SREDNJEVEKOVNA EVROPA JE LUDELA ZA OVIM VOĆEM NEPRISTOJNOG IMENA: Danas retko ko zna za njega, zbunilo i arheologe!

Arheolozi su prilikom jednog iskopavanja naišli na nešto veoma neobično u rimskom toaletu. Tim arheologa je iskopavao drevno selo Tasgetium (danas Ešenc, Švajcarska), kojim je vladao keltski kralj kome je zemlju lično dao Julije Cezar.

Kulturnije i društveno prihvatljivo ime pod kojim je trenutno poznato je mušmula. Ali u najvećem periodu od proteklih 900 godina, plod se zvao „otvorena zadnjica“ - zbog asocijacije na izgled donjeg dela voćke.

Ni u drugim zemljama ova voćka nije bolje prošla sa imenom. U Francuskoj je bila različito poznata kao „a partie postérieure de ce quadrupede“ (zadnji deo četvoronožca), „cu d'singe“ (majmunova zadnjca), „cu d'ane“ (magareća zadnjica) i "cul de chien" (pseće zadnjica).

Pa ipak, srednjovekovna Evropa je bila luda za ovim voćem.

Prvi zapis o postojanju mušmule predstavlja fragment iz grčke poezije iz 7. veka p.n.e. Smatra da je plod potom pao u ruke Rimljana, koji su ga doneli u južnu Francusku i Britaniju. Oko 800. godine Karlo Veliki ga je uvrstio na spisak biljaka koje su bile obavezne u kraljevim mnogim vrtovima

Odatle je popularnost voća neprestano rasla. Postao je osnovni proizvod srednjovekovnih manastira i kraljevskih bašti, kao i javnih prostora poput seskog zelenila.

Opisana je u Čoserovim Kenterberijskim pričama, Šeksirovim Romeu i Juliji, uknjigaama o kraljici Ani i mnogim drugim. Kralj Henri VIII naredio je da se mušmula posadi u Hempton kort palati, a svom francuskom kolegi poklonio je velike količine ovog voća.

Međutim, koliko naglo je ovo voće doživelo popularnost, još brže je nestalo interesovanje za njega a niko ne zna zašto.

U 1600-tim godinama se široko uzgajalo širom Engleske, jednako kao jabuke, kruške, dud i dunja. Međutim, početkom 20. veka, posztaje manaje slavno., a 50-ih godina skoro potpuno nestaje iz svesti javnosti.

Od apsolutno popularnostikoju je jedan rimski hroiničar nazvao pomamom, mušmula se danas u Britaniji uzgaja kao "romantična relikvija iz prošlosti" i biljka za koju znaju samo ekscentrični vrtlari, piše BBC.

Samo nekoliko decenija nakon što je nestala oz upotrebe postala je potpuna misterija za mnoge. 1989. jedan američki akademik napisao je da „verovatno svaki stoti botaničar video mušmulu. Danas se ne prodaje ni u jednom britanskom supermarketu. Tamo gde i dalje postoje stabla koje rastu na javnim prostorima, često ostaju neprepoznate i ostavljaju se da trunu na zemlji.

Ne zna se pouzdano odakle mušmula potiče, ali neki veruju da je pripitomljena pre oko 3.000 godina u zapadnoj Aziji, pored Kaspijskog mora - gde do danas postoji mnogo različitih vrsta.

"Mušmula" i "otvorena zadnjica" je neobičan plod iz dva razloga. Prvo, bere se u decembru - što ih čini jednim od retkih izvora šećera koji bi bio dostupan u srednjovekovnim zimama. Drugo, oni postaju jestivi tek kada su truli.

Kad su tek ubrane, mušmule su zelenkasto smeđe i podsećaju na luk neobičnog oblika. Ukoliko se odmah pojedu, opisaoje jedan lekar i botaničar iz 18. veka, mogu da uzrokuju dijareju. Ali ako ih stavite u gajbu sa piljevinom ili slamom i zaboravite na njih na nekoliko nedelja, one postepeno potamne i njihovo tvrdo meso omekša do konzistencije pečene jabuke.

I dok je u zapadnoj Evropi popularnost ove voće išla od pomame do zaborava, na prostoru svog porekla, u blizini Kaspijskog mora, mušmula je jednako popularna kao i nekad. Još uvek se široko uzgaja u Iranu, Azerbejdžanu, Kirgistanu, Gruziji i Turskoj i može se naći na pijacama. Mušmula u ovim oblastima takođe ima dugu istoriju kao narodni lek i to sa aistom primenom kako se i u Evropi nekada koristila u srednjovem veku.

Kurir.rs / BBC, Foto: Profimediaa / Artokoloro Quint Lox Limited