KAKO SU IRAČANI U RUKE KGB PREDALI AMERIČKU RAKETU AIM-54A FENIKS: Bogata nagrada Moskve usledila je posle vađenja iz močvare!

Iračko-Iranski rat bio je jedan od najkrvavijih regionalnih ratova u kome su aktivno (dakako, posredno) učestvovale obe super sile, snabdevajući naizmenično jednu ili drugu državu naoružanjem i vojnom opremom.

Inače, početkom iračko-iranskog rata svaki fantom je morao da nosi ovakav uređaj. Jedan od takvih uređaja pao je direktno u ruke Iračana kada se iranski fantom suršio u močvaru nedaleko od Basre. Drugi uređaj za ometanje dospeo je kod Iračana kada se iranski pilot odlučio da se oslobodi celokupne tehnike, uključujući tu i uređaje za ometanje kako bi spasao goli život.

Samo mesec dana od početka dugotrajnog i iscrpljujućeg rata Iračani su jednu prostoriju napunili uređajima za elektronsko ometanje, ali i ostalom elektronskom opremom za koju se odmah zainteresovala i ruska vojna obaveštajna služba GRU kao i KGB, koji su nastojali da očuvana tehnika bude prebačena u Sovjetski savez.

Iračani su takođe često na granici obe države prilikom serije ofanziva zaplenili veliki broj protivoklopnih raketa TOW iz arsenala iranske armije. Često su Iračani na frontu tokom ofanzive zaticali lansere i neupotrebljene rakete. Sovjeti su zaplenjene TOW rakete smatrali pravim rudnikom, jer je za NATO i Američke snage u Evropi to je bila raketa, koja je trebala zaustaviti sovjetske tenkovske klinove u slučaju napada na Zapadnu Evropu. Neki od zaplenjenih projektila su bili novi i poticali su iz 1975., pa i kasnijih godišta za razliku od prvih raketa koje su dobijene krađom neeksplodiranog projektila sa strelišta u Nemačkoj iz 1970.godine, ali i nekolicine primeraka koje su snage Vijetnamske armije zaplenile tokom ofanziva na jug države. Interesantno je i da je Iračka armija od zaplenjenih raketa TOW bila formirala jedan bataljon, a obuku za rukovanje ovim protivoklopnim raketama izvršili su Jordanci.

Interesantno je da su Sovjeti takođe, zahvaljujući Iračanima dobili i zaplenjen potpuno nov britanski tenk „Čiftejn“ , kao i američki M 60 iz 1978 godine.

Sovjeti su svakako smatrali da im je najveći trofej koji su ikada držali u rukama, bio američki projektil vazduh-vazduh AIM-54A Feniks, koji je nosio iranski lovac američke proizvodnje F-14 Tomket.

Iračani su do rakete došli sasvim slučajno kako se nagađalo kada je iranska posada lansirala raketu prema iračkom avionu, koji je leteo u blizini grada Basre 1982.godine. Tom prilikom raketa je promašila cilj i pod malim uglom proletala između palmi i pala na močvarno tlo neoštećena, a da se nije aktivirao uređaj za samolikvidaciju. Meštani koji su se slučajno kretali kroz močvaru naleteli su na projektil i o tome ekspresno obavestili iračke vlasti. Jedan od vazduhoplovnih obaveštajaca koji je pozvan prepoznao je o kom se projektilu radi, sastavio službenu belešku i pod oznakom hitno posalo u Bagdad, sugerišući da je raketa izvađena neoštećena i nalazi se na bezbednom mestu do daljnjeg.

Iz Bagdada je stiglo naređenje da se projektil čuva bezbedno na tajnoj lokaciji dok ne stignu dalja uputstva. Interesantno, kako se kasnije saznalo, da je tajna lokacija zapravo bila vazdušna baza u okolini Bagdada i da je raketa AIM-54A bila stavljena u jedan drveni sanduk i zakopana u dvorištu daleko od radoznalih očiju. Osim „bezbednjaka“, za sadržinu zakopanog sanduka je znao samo komandant avio-baze. Tako je projektil samovao do leta 1986. godine kada je izdato naređenje da se projektil otkopa i pripremi za pregled koji će obavti pripadnici GRU sovjetske vojne obaveštajne službe.

Sovjetski obaveštajci, sastali su se sa direktorom Prvog odeljenja obaveštajne uprave Iračkih vazdušnih snaga koji je bio obavešten o njihovom dolasku. On je zajedno sa sovjetskim vojnim obaveštajcima otišao do vazduhoplovne baze gde je u jednom praznom hangaru skinut poklopac sa drvenog sanduka i kada su identifikovali da se radi o AIM-54A Feniks, naređeno je njegovo hitno prebacivanje u Sovjetski savez.

Iračani su za uzvrat dobili veću količinu traženog naoružanja za avijaciju i kopnene snage.

Kurir.rs/A.Mlakar