km, bez Zapadne obale daje sistemu Arrow sa
presretanjem prvog udara, vreme da se izvede kombinovani vazušno-raketni
udar na protivnika, bilo konvencionalni ili nuklearni, zavisno na osnovu
satelitskih snimaka koje dostavlja obaveštajna služba.

Cena jedne baterije ovog sistema iznosi 170 miliona dolara. Amerikanci su
prispevali čak 81 milion kao pomoć pa tako sada Izrael ima operartivne već 4
baterije. Sistem se i dalje dopunjava i za to Izrael godišnje izdvaja od 100-150
miliona, pa se očekuje da će kompletan sistem u konačnoj fazi koštati od 2,2
do 2,4 milijarde dolara. Amerikanci su u kompletan sistem do sada uložili oko
600 miliona dolara.

U samom Izraelu održavale su se brojne polemike o svrsishodnosti ovog
sistema. Jedni su smtrali da je raketa prilagođena za obaranje samo familije
balističkih raketa tipa Skad, što je tvrdionekadašnji vođa projekta Homa Uzi
Rabin, dok je tadašnji zamenik ministra odbrane Izraela Erafim Sneh negirao
tvrdeći, da je Arrow može oboriti svaku balističku raketu ispaljenu iz regiona,
ali da je potrebno neprestano nadgrađivanje sistema zbog novih izazova.
Obaveštajni podaci govore da svakog dana Izraelu preti do 500 balističkih
raketa opremljenih kalsičnim bojevim glavama i da većina pripada familij Skad
bilo originalu ili modifikacijama. U poseban centar pažnje poslednjih par
godina stavljena je iranska balistička raketa šahab-3 za koju se sumnja da je
modifikovana severnokorejska nodong-1.

Ugroženost Izraela balističkim raketama je i dalje na vrhu top prioriteta
odbrane ove države. Međutim, neki izraelski planeri sumnjaju da će ikada doći
do upotrebe balističkih raketa sa nuklearnom bojevom glavom, ali se ta opcija
ne isključujue. Planeri su predviđali da će za jevrejsku državu biti mnogo
opasnije širenje artiljerijskih raketnih sistema i raketa „domaće“ izrade, što se
pokazalo kao tačno 2006.godine, što je dovelo do bujanja taktičnih raketnih
sistema od kojih su neki samo par godina od projektovanja ušli u operativnu
upotrebu.

Iron Dome- Gvozdena kupola ( hebrejski Kippat Barzel)

Kao odgovor na rat u Libanu 2006., kada je Izrael bio izložen nasumičnom
raketiranju iz Gaze i Libana, kada je ispaljeno 4.000 raketa kratkog dometa, a
u napadima su poginula 44 civila, raseljeno skoro 250.000 ljudi uz ogromnu
materijalnu štetu, kompanija Rafael Advanced Defence ubrzano je počela da
razvija sistem koji je trebao da spreči ponavljanje scenarija iz avgusta 2006.
Ovaj sistem je postao treća linija odbrane Izraela.

Izraelsko ministarstvo odbrane u februaru 2007.godine odabralo je raketni
sistem Iron Dome (Gvozdena kupola), kao buduću zaštitu od raketnih napada,

raketa tipa Grad kalibra 122 mm i ručno rađenih raketa Kassam lansiranih iz
Libana i Gaze tokom leta 2006.godine na početku Drugog Libanskog rata.

Iron Dome definisan je kao pokretni raketni sistem namenjen za presretanje i
uništavanje raketa kratkog dometa, kao i artiljerijskih granata većih kalibara u
svim vremenskim uslovima, danju i noću. Ovaj sistem može istovremeno da
dejstvuje na više mogućih pretnji.

Baterija Iron Dom sastoji se od: komandnog vozila, radara i kontejnera sa 20
raketa.

Delovanje sistema je zamišljeno tako, da radar u roku od 5 sekundi otkriva
cilj, detektuje raketu, a već u 10-toj sekundi treba da počene sa praćenjem i
dejstvom po pretnji. Radar detektuje i prati naodolazeću raketu, i podatke
šalje u komandno vozilo, gde kompjuter proračunava da li će ta raketa pasti
na naseljeno ili ne naseljeno područje. U slučaju da raketa neće pasti na
mesto, na kome bi izazvala štetu, ili ljudske žrtve, neće se ni dejstvovati.

Raketa dobija podatke od radara nakon lansiranja putem datalinka i koriguje
svoju putanju. Raketa sistema Iron Dome poseduje konvencionalnu
fragmentovanu bojevu glavu sa ugrađenim blizinskim upaljačem. U zavrsnoj
fazi navođenja raketa koristi svoj radar koji je ugrađen u bojevu glavu.

Rafael Advanced Defence je prva testiranja sistema počeo u julu 2008.godine
kada je testirana presretačka raketa Tamir. Sledeća provera usledila je u
martu 2009., kada jeopitovan protivraketni sistem na zemlji, bez borbenog
delovanja, da bi u julu iste godine izvedeno po prvi put uspešno presretanje
većeg broja raketa Kasam i Grad.

Mesec dana kasnije avgusta 2009., izraelska vojska, iako sistem nije ušao još
zvanično u upotrebu, zbog dobrih rezultata formira se novi bataljon, koji će
koristiti ovaj raketni sistem. Izrael je konačnu odluku za uvođenje ovog
sistema u operativnu upotrebu doneo posle vežbe održane januara 2010.,
kada je prikazana efikasnost ovog sistema nakon godina rada na njemu. Tada
je simuliran masovni napad raketa Grad, artiljerijskih granata i minobacačkih
mina na koje je Iron Dome uspešno odgovorio tokom dejstva u različitim
uslovima. Iako se njegovo uvođenje očekivalo do kraja 2010., to se nije
dogodilo, jer je zahtevano dodatno obučavanje ljudstva. Sistem je zvanično u
operativnu upotrebu ušao tek u januaru 2011.godine, prvo dve baterije, a
kasnije u periodu od 2012. do 2014., ušle su još tri baterije.

Pošto je doneta odluka o uvođenju sistema u operativnu upotrebu javila se
dilema o rasporedu sistema, a s obzirom na loša iskustva iz prošlosti, kada je iz Gaze lansirana serija raketa tipa Kasam.

Prvobitno je to trebala biti baza Hatzor, ali se posle nezadovoljstva građana
odustalo od toga i prva baterija postavljena je južno od grada Beršebe u
pustinji Negev i pored grada Ašekolana kako bi se ova dva grada zaštittila od
Hamasovih raketa sa područja Gaze. Inače jedna baterija može da zaštiti
grad veličine Haife. Izraelski stručnjaci procenjuju da je za čuvanje većih
gradova potrebno minimum 5 baterija. Cena jedne baterije je procenjena na
50 miliona dolara. Cena jedne rakete iznosi 35-50.000 dolara što su neki
analitičari označili kao veoma skupo, s obzirom da je cena rakete Kasam
samo hiljadu dolara, a mina desetinu dolara. Pod lavinom kritika bilo je i to što
sistem nije mogao da zaštiti naselja uz samo granicu od raketa malog kalibra i
granata kućne izrade, jer je nedostajalo nekoliko sekundi za reakciju.

Svaki Iron Dome sastoji se od sledećih komponenti: radar za otkrivanje i
praćenje leta rakete, zatim kontrolni centar C2 (Command and Control) za
upravljanje sistemom koji ima zadatak da u kratkom vremenskom periodu
proceni let otkrivene rakete i napadne samo one koji su realna pretnja. Radar
i kontrolni centar su povezani sa Izraelskim nacionalnim kontrolnim centrom
PVO.

Iron Dome radi zajedno sa nišanskim radarom EL/M- 2084, koji je proizvela
softverska kompanija Elta Systems, deo Israel Aerospace Industries (IAI).

Lanser raketa- svaka baterija ima po četri lansera sa 20 raketa „Tamir“ u
kontejneru što je dovoljno da se pokrije prostoro od 150 kvadratnih
kilometara. Iron Dome koristi vođene rakete koji imaju malu zonu delovanja
od 4 do 70 km. Kako bi se moglo delovati protiv malih ciljeva, raketa ima
poseban blizinski upaljač. Za navođenje na ciljeve koristi se elektro-optički
sistem samonavođenja.

Tipična baterija se sastoji od radarske jedinice, jedinice za upravljanje
sistemom i tri lansera, raspoređeni na istom položaju. Svaki lanser ima 20
raketa – presretača i može se razmestiti van sistema, kada se njime upravlja
sigurnom, obezbeđenom (zaštićenom), radio vezom.

Prvo pravo vatreno “krštenje” dogodilo 7.aprila 2011. kada je u vazduhu
uništena raketa ispaljena prema Beershebi. U istom je mesecu uništeno devet
raketa uz jednu propuštenu. Zahvaljujući pokazanoj efikasnosti sistema
Hamas je morao da promeni taktiku, koja je uključila ispaljivanje većeg broja
raketa na područje pod zaštitom Iron Doma, a sa ciljem da se raketni sistem
preoptereti. Kada je utvrđeno postavljanje Iron Doma oko Aškelona i Beršebe
raketama su napadnuti gradovi Ašdoda i Ofakima. U avgustu 2011.,
istovremeno je ispaljeno 6 raketa, a Iron Dome je pet projektila presreo
uspešno, dok je jedan uspeo proći odbranu i eksplodirao ostavljajući za
sobom prve ljudske žrtve posle 2006.

Posada koja sada opslužuje Iron Dome je aktivnog sastava, dok se planira da
deo novih baterija koje budu ulazile u operativnu upotrebu opslužuju vojnici
rezervisti.

Kompanija Rafael radi na daljem usavršavanju Iron Doma u širi precizni
protivraketni sistem. U planu je popunjavanje sa dvema vrstama raketa koje
će se koristiti protiv krstarećih raketa i letelica. Verzija Blok 2 moći će da vrši
odbranu od podzvučnih ili nadzvučnih projektila i letelica brzina do 1,5 maha.
Za verziju Blok 3 predviđa se presretanje raketa i projektila velikih brzina
iznad 1,5 Maha. Da bi se to uspleo izvesti biće potrebno umrežavanje sa
radarima srednjeg dometa i da će biti potrebno povećanje dometa raketa
Tamir kojima se pune lansirni kontejneri Iron Dome.

David sling- Davidova praćka ( hebrejski Kela David)

Još jedan raketni sistem za obaranje raketa na manjim visinama na čiji razvoj
je direktno imao uticaj Hezbolah je bio sistem Davids Sling/Davidova praćka, koji neki još nazivaju Magic Wand ili Stuner.

Sistem je nastao u saradnji kompanija Rafael Advanced Defense Systems i
američke kompanije Raytheon Missile systems sa ciljem odbrane od raketa i
projektila srednjeg dometa od 40-250 km.

Sistem David Sling označen je kao drugi nivo odbrane. Sa razvojem je počelo
2006.godine sa ciljem da u izraelskoj PVO zameni sisteme MIM-23 Hawk
(Homing All the Way Killer) i MIM-104 Patriot (Phased Array Tracking Radar
to Intercept On Target)..

Opis sistema

Baterija raketnog sistem Davidova praćka sastoji se od radara Elta El/M-
2082 3D L-band AESA, komandnog vozila sa radarom i lansera koji čine četiri kontejnera sa po 16 raketa.

Raketa sistema Davidova praćaka je zapravo kinetički presretač brzine 7,5
Maha opremljen sa radarom i elektro optičkim senzorom na glavi rakete. Za
pokretanje rakete se koristi tvrdo gorivo Raketa ima povučenu ka sredini
bojevu glavu da bi radar, koji se koristi u zavšnoj fazi navođenja, mogao da
skenira neometano preko optičkog senzora koji je ugrađen na samom vrhu
bojeve glave. Raketa je dvostepena sa dodatim startnim busterom. Sistem se
reklamira kao jeftino rešenje za zaštitu od raketa srednjeg dometa i krstarećih
raketa.

Operativni sistem Davidova praćka ima domet od 40 do 300 km i u sebe
integriše radarski i elektoroptički sistem navođenja. Sistem je sposoban i za
presretanje raketa kratkog dometa od 4-70 km. Sistem se osim za borbu
protiv raketa može koristiti i za obaranje letelica, samo je potrebno izvršit
konvertovanje sistema. Davidova praćka takođe ima C-RAM (Counter-
Rocket, Artillery and Mortar) sposobnosti odbrane od napada raznim
raketnim, artiljerijskim i monobacačkim sistemima.

Prvo testiranje sistema sprovedeno je u novembru 2012., kada je na poligonu
na jugu Izraela testiran projektil Stunner, kojim je uspešno obavljeno
presretanje cilja u vazduhu.

Jedna baterija sistema Davidova praćka premešta se neprestano na različite
lokacije širom Izraela na probni period, sve dok sistem ne postane operativan.
Različite su procene koliko je razvoj samog sistema koštao. Prema nekim
proccenama troškovi su oko 250 miliona dolara, a cena jedne baterije
minimalno bi iznosila 150 miliona dolara. Prema saznanjima, izraelskoj armiji
je ove godine počela prva isporuka ovog raketnog sistema.

Priča o izraelskom antibalističkom štitu se ne završava sa opisom ovih
raketnih sistema, već ima i svoj nastavak, koji se odnosi na upotrebu
visokoenergetskih lasera, koji bi trebali u naoružanje ako bude sve uspešno
ući za nekih 15-20 godina. U tu svrhu započelo se projektovanjem laserskog
sistema, koji bi za sada bio korišten za uništavanje artiljerijskih raketa i
minobacačkih mina.

Iron Beam laser

Narastajući pritisak javnosti zbog neefikasnosti protivvazdušne odbrane
tokom Drugog libanskog rata, kada je na Izrael izvršeno 4228 raketnih
napada, koji su prema policijskim izvorima izazvali 53 mrtvih, 20 teže i oko
2000 lakše povređenih. Prosečno je na Izrael u periodu od 12.7.- 14.8.2006.,
padalo 100 prva dva vikenda rata, a kasnije 200 raketa na dan, što je naterao
IDF da uvede laserski uništavač raketa NAUTILUS kog su zajedno izradili

izraelska firma Mafat i Northop Grumman još daleke 1990, kada je zbog
enormnih troškova bio obustavljen, a posle iskustava sa Gazom i Libanom
opet oživljen i konačno preimnovan u SKYGUARD, koji je razvio američki
Northop, ali prilagođen za izraelske potrebe. Zadatak ovog sistema bila je
odbrana od raketa kaćuša. Razvoj je IDF koštao 80 miliona dolara i trajao je
dobre tri godine.

Sistem je na testiranju uspeo da pokrije 3-10 km, a cena koštanja jednog
primerka, bila je od 50-70 miliona dolara.

Ovim sistemom u Izraelu nisu bili svi oduševljeni. Dr Oded Amichai, je sam
razvio više od 20 hemijskih lansera za NAUTILUS, ali je bio ubeđen da bi
bolje bilo da se razvoj kompletno obavlja u Izraelu. Međutim cena takvog
projekta bila bi 1,25 milijardi dolara za pokrivanje teritorije ka granici sa
Libanom i 3 milijarde dolara za područije Gaze. Prema Amichaievim
podacima od 4.000 ispaljenih Kasama iz Gaze skoro 70 posto je palo u
pustinjski nenaseljeni deo Izraela, a samo 1000 raketa je palo na naseljeni
deo, od tog broja samo je petina prouzrokovla ozbiljnu štetu i žrtve.

Cena koja je ispostavljena za SKYGUARD je bila previsoka, pa su Izraelci dali
prednost Rafaelovom kinetičkom presretačkom sistemu Iron Dome (Cap) i
razvoju Iron Bema lasera.

Iron Beam promovisan je 11.februara 2016.godine kao zemaljski sistem koji
koristi multi-kilovat laser za uništenje dolaznih projektila na daljini od 2
kilometra, a njega je proizvela kompanija Rafael.

Iron Beam baterija treba da se sastoji od odbrambenog radara, komandnog
centra i dva HEL sistema koji že biti montirani na kamionima koji se za sada
koriste za opitovanje.

Sistem je zamišljen da funkcioniše tako što u slučaju da se raketa ili
artiljerijski projektil provuče, preko radara će se dobiti informacije o cilju.
Termička kamera preuzima praćenje rakete dok se ne aktiviraju dva lasera,
koji kad postignu odgovarajuću snagu uništavaju metu.. Za sada Izraelci kriju
koja je jačina lasera i ona se navodno meri u stotinama kilovata.

Za sada se radi na laserima koji će obarati minobacačke projektile, dok se u
budućnosti planira i dalje širenje delovanja ovog sistema koji bi se koristio za
obaranje raketa i bespilotnih letelica.

Ono što dodatno težava rad na ovom projektu je da nekog velikog napretka
na polju laserske odbrane nije bilo i da je sve bilo zaboravljeno do 2006. koja
je bila prekretnica.

Ono što bi, prema konstruktorima, olakšalo celu stvar je korišćenje postojećih
elemenata i radara sa drugih sisema za upotrebu Iron Beam. Za Iron Beam
moglo bi se koristiti sredstvo za rano upozoravanje ULTRA ( ELM 2090) zatim
radar Super Green Pine (ELM2090) i radar ELM2084 koji bi se koristili za
prijem podataka o ciljevima.

Izraelci planiraju i uvođenje vazdušne komponente antibalističkog štita, koji bi
se sastojao od strateškog drona, koji bi bio naoružan sa raketom Python 4.
Zadatak ovog sistema bio bi traganje za neprijateljskim projektilima pre nego
što bi se lansirala raketa Arrow ili Patriot, pri čemu je od izuzetnog značaja
pomoć satelita koji bi dostavljao dornu podatke o lanserima, bilo mobilnim,
bilo u silosima i o njihovom aktiviranju.

Kurir.rs/A.Mlakar