OVO SU NAJKRVAVIJI ŠKOLSKI MASAKRI: Neke počinioce je na zlo naterao film, neke ljubav, a neke mržnja! Ovo je svima slično! VIDEO

Žrtve daju gotovo identičan opis počinioca - povučen je i neprilagođen, a vršnjaci ga često zlostavljaju. A kada masakr započne, baš kao i Galjaviev, njihova meta nije određeni učenik ili profesor već cela škola.

Gotovo identične opise počinilaca daju preživeli iz drugih masakra u školama - počinilac je povučen i neprilagođen, a vršnjaci ga često zlostavljaju. A kada masakr započne, baš kao i Galjaviev, njihova meta nije određeni učenik ili profesor već cela škola. Ubijaju svakoga ko se u pogrešno vreme nađe na pogrešnom mestu.

Najpoznatiji školski masakr, onaj u Kolumbinu, u SAD, postao je sinonim za obračun učenika i kolega, ali na žalost, nije ni prvi ni najkrvaviji.

U martu 2009. godine, u Nemačkoj, sedamnaestogodišnjak je uzeo pištolj iz spavaće sobe svojih roditelja i obučen u maskirnu uniformu ušao je u školu koju je završio godinu dana ranije. Krvavi marš počeo je u učionici na prvom spratu. Upucao je pet učenika u glavu, iz neposredne blizine, bez ikakvog upozorenja. Ušao je u drugu učionicu, ubio dvoje i ranio još devet učenika. Dvoje je podleglo povredama. Kada je napustio učionicu da napuni pištolj, profesor je zaključao vrata. Tinejdžer je pucao u bravu, ali neuspešno, pa je nastavio do hemijske laboratorije gde je ubio profesora. Učenici su uspeli da pobegnu skokom kroz prozor.

Policija je bila na terenu dva minuta nakon prvog poziva, ali se tinejdžer nije predao. Pucao je na njih, a bežeći iz školske zgrade, u hodniku je ubio još dve učiteljice. Ukupno je u školu ispalio više od 60 metaka. Takođe je ubio vrtlara u obližnjoj psihijatrijskoj bolnici u parku, i uprkos velikom policijskom okruženju, oteo je automobil i naredio vozaču da ga odveze u Vendligen. "Šta mislite, da li ćemo tamo naći drugu školu", rekao je navodno vozaču dok je punio pištolj. U jednom trenutku vozač je skrenuo na travu pored puta, iskočio i potrčao prema policijskoj patroli.

Krvoločni tinejdžer otrčao je u obližnji salon automobila. Kada je diler za koji je tražio da mu da automobil pobegao, pucao je u drugog trgovca i kupca. Ispalio je 13 metaka u njih. Izašao je iz prodavnice, pucao u automobil koji je prolazio, ali ubrzo je stigla policija i ranila ga u obe noge. Povukao se nazad u grad, izašao sa zadnjeg ulaza i počeo da beži. Ranjen je dvojicu policajaca u civilu. Počeo je besno da puca na sve nasumce. Na kraju je sebi oduzeo pucanj u glavu, dovodeći do broja poginulih na 16.

Oni koji su ga poznavali istakli su da je povučen, a lečio se i od kliničke depresije.

S obzirom na količinu municije i krvavu raciju, pretpostavlja se da bi broj poginulih u školi u blizini Stutgarta bio daleko veći da nije bilo blagovremenog reagovanja osoblja i policije. Čim je shvatio šta se događa, direktor je preko zvučnika najavio: "Gospođa Coma dolazi" (šifrovana poruka koja poziva osoblje da zaključa vrata učionice). Protokol je uspostavljen nakon krvoprolića u Erfurtu sedam godina ranije kada je 19-godišnjak ubio 16 ljudi, a na kraju i sebe.

U aprilu 2002. Robert Stajnhauzer je stavio pištolj i pušku u torbu i otišao u gimnaziju iz koje je izbačen. U toaletu se presvukao, obukao ’kukavicu’ i započeo obračun. Prvo je pucao u zamenika direktora i sekretara u sekretarijatu škole. Iako je predstojnica bila u susednoj kancelariji, otključana, ona nije bila njegova meta, već je nastavila dalje prema učionicama. Otvorio bi jednog po jednog, zaustavio se, pucao u učitelja i nastavio ... Kad je policija stigla, otvorio je vatru i na njih, smrtno ranivši jednog policajca.

Na kraju je došao u umetničku učionicu. Tamo je skinuo masku, jer mu je profesor, kako je kasnije rekao, puca gledajući joj u oči. Robert je spustio oružje i rekao: "Profesore Hajse, to bi bilo dovoljno za danas." Profesor je iskoristio priliku, gurnuo ga u kancelariju i zaključao. Propali student je potom izvršio samoubistvo.

Masovno krvoproliće, naizgled bez ikakvog razloga, nije pošast isključivo modernog doba, i baš kao što se danas okrivljuju nasilne video igre, bez ikakvih značajnih dokaza, uzrok se nekada tražio u filmovima.

Branimir Dončev i dva prijatelja pogledali su "Kuma" 25. decembra 1974. godine, i kako je tada pisalo, posle je postao paranoičan. Dok se vraćao kući, bio je uveren da ga neko prati i posmatrao, pa je promenio nekoliko tramvaja, sakrio se na ulici i promenio smer. Kada se konačno vratio kući, tamo je zatekao svog brata i rođaku. Branimir je bio zaljubljen u nju, otkako je usvojena, ali nije joj uzvratila osećanja. Iz ljubomore je napao svog brata koji je, iako blizanac, bio fizički mnogo slabiji. Rođak ih je jedva razdvojio, a zatim u suzama otišao u studentski dom. Branimir je uzeo očev pištolj i puno municije i sa prijateljem otišao do svog stana, tamo su se neko vreme zavaravali i glumili scene iz Kuma, da bi Branimir mogao da ode u Studentski dom gde je bila rođaka. Ponovo se sakrio i promenio redove uveren da ga neko prati.

Kada je došao u studentski dom, rođak nije bio u svojoj sobi, ali je u njemu pronašao drugog učenika. Jedna osoba je ubijena na licu mesta, a druga je podlegla povredama. Izašao je u hodnik i počeo pucati i bosti ljude, a kada su svi pobegli iz hodnika, nastavio je masakr provaljujući u sobe. U jednoj od sala prikazan je film, a kada je Branimir ušao unutra, muškarac je pokušao da zaštiti svoju trudnu suprugu. Branimir ih je oboje ubio. Na kraju su ga sadvladala dva učenika.

Posle krvoprolića u kojem je šest osoba ubijeno, dvoje je podleglo povredama, a osam drugih je ranjeno, reakcija bugarskih vlasti bila je tipično istočni blok - sve je pripisano "šizofrenoj psihozi", brat ubice završio je u psihijatrijskoj bolnici četiri godine zatvora zbog nepromišljenog posedovanja oružja. Prema zvaničnim izveštajima, Branimir je pokušao da pobegne godinu dana nakon krvoprolića dok je prevezen u psihijatrijsku ustanovu i na njega je pucano. Odmah nakon masakra, prikaz Kuma je drastično smanjen, a sve nasilne scene su cenzurisane.

Dvoje učenika osnovne škole u ​​Vestsajdu, 13-godišnji Mičel Džonson i dve godine mlađi Endru Golden, pažljivo su planirali krvoproliće dan nakon što su se vratili sa prolećnih praznika u martu 1998. Golden je Džonson pomogao da u majčin minivan ubaci pravi mali arsenal pušaka, pištolja i samostrela, hrane, pa čak i opreme za kampovanje. Ukrali su svo oružje od Goldeninog dede, koji je, kao i cela njegova porodica, bio ljubitelj oružja.

Dečaci nisu imali ništa zajedničko; kako dvogodišnja razlika čak ni pauze za ručak u školi nisu bile istovremeno, niti su bile u istim vannastavnim aktivnostima. Takođe su bili potpuno različitih profila - Džonson je često kažnjavan u školi i neprestano je rešavao probleme, dok je Golden bio primeran učenik, a porodica je bila ponosna i na njegova dostignuća u svetu streljaštva.

Jedino kad su bili zajedno bili su u školskom autobusu. Ali sledećeg jutra su namerno zakasnili, a Golden je rekao roditeljima da će ih Johnson-ov očuh ostaviti u školi. To je, naravno, bila laž. Johnoson je ukrao automobil svoje majke natovaren oružjem i parkirao ga u blizini škole.

Golden je ušao u školu i ubrzo nakon početka nastave aktivirao požarni alarm. Kada je evakuacija započela, Golden je otrčao u šumu na oko 50 metara od škole i pridružio se Džonsonu. Dečaci su sačekali da svi studenti izađu, a zatim su otvorili vatru na grupu učenika koji su izašli na jedan bočni ulaz.

Kada su učenici i nastavnici shvatili šta se dešava, nastala je panika, pogotovo jer se zbog sistema bezbednosti nisu mogli vratiti u školu - sva vrata, osim glavnog ulaza, automatski se zaključavaju. Ipak, nakon nekog vremena, neko je otvorio vrata preživelima napadnute grupe iznutra. Golden i Džonson ispalili su ukupno 30 hitaca, a delimično su se zaustavili zato što se većina učenika vratila u školu, a delom zato što ih je sa krova zgrade primetio građevinski radnik. Bili su uvereni da ih niko neće videti jer su bili na 50 metara od škole i nadali su se da će pobeći ukradenim automobilom. Počeli su da beže, ali ih je policija uhvatila. Pucano je na ukupno 13 učenika i dva nastavnika, od čega su četiri učenika i jedan nastavnik umrli od povreda.

Osuđeni su za pet ubistava, ali zbog starosti sudija nije imao izbora. "Ovo je jedan od slučajeva u kojima pravda neće odgovarati zločinu", rekao je, čitajući najstrožu moguću kaznu predviđenu zakonom - osuđeni su u popravni dom dok ne napuni 21 godinu. Oboje su pušteni na svoj 21. rođendan.

Džonson se stalno vraćao u zatvor nakon što je pušten iz popravne ustanove zbog niza drugih krivičnih dela, a poslednji put je pušten 2015. Golden je nastavio da živi i nakon izlaska iz zatvora, sve dok 2019. nije umro u saobraćajnoj nesreći.

Kurir.rs/Net.hr