ANALIZA DARKA OBRADOVIĆA KO I ZAŠTO PRISLUŠKUJE ANGELU MERKEL: Rusi lansirali aferu da sruše atlansko partnerstvo

U žižu javnosti je ponovo dospela afera iz 2013. godine o navodnom prisluškivanju Angele Merkel, ali i drugih značajnih ljudi Evropske unije, od strane američke Agencije za nacionalnu bezbednost u saradnji sa danskom vojnom službom bezbednosti. Kako bi mogli da sagledamo do kraja ovu obaveštajnu aferu, potrebno je da krenemo od izvora, mogućih posledica i geopolitičkih konteksta, piše Darko Obradović analitičar za bezbednost u svojoj najnovijoj analizi.

Ceo obaveštajni skandal 2013. godine je izbio povodom tvrdnji uzbunjivača Edvarda Snoudena. Sada već možemo reći da se radi o američkom prebegu, koji je iz ovih ili onih, moralnih ili drugih motiva, pobegao u Rusiju i sa sobom odneo nekakve podatke i informacije o delovanju sistema 5 očiju- Ešelona.

Snoudenova javna svedočenja su u prvih mah bila intrigantna i poprilično skandalozna. Snouden je postao vid satisfakcije za sve one pobornike teroija zavera i paranoike, koji su godinama živeli u paranoji da se sve snima i ništa se ne zaboravlja. Kada sa jedne strane imamo spektakularne tvrdnje novopečenog korisnika azila u Rusiji. Sumnje nema da je Snoudenov prebeg u velikoj meri uzdrmao američku obaveštajno-bezbednosnu zajednicu, i to sa nekolio aspekata.

Prvo sa stanovišta kakvu vrstu dokumenata američka vlada drži kao klasifikovane u cilju zaštite nacionalne bezbednosti- tkz. linije rada od interesa za nacionalnu bezbednost.

Drugo je ugrožavanje osoblja i mehanizama prikupljanja podataka- metodologija obaveštajnog rada. Ovo direktno povlači sa sobom ugrožavanje obaveštajnih operacija, kapaciteta i razotkrivanje prioriteta. Treće, što imamo u ponovnoj aktuelizaciji afere prisluškivanja Merkelove, jeste destabilizacija transatalntskog partnerstva i poverenja među američkim saveznicima.

Do sada je nekoliko komiteta za obaveštajne poslove zasedalo, pojedini zaključci su deklasifikovani i javno objavljeni. Upravo na osnovu svega vezano za Snoudena, postavlja se pitanje, a šta je on to krucijalno i veliko otkrio a što nije već poznato profesionalcima, ekspertima i naučnim radnicima? Koje su to metodologije rada i tehnička dostignuća? Snouden je više satisfakcija za paranoike i propagandiste, nego za ekspertsku zajednicu. Na ovom mestu ne treba ni jednog trenutka pomisliti da Snouden nije napravio određenu stratešku i taktičku štetu Americi i njenim saveznicima, do današnjeg dana čuli smo nebrojene izjave sa zvaničnih adresa, da se procena štete još uvek sagledava i procena rizika kontinuirano izrađuje od 2013. godine.

Ukoliko uđemo u analizu Snoudenovih oktrića, primetićemo da sve izneto od metoda primenjuju sve službe sveta. Naravna je stvar da se prate globalne transakcije, naravna je stvar da se vrši monitoring nad kripto valutama, naravna je stvar da se vrši obrada nad teroristima i nad drugim kriminalcima.

Posle ovakve retrospektive kada se vratimo na sagledavanje nove-stare obaveštajne afere sa Angelom Merkel. Nekako svi zaboravljaju da je Nemačko pravosuđe i istraga stavilo tačku na ovu aferu, da je više puta cela stvar demantovana, a da je cela afera započela tvrdnjom čoveka koji se svakako ne može smatrati uzbunjivačem, već obaveštajnim prebegom. I upravo u toj motivaciji treba potražiti odgovore zašto se sada ponovo cela priča aktuelizuje.

Jedan od razloga može biti upravo kontrola štete u trenutku kada se Rusija suočava sa veoma teškim i potkrepljenim dokazima o obaveštajnom rovarenju po Evropi, hakerskim napadima i hibridnim dejstvima za koje postoje zvanične istrage i potvrde institucija. Upravo u ovom celom spektakularnom slučaju prebega Snoudena i aktivnostima njegovog domaćina možemo videti razliku između dokumentovanih aktivnosti i operacija „odvraćanja pažnje“.

Razlog u ponovnoj aktuelizaciji ovih Snoudevnoh tvrdnji možemo pronaći u međunarodnim aktivnostima kao što su dinamika izgradnje „Severnog Toka 2“, najavljeni samit G7, SAD-EU i SAD-NATO te samit Bajden-Putin. Ne treba zaboraviti da se pojedini nemački političari aktivno protive sankcijama prema Rusiji, dok je istovremeno Severni Tok 2 energetska i geopolitička dilema Zapadnog bloka. Potreba za destabilizacijom zapadnog političkog bloka je očigledna, te i uloga Snoudena. Koji estradno saopštava i optužuje i samog Predsednika Bajdena.

Cela ova afera i ako je opovrgnuta, hipotetički može biti i predpostavljena. Ovo nas sve opominje da bratstvo i savezništvo u obaveštajnom poslu ne postoji. Obaveštajno rivalstvo je uvek prisutno, dobri odnosi političkih lidera nisu garancija,niti su ikada bili, za odsustvo ofanzivnih aktivnosti u svetu gde informacija i vreme predstavlja najvredniji resurs.

Fenomen Snouden je svakako prava poslastica za medije koji je proizveo planetarne efekte stavljajući u vezu zloupotrebu privatnosti zbog nacionalne bezbednosti. U ovom kontekstu možemo se podsetiti špijunske afere koja se dovodi u vezu sa Huaveiji u Poljskoj, koja se odigrala 2019. a danas je započet i sudsi proces. Upravo radi zaštite kritične infrastrukture i ličnih podataka postoji velika bojazan prema kineskoj 5G tehnologji. I upravo ovaj takozvani.

Snouden paradoks može sve da nas upozori na razloge zašto su potrebne čiste 5G mreze koje ne predstavljaju bezbednosni rizik po podatke i lične informacije, jer onaj ko kontroliše infrastrukturu kontroliše i protok informacija.

Teme kao što su bezbednost ličnih podataka i njihova zloupotreba mogu isključivo da uzburkaju medije i javnost u demokratskim društvima, iz razloga što su demokratska društva senzibilna na ovakve teme, upravo zato i postoji otpor kada se radi o neproverenoj informatičkoj infrastrukturi.

Kurir.rs