ZAPAD NE ZNA KAKO DA SE NOSI SA KINOM: Partner ili konkurent? Ili oba

Kina je izazov za Zapad jer pokazuje da i autoritarna zemlja može postati bogata i moćna. Autori izveštaja Minhenske konferencije o bezbednosti tragali su za rešenjima: kako zapadne demokratije treba da se nose sa Kinom?

Naslov već opisuje centralnu dilemu: zapadne demokratije se osećaju izazvanim – posebno od strane Kine. Istovremeno, potrebni smo jedni drugima, ne samo kao poslovni partneri, već i za suočavanje sa globalnim izazovima. Pandemija je samo najočigledniji primer, ali klimatske promene i predstojeća trka u nuklearnom naoružanju takođe zahtevaju saradnju.

Koliko je odnos EU sa Kinom ambivalentan pokazuje činjenica da je ta zemlja zvanično istovremeno strateški partner i konkurent.

Izazov Kina

Komunistima u Pekingu koji operišu državno-kapitalistički uspelo je ono što Sovjetskom Savezu nije pošlo za rukom: kombinacija autoritarne vladavine sa ekonomskim uspehom i rastućim blagostanjem stanovništva. To je jedan od razloga zbog kojeg se u govorima Bajdena često čuje rečenica koja zvuči defanzivno: „Moramo pokazati da demokratije i u ovom promenjenom svetu još mogu nešto pruže našim ljudima.“

Ispostavilo se da ako zemlja sa 1,4 milijarde ljudi tokom četiri decenije ekonomski raste u dvocifrenom opsegu, onda ta zemlja u jednom trenutku svoju ekonomsku moć može da pretoči u politički uticaj – i na kraju i u vojnu silu.

Peking je postavio ambiciozne ciljeve. Kako se zvanično kaže, do 2049. odnosno do 100. godišnjice osnivanja Narodne Republike, Kina želi da bude „zrela, moderna socijalistička sila, želi da bude u stanju da postavlja i oblikuje pravila i tehnološki, ekonomski i kulturno bude na najvišem nivou“. Dakle, Kina želi da bude vodeća sila.

Jedinstvo Zapada

Minhenski izveštaj o bezbednosti navodi da su predstavnici liberalnih demokratija sada spremni da se odlučno odbrane od neliberalne konkurencije.

Tobijas Bunde, direktor istraživanja Konferencije o bezbednosti i jedan od glavnih autora izveštaja, citirao je Bajdena pre objavljivanja ovog dokumenta:

„Nalazimo se na prekretnici i svetske demokratije moraju da se udruže.“ Čini se da se to već dešava. U svakom slučaju, Bunde je dijagnostifikovao: „Čini se da su transatlantski šefovi država i vlada postigli konsenzus da saradnja između najvažnijih svetskih demokratija mora biti ojačana kako bi se izborili sa našim zajedničkim izazovima.“

Za direktora istraživanja minhenske Bezbednosne konferencije jedan od ovih izazova je da se u međunarodnim institucijama sve više dovodi u pitanje idejna hegemonija Zapada. „Samo pre nekoliko godina još smo govorili o konceptima kao što su Odgovornost za zaštitu i konačnom trijumfu ljudskih prava čak i u arapskom svetu“, kaže Bunde. „Danas Kina lako mobiliše desetine zemalja koje podržavaju njenu politiku u Sinđijangu ili Hongkongu.“

Žarište Pacifik

Indo-pacifički region ima centralnu ulogu u izveštaju, ne samo zato što region predstavlja 60 odsto globalne ekonomske proizvodnje i dve trećine ekonomskog rasta. Za autorku izveštaja Sofi Ajztraut je jasno: „Uzimamo pod lupu indo-pacifički region jer su se mnogi sada složili da ovo nije samo region u kojem se radi o stabilnosti, već i region u kojem će se odrediti oblik međunarodnog poretka u narednim decenijama.“

Ova spoznaja već počinje da se odražava u praktičnoj politici. Predstavnik EU za spoljnu politiku Žozep Borel tek što se vratio sa putovanja u Indoneziju gde se sastao i sa ministrom odbrane Prabovoom Subiantom.

Borel je u Džakarti naglasio da EU ima interes da obezbedi da regionalni poredak ostane otvoren i zasnovan na pravilima – i da EU tome može dati važan doprinos. Na svom blogu, najviši diplomata EU zaključio je: „Ako želimo da budemo geopolitički akter, moraju nas doživljavati i kao političkog i bezbednosnog aktera u regionu, a ne samo kao partnera za razvojnu saradnju, trgovinu ili investicije.“

Autori Minhenskog izveštaja o bezbednosti očekuju da će Evropljani uložiti više napora da postanu „sposobni za globalnu politiku“, kako citiraju bivšeg predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera.

U Berlinu se preduzimaju oprezni koraci u ovom pravcu. Krajem maja, nemačka ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer otputovala je u Južnu Koreju kako bi pripremila misiju fregate Bavarska u Pacifiku. Ministarka je pritom svratila i na Guam, ostrvo na kojem se nalazi jedna od najvažnijih američkih vojnih baza u pacifičkom regionu – i stoga bi moglo biti potencijalna meta u ratu između Kine i SAD.

Početkom aprila, kada je otpremljena fregata Bundesvera, ministarka odbrane je nemačkim medijima rekla da Nemačka ne govori samo o slobodi pomorskih puteva kojima preti Kina – već je spremna i da nešto učini.

Pitanje zajedništva

Novi izveštaj o bezbednosti poziva Evropu i Severnu Ameriku da intenzivnije uključe partnere istomišljenike u drugim delovima sveta. Autori pišu – samo ako bi se liberalno-demokratska saradnja definisala mnogo šire, mogla bi da se opstane u konkurenciji sa autokratskim sistemima.

Međutim, Evropljani bi prvo morali da sarađuju međusobno, zahteva Volfgang Išinger. Po mišljenju predsedavajućeg Minhenske bezbednosne konferencije, jedan od zaključaka izveštaja glasi: „Razvoj relevantne evropske spoljne politike ne samo prema Kini i Rusiji, već naravno i prema našim transatlantskim partnerima, apsolutni je imperativ za budućnost“.

Ovo utoliko pre jer izveštaj predviđa težak balans između polova saradnje i konkurencije ili čak konfrontacije. „Da bi savladali najvažnije ljudske izazove, transatlantski partneri, zajedno sa državama istomišljenicima, moraju da pronađu pravi balans između ova dva agregatna stanja: da bi smanjili globalne rizike, moraju da sarađuju sa autokratijama, a tamo gde su ugroženi demokratski principi, ne smeju više zazirati od nadmetanja sa neliberalnom konkurencijom.“

Kurir.rs/Dojče vele